Jurišna puška M-14 EBR
Oružane snage Sjedinjenih Američkih Država s pravom nose titulu visokotehnološke vojske, koja na toj činjenici i zasniva svoj status jedine super-sile. Ali to ne znači nužno da će svaka „novotarija“ istisnuti proverena rešenja iz upotrebe. Stalno angažovanje u sukobima i misijama širom sveta, omogućava im da u realnim uslovima sagledaju sve probleme koji se javljaju pri eksploataciji nekog dela opreme, ali i njegova preimućstva i dobre strane. To je razlog zbog koga su u naoružanju zadržana pojedina sredstva, iako su decenijama stara ili namenjena potpuno drugačijem borbenom okruženju od savremenog. Neki od primera su pištolj Colt M-1911, teški mitraljez Browning M-2 ili borbena puška M-14. A nas upravo ona zanima.
Talentovani američki konstruktor John C. Garand je 1928. godine dizajnirao poluautomatsku pušku kalibra .30-06 (7,62×63 mm). Nakon što je uspešno prošla armijske testove, nova U.S. Rifle Cal. .30 M-1 (Garand) uvedena je u naoružanje 1936, kada je počela ubrzana zamena odlične repetirke M-1903 Springfield. To je prva poluautomatska puška u standardnoj opremi neke armije i u Drugom svetskom ratu se pokazala kao robustno, pouzdano i precizno oružje, započevši trend koji je pun zamah dobio pedesetih godina prošlog veka. Sa usvajanjem novog NATO metka 7,62×51 M-1 Garand dobija odvojiv kutijasti okvir i novu oznaku M-14. Jednako uspešna, ova puška proizvedena je u 1,5 miliona primeraka, a našla se u naoružanju preko 30 država. U operativnu upotrebu ušla je 1959. godine, ali uslovi rata u Vijetnamu doveli su do njenog postepenog povlačenja iz upotrebe i zamene sa M-16. Ipak, M-14 ostaje u opremi pojedinih formacija, a njene varijante M-21 i M-25 postaju cenjeno snajpersko oružje. Tokom proteklih decenija, korišćena je u svakom sukobu gde su SAD imale nekog učešća, a najčešće se nalazila u rukama marinaca iz USMC koji svoje M-14 i pištolje M-1911 od milošte nazivaju „Salty kit“ (slani komplet), što je mornarički sinonim za pouzdanost i tradiciju.
U međuvremenu, došlo je do temeljnih izmena u doktrinarnom pristupu pešadijskoj borbi. Vojnici skoro u svakom momentu imaju na raspolaganju preciznu artiljerijsku, pa čak i vazdušnu podršku, opremu za noćna dejstva, sisteme za precizno pozicioniranje, balistička zaštitna sredstva i vozila kojima se brzo i relativno bezbedno prebacuju do linije dejstva. Sav ovaj progres ima svoju cenu u gubitku interesovanja za razvoj „malih taktika“, pa danas skoro da ne možete videti američkog vojnika koji puzi ili dejstvuje iz ležećeg stava. Otrežnjenje oko upotrebe borbene puške, došlo je u Avganistanu gde teren diktira veće udaljenosti među sukobljenim stranama, pa se pokazalo da metak 5,56×45 jednostavno nije dovoljno efikasan kada protiv vas koriste provereni AK-47 sa 300 m udaljenog uzvišenja. Jedno od rešenja bilo je korišćenje pouzdane konstrukcije sa snažnijim metkom. Početkom 2000, nekoliko formacija iz sastava specijalnih snaga, zahtevalo je da dobije snažniju, relativno kompaktnu borbenu pušku veće pouzdanosti u odnosu na M-16. Pritom, novo oružje bi se koristilo i za blisku borbu, ali i kao DMR (Designated Marksman Rifle, tj. neka vrsta linijske snajperske puške). Nije trebalo izmišljati rešenje kada ono već postoji. Drugim rečima puška M-14.
Istini za volju, to nije standardna M-14, jer su ovi zahtevi definisali više modifikacija osnovnog modela iz koga je posle perioda ispitivanja, nastala Mark 14 Mod 0 Enhaced Battle Rifle ili skraćeno M-14 EBR. S obzirom da su stare vojne M-14 u dobroj meri izraubovane višedecenijskom upotrebom, novo oružje svoj život počinje kao fabrička takmičarska puška Springfield Armory National Match M-1A. Ova verzija poznata je po preciznosti, lakom korišćenju i pouzdanom radu sa različitim tipovima municije, jer je decenijama najzastupljenije oružje na nacionalnim prvenstvima u SAD.
