Jedini „preživeli“
Drugi svetski rat je obeležen nezajažljivim apetitom svih zaraćenih strana za svim vrstama naoružanja. Fabrike aviona, tenkova, artiljerijskog i pešadijskog naoružanja nisu bile u stanju da podmire enormne potrebe naraslih vojski. Kao i u ostalim sferama proizvodnje, tako su i u kod pešadijskog naoružanja traženi novi načini koji bi omogućili bržu i jeftiniju izradu. Jedan od njih je bio i izrada osnovnih delova oružja presovanjem čelicnih limova, što je bilo primenjeno kod većine automata ratne produkcije. Takvi primeri su nemački automat MP-40, sovjetski PPS-43, američki M-3 i mnogi drugi. Drugi pristup bio je kao kod britanskog Stena. Sa izuzetkom cevi i zatvarača, sve ostale delove bilo je moguće napraviti u osrednje opremljenoj bravarskoj radionici od čeličnih cevi i pomoću varenja. Takvom logikom poveli su se i stručnjaci iz nemačke firme „Erma“, koja je možda najpozantija po svojim automatima MP-38 i MP-40, odnosno legendarnim Šmajserima. Istini za volju, treba navesti da konstruktor ovih čuvenih automata nije Hugo Šmajser (iako je konstruisao okvir za njih), već Hajnrih Volmer. Volmer je kao osnovu za svoje oružje uzeo MP-36, čedo „Erminog“ konstruktora Bertolda Gajpela. Upravo je gospodin Gajpel glavni konstruktor junaka naše priče, automata EMP-44. Ovaj automat je prilično nepoznat široj javnosti. To nije ni čudno, jer samo mali broj EMP-44 je ugledao svetlost dana, a još manji broj je ostao sačuvan. U stvari, javnosti je poznat samo jedan funkcionalan primerak, sa rednim brojem 15, čije vam slike ovde donosimo. Samo velikom srećom je ostao čitav u posleratnom periodu, kada su mnoga oružja od nedovoljnog značaja za ratovanje (a u stvari od velikog istorijskog), jednostavno uništavana kao „ratni viškovi“, „nepotreban teret“ i slično. Ovde prikazani primerak se nalazio u muzeju tehničkog-opitnog centra u Aberdinu, koji je 2005. godine prebačen u Fort Li.
Kada su snage 3. Armije pod komandom generala Patona zauzele gradić Erfurt, ubrzo su otkrile da je fabrika naoružanja „Erfurter Maschinen-fabrik“, već prilično „očišćena“. Većina mašina i tehničke dokumentacije je potovarena na kamione i odvezena put Bavarske. Ono malo što je ostalo, u žurbi su pokupili Amerikanci i poslali u Aberdin na daljna ispitivanja. Među zaplenjenim stvarima nalazio se i jedan primerak eksperimentalnog automata EMP-44. Međutim, Amerikanci su (s pravom) dali glavni akcenat na nemačke jurišne puške, tako da pomenuti automat nije izazvao neku veću pažnju. Ubrzo je odložen u magacin i pravo je čudo da nije uništen u posleratnim „čistkama“ magacina, pa čak i jedne takve ustanove kao što je Muzej tehničko-opitnog centra Aberdin.
