Sturmpanzer VI

Šturmtiger (nem. Sturmpanzer VI 38 cm RW61 auf Sturmmörser Tiger u prevodu jurišni tigar) je nemački jurišni minobacač, korišćen u malom broju tokom Drugog svetskog rata. U jesen 1942. godine, kada je borba za Staljingrad (sada Volgograd) dostigla svoj vrhunac, javila se potreba za novim teškim samohodnim jurišnim vozilom. Vozilo je trebalo da pruža podršku pešadiji, isključivo u uličnim borbama. U to vreme jedino vozilo specijalizovano za tu ulogu bilo je StuIG 33, dok se drugo vozilo te namene (Brumber) nalazilo u fazi pred-proizvodnje. Prvo je predloženo da se haubica 210 mm montira na šasiju nekog tenka ali do realizacije toga nikada nije došlo. Dana 5. avgusta 1943. godine, rešeno je da se na šasiji tenka Tigar postavi bacač raketnih mina 380 mm. Novo oružje je po spoljnjem izgledu podsećalo na jurišni top Brumber ali je bilo mnogo teže i imalo jače naoružanje. Preduzeće „Alket“ je oktobra 1943. godine napravilo prvi prototip i on je 20. oktobra predstavljen Hitleru na trenažnom poligonu u istočnoj Pruskoj. Prototip je intenzivno ispitivan sve do aprila 1944. godine, kada je odobrena njegova proizvodnja pod imenom Šturmtiger.
Adolf Hitler je odobrio proizvodnju 300 Šturmtigrova, sa kapacitetom proizvidnje od 10 komada mesečno. Kako se situacija na frontovima u jesen 1944. godine naglo pogoršala za Nemačku, proizvodnja Šturmtigra je opozvana (data je prednost proizvodnji tenkova Panter i Tigar II). Zapravo proizvodnja Šturmtigra se odvijala tako što je sa oštećenih tenkova Tigar skidana kupola i postavljala nova nadgardnja. Razlog za takav način proizvodnje je taj što novih šasija nije bilo (poslednji tenk Tigar napravljen je avgusta 1944. godine). Ukupno je 18 tenkova Tigar prepravljeno u Šturmtigrove.


Šturmtiger je bio naoružan kratkocevnim minobacačem (Raketenwerfer 61 L/5.4)za dejstvo na rastojanju od 4600-6000 metara, ogromnim raketnim projektilom, velike razorne moći. Minobacač je razvila firma Rheinmetall-Borsig na osnovu brodskog bacača dubinskih bombi. Za lokalnu odbranu od pešadije, sa prednje strane bio je mitraljez 7,92mm MG 34. Zahvaljujući ogromnoj razornoj moći projektila, Šturmtigar je bio u stanju da uništi svaku kuću ili manju zgradu samo jednim pogodkom. Svaki Šturmtigar je imao 13 projektila unutar nadgradnje i jedan u cevi. Kao i svaki minobacač, tako se i cev Šturmtigra punila sa spoljne strane, što je u određenim okolnostima predstavljalo opasnost za posadu. Da bi posada mogla da ubaci projektil mase 351 kilogram u cev, na vozilu je postavljen ručni kran. Prilikom punjenja cevi cela posada je učestvovala. Na nekim od vozila postavljen je još jedan mitraljez 7.92mm MG 42.


Dana 12. avgusta 1944. godine, prototip Šturmtigra je poslat o poljski grad Pruškov, a zatim u Varšavu da pomogne gušenju Varšavskog ustanka koji je podigla poljska Armija Krajova.Jedna od granata Šturmtigra, danas se čuva u muzeju poljske vojske u Varšavi. Dana 28. avgusta 1944. godine, posle uspešne debitantske akcije, prototip je vraćen u fabriku „Alket“. Početkom septembra formirana je nova jedinica PzStuMrKp 1000, naoružana sa dva Šturmtigra, koja je poslata u Varšavu. Nakon gašenja ustanka jedinica je vraćena u Nemačku. Svih 18 Šturmtigrova ušlo je u sastav četiri posebno formirane jedinice (PzStuMpKp 1000, 1001, 1002 i 1003). One su aktivno uzele učešće na zapadnom frontu sve do kraja rata. Neke od ovih jedinica učestvovale su i u Ardenskoj ofanzivi, iako im je glavni zadatak na Zapadnom frontu bio, odbrana od savezničkog prelaska preko Rajne. Iako su Šturmtigrovi korišćeni uglavnom protiv većih i nepokretnih ciljeva, postoji nepotvrđena anegdota da je jedan Šturmtigar uništio tri Šerman tenka.Glavni neprijatelj ovim vozilima je bila saveznička teška artiljerija i jurišna avijacija. Početkom marta 1945. godine, kada je organizovani otpor u Nemačkoj polako prestajao da postoji, u jedinicama je bilo još 13 Šturmtigra.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Pročitajte još