Mehanizam je ostao neizmenjen, klasična gasna pozajmica sa dugim klipom i rotacionim zatvaračem izrađen glodanjem od alatnog čelika i izuzetno otporan na spoljašnje uticaje, bez obzira da li je reč o snežnim planinama ili peščanoj pustinji. Sistem rada je poluautomatski, a municija je u odvojivim okvirima kapaciteta 20 ili 10 metaka. Takođe, nije bilo potrebe menjati preciznu, srednje tešku, 560 mm dugu takmičarsku cev sa šest žlebova uz korak uvijanja od 280 mm. Ali, puška je dobila novi, drugačije koncipiran kundak, što je uslovilo promenu okidačkog mehanizma. Umesto dvostepenog takmičraskog okidača ugrađena je Athenswater modifikovana okidačka grupa, sa drugačije oblikovanim repom okidača. S obzirom da M-14 EBR ima pištoljski rukohvat, strelcu je prirodnije da okidač vuče pravo unazad nego na gore, kao kod sportskog modela. Sila se podešava u rasponu od 1.600 do 2.000 g što je više od uobičajenih vrednosti za snajperku, ali je sasvim primereno za borbenu pušku, tako da su korisnici zadovoljni ovakvim rešenjem.
Kao deo konverzije takmičarskog u borbeno oružje M-14 EBR je umesto orahovog kundaka dobila metalnu „šasiju“ tipa Sage International M14ALCS-HB Tactical Aluminum Chassis stock, kompanije koja već dugo sarađuje sa brojnim specijalnim formacijama širom sveta, na unapređivanju oružja koje je u upotrebi. Komponente su izrađene od aluminijumske legure koja se koristi u vazduhoplovnoj industriji sa izmenjivim delovima od polimera kydex za rukohvate i podesivu obrazinu, dok je udobna pištoljska drška model Ergo. Izvlačiv čelični kundak ima dvanaest pozicija i 25 mm debeo gumeni oslonac za rame. Naravno, sa sve četiri strane su Picatinny šine za montažu dodatne opreme. Sa donje strane postavljene su preklopne Harris nožice, a osnovna tzv. coyote brown nijansa aluminijuma, pokrivena je U.S. Tactical multicam maskirnim uzorkom za upotrebu na više različitih terena.
Iako zamena kundaka ne deluje kao bitna stavka u pobljšanju performansi, on pruža mnogobrojne mogućnosti za prilagođavanje različitim zadacima. Nudi udobnost uz fino podešavanje dužine za po 12 mm, što je dobrodošla opcija kada se nosi odeća različite debljine, pancir-prsluk ili ukoliko koristite optički nišan sa nestandardnim ED faktorom (Eye Distance tj. udaljenost oka od okulara). Sve površine su fine mat teksture koja sprečava odsjaj, a gumeni rukohvat ne dopušta proklizavanje hvata tokom paljbe. Korisnici nemaju primedbe na komfor upotrebe, bez obzira iz kog stava se otvara vatra. Sa masom od blizu 5,7 kg bez optike i municije, M-14 EBR nije laka puška. Ipak, i dalje dopušta brzu promenu položaja i visoku manervabilnost uz značajnu vatrenu moć. A da bi se ona iskoristila na pravi način potrebna je odgovarajuća optika.
Najčešći izbor specijalnih timova je Leupold Mark 4 4,5-14×50, a vrlo je zanimljiv način montaže. Iako postoje Picatinny šine na samoj šasiji, specijalci se radije odlučuju za DCSB nišansku bazu, koja se može kompletno odvojiti. To je od značaja u slučaju problema sa optikom, pa je strelac prinuđen da koristi mehaničke nišane. Pri koncipiranju oružja, jedan od zahteva je bio da puška omogući eliminaciju tri mete na daljinama od 300 do 600 jardi za manje od 12 sekundi. M-14 ERB to radi bez problema, a većina strelaca ovaj rezultat nadmaše već posle kratkotrajnog perioda navikavanja na oružje. Najbolji rezulatati se dobijaju pri korišćenju municije sa zrnima težine 168 grena, a grupe od pet pogodaka kreću se u rasponu 0,5-1 MOA. Federal Gold Medal Match i HSM A-MAX na daljini od 100 m postižu prosek od 0,75 MOA što je izuzetan rezultat za poluautomatsko oružje, čak i kada je u pitanju takmičarska puška. Jedini zastoj tokom ispitivanja bio je prouzrokovan deformacijom okvira za municiju.
Podmlađena M-14 EBR je precizna, pouzdana i fleksibilna borbena puška sposobna da odgovori na zahteve savremenog bojišta. Iako je potisnuta od Stonerove platforme M-10/M16 i dalje nudi određena preimućstva, što je čini aktuelnim delom arsenala najmoćnije vojske. Mislim da bi ovo iskustvo svakako trebalo uzeti u obzir i kod nas, jer između M-14 i naše M-76 ima puno sličnosti.
D. Šaponjić
foto snipercentral.com