Samo oružje je konačni rezultat pokušaja ljudi iz „Erme“ da u periodu 1942/43 stvore automatsko oružje jednostavnije za proizvodnju od postojećeg MP-40. Ko god je imao priliku da uzme ovo čudo nemačkog oružarstva, nije mogao a da ne primeti visok kvalitet izrade (bez obzira na tehnologiju presovanih limova) i dobru ergonomiju. S druge strane, drugi veliki igrači iz tog perioda, poput Sovjeta ili Engleza fokusirali su se na kvantitet, a ne vrhunski kvalitet. Britanski Sten i sovjetski PPŠ-41 i PPS-43 su odlični primeri. Automat Sudajeva je skoro u potpunosti bio izrađen od presovanog lima i bilo je potrebno manje od tri radna sata za njegovu izradu. Rešenost nemačkih konstruktora da prave oružje brže i jeftinije, sa minimalnim učešćem specijalizovanih mašina, visokokvalifikovne radne snage i strateških materijala, bila je potpuno opravdana i logična. Ranije pomenuti her Gajpel je krajem 1942. osmislio, a početkom 1943. godine i proizveo prve primerke novog automata. Važno je napomenuti da je ovo urađeno u režiji same fabrike, a ne na osnovu nekog zvaničnog konkursa ili zahteva Vermahta. Moguće je da su pretpostavljali da će zbog ogromnih potreba trupa na terenu i nemogućnosti njihovog podmirenja standardnim modelima, biti neophodno naći alternativno rešenje. Sam automat je izuzetno jednostavne konstrukcije. Sanduk i obloga cevi izrađene su od čeličnih cevi identičnog prečnika, međusobno spojenih nitnama. Na kraju sanduka/kundaka nalazi se oslonac za rame, koji je zapravo komad cevi na čijem je jednom kraju jednostavnim varenjem pričvršćen profilisani „čep“ sanduka. Na mestu ga pridržava čelični osigurač u obliku šipke sa oprugom. Sa spoljne strane oslonca navarena je tanka šipka koja služi za provlačenje remnika, što je najjednostavnije i najjeftinije moguće rešenje. Sklop okidačkog mehanizma je na uobičajenom mestu, između okvira preuzetog sa MP-38, odnosno MP-40 i rukohvata. Okidački mehanizam je vrlo jednostavan i omogućavao je samo rafalnu paljbu. S obzirom da je kadenca vrlo mala, samo 500 metaka u minuti, ovo nije nikakav problem, jer se strelac lako može uvežbati da sa ovakvim okidačem gađa jedinačno. Rukohvat predstavlja vertikalno navarena čelicna cev. On nije zatvoren sa donje strane, pa postoje spekulacije da je bio predviđen da služi i kao neka vrsta montaže prilikom gađanja iz oklopnih transportera. S druge strane, moguće je da je u pitanju jednostavno rezanje troškova ili da se postojeća šupljina iskoristi za čuvanje krpice za čišćenje oružja. Budući da je kundak (termin upotrebljen uz stvarno mnogo dobre volje) u istoj ravni sa cevi, nišani su morali da se postave neuobičajeno visoko za to vreme. Zadnji nišan se sastoji od tri pločice zaštićene od bočnih udaraca. Prva je fiksna i predstavlja daljinu od 100 metara, dok su druge dve preklopne i baždarene za daljine od 200 i 300 metara. Sa zadnje strane nišana je jednostavnim varenjem pričvršćen odbijač ispaljenih čaura. Njegova uloga je bila da spreči vrele čaure da udaraju strelca po licu prilikom paljbe. Prednji nišan je takođe jednostavne konstrukcije i moguće su njegove korekcije po pravcu. Košuljica cevi je od čelika sa bočnim perforiracijama koje bi trebalo da omoguće brže hlađenje cevi. Na prednjem kraju košuljice je montirana jednostavna gasna kočnica. Naravno, ovakvo rešenje nije vrhunskih performansi, ali s obzirom na slab impuls metka 9 mm Para i malu kadencu, ovo je zadovoljavajuće rešenje. U svakom slučaju omogućuje bolju kontrolu nego što je bez opisanog uređaja. Najzanimljivija i najneobičnija stvar na ovom automatu je svakako njegov sistem uvodnika okvira. Malo bolji poznavaoci trofejnog naoružanja, prepoznaće rešenje koje je upotrebljeno kod MP-40/I. Ovde je primenjeno rešenje duplog uvodnika okvira. Kada korisnik ispali prvi okvir, dovoljno je da pritisne polugu sa prednje strane uvodnika i da bočnim pomeranjem postavi novi okvir ispod uvodnika metaka na zatvaraču. Jedina razlika između rešenja na EMP-44 i MP-40/I je u tome što je na prvom izostavljen pokretni limeni poklopac, koji je trebalo da spreči ulazak prljavštine u unutrašnjost mehanizma. Postoje dve teorije zašto je ovaj neobični sistem duplog uvodnika okvira napravljen. Prva kaže da su Nemci na ovaj način pokušali da pariraju sovjetima i kapacitetu njihovog doboša na PPŠ-41.
Druga teorija je da je ovo urađeno za izviđačko-diverzantske jedinice. Navodno, zbog prirode njihovog posla ponekad je potrebna munjevita izmena okvira. Prema pravilu za MP-40/I, prilikom obavljene izmene pozicije okvira na oružju, prazni okvir bi se vratio u torbicu, a novi stavio u slobodni uvodnik. Na taj način bi oružje uvek imalo rezevnu količinu municije. Jedino bi u slučaju preke potrebe bilo dozvoljeno da se sukcesivno ispale oba okvira. Bilo kako bilo, iako ideja dobro zvuči, ipak se nije posebno dobro pokazala u praksi. Na stranu komplikovanje proizvodnje i dizanje cene, ali glavni problem je za krajnjeg korisnika bio u remećenju balansa i bespotrebnog dizanja mase oružja. Zatvarač ovog neobičnog automata je bio dvodelni i podsećao je na onaj sa MP-40. Glavna razlika je što novi zatvarač nije imao fiksnu iglu. To je dobro rešenje, jer ukoliko dođe do njenog oštećenja, jednostavnom zamenom se oružje vraća u funkciju, što nije slučaj kod fiksnih igala. Ručica zatvarača se nalazi sa desne strane i ujedno predstavlja jedini sigurnosni mehanizam. Ovo rešenje je najverovatnije prekopirano sa britanskog Stena. Jednostavnim potiskivanjem ručice prema levoj strani sanduka, njen kraj je ulazio u odgovarajuću rupu na sanduku. Zahvaljujući opruzi zatvarača stalno bi se nalazila pod pritiskom, te bi na taj način bilo sprečeno slobodno kretanje ručice. Automat je mogao da se ukoči sa zatvaračem u prednjem i u zadnjem položaju. Ovaj tip kočnice je vrlo jeftin za proizvodnju, ali je daleko od pouzdanog i sigurnog. U ovo su se uverili i brojni partizani Krajišnici sa njihovim Stenovima, od milošte zvanim „Uzengija“ po karakterističnom kundaku. Sudbinu EMP-44 je zapečatilo nekoliko stvari. Najpre, nastao je u vreme kada je Vermaht kao krajnji korisnik još uvek imao vrlo stroge zahteve. Bez obzira na ono 44 u nazivu, oružje je nastalo 1943. godine, dok je Nemcima još uvek išlo relativno dobro. Vojska jednostavno nije mogla da prihvati jedno tako grubo oružje, krajnje neuglednog izgleda. Iste 1943. godine „Erma“ je prestala da pravi MP-40 i prebacila se na MP-43 (ili MP-44, odnosno StG 44). Ovako primitivno oružje nije moglo ni izbliza da se meri sa novom „jurišnom puškom“ u koju su Nemci polagali velike nade. Verovatno je zato propao i pokušaj da se u okviru „Programa primitivnog naoružanja“ (Primitiv-Waffen-Programm) s kraja 1944. godine progura EMP-44 kao sredstvo za naoružavanje novoosnovanog Folksšturma (narodne milicije), te je akcenat dat na neka druga oružja.
Na kraju, kao zaključak bi moglo da se nametne da je EMP-44 bio izuzetno grubo oružje, nastalo u pogrešno vreme i verovatno, na pogrešnom mestu. Da je razvijen u Velikoj Britaniji nekoliko godina ranije, verovatno bi bio svetski poznat model vatrenog oružja. Ovako, jedini poznati preživeli primerak je primoran da čami u vitrini, u okviru male izložbe zaplenjenog naoružanja u vojnom muzeju u Virdžiniji.
R.K.
