Kineski prigušeni pištolji

Specijalne operacije, bilo one tajne ili ne, po nekom svom pravilu povlače i upotrebu specijalnog naoružanja i opreme. Sigurno nećemo preterati ako kažemo da je 2. Svetski rat bio prava renesansa za ovaj vid ratovanja. Ogromna sredstva su trošena na formiranje novih jedinica, kao i za razvijanje potrebnog specijalnog naoružanja i različitih tehničkih pomagala za njihove potrebe. Taj trend se poslije završetka svetskog rata malo smirio, da bi opet došao do izražaja sa rasplamsavanjem onog drugog, svima poznatog kao „Hladni rat“. Razni oružani sukobi, koji su se dešavali u tom periodu po celom svetu su u značajnoj meri bili obeleženi upravo specijalnim dejstvima malih sastava koji su bili osposobljeni za izvršavanje nekonvencionalnih zadataka. Kao što je i logično, u takvim specifičnim uslovima je često neophodno koristiti i specifično ili bolje reći specijalno naoružanje. Takvom logikom se vodila i Kina u periodu ’60-ih godina kada je u naoružanje svojih specijalaca i obaveštajaca uvrstila i aktere ovog članka.
Kineski konstruktori su još pre više od pola veka shvatili nešto što je i dan danas nekim konstruktorima prigušenog naoružanja nepoznato…

A to je činjenica da postavljanje prigušivača na bilo koje (polu)automatsko oružje u tolikoj meri menja osobine i rad istog da je često lakše napraviti potpuno novu konstrukciju, specijalno razvijenu samo za ovu namenu, nego prepravljati postojeću. Barem ukoliko želimo najveće moguće prigušenje i visok nivo pouzdanosti oružja. Naime, montiranjem prigušivača menjaju se skoro svi kritični parametri od kojih zavisi pouzdan rad oružja. Pojednostavljeno, odnosi masa i radni pritisci u kritičnim tačkama konstrukcije su promenjeni i više ne odgovaraju pravilnoj funkciji oružja. Nije džaba legendarni konstruktor Judžin Stoner jednom prilikom rekao da je kod konstruisanja automatskog naoružanja sve u pravilnom tajmingu. Konstruktori prigušivača (barem oni koji se razumeju u svoj posao) zato vrše prilagođavanje oružja na koje će njihove „konzerve“ biti pričvršćene i to na različite načine. Tako možemo videti intervencije poput menjanja povratnih opruga sa slabijim ili jačim, olakšavanja ili otežavanja navlaka i zatvarača, drugačija bušenja otvora na barutnim komorama, postavljanje kojekakvih dihtunga sa zadatkom da spreče prodor i isticanja gasova i slično. Koliko je u pitanju kompleksna priča govori i podatak da su momcima iz SilencerCo. trebale godine da usavrše svoj integralno prigušeni pištolj Maxim, o kome je bilo reči i u našem časopisu.

Inače, kada je polovinom ’60-ih godina poznati konstruktor specijalnog i prigušenog oružja Mičel VerBel došao u Vijetnamu do primerka pištolja, inače aktera današnje priče, bio je ubeđen da je u pitanju rad čeških oružara za potrebe Kine. Jednostavno, stari lisac nije mogao da veruje da su kineski oružari bili u stanju da sami razviju i naprave tako efikasno i odlično promišljeno oružje, jer je u pitanju izuzetno složen problem. Uz to, kvalitet izrade je bio ravan kvalitetno urađenim primercima oružja iz američke produkcije. Naravno, danas nikome više ne pada na pamet ovakvo potcenjivanje Kineza i njihovih sposobnosti. Ali da se vratimo junacima ove priče.

Prvi o kome će biti reči je pištolj Tip 64. U pitanju je poluautomatski pištolj originalne konstrukcije, usvojen od strane kineske vojske kao i obaveštajno-bezbednosnih službi. Na konstruisanje integralno prigušenog pištolja je verovatno uticalo to što takva konstrukcija omogućava da sveukupna dužina oružja bude znatno manja nego kod onih kod kojih je prigušivač odvojiva celina. Uz sve to, treba napomenuti i da su u tom periodu integralno prigušena oružja bila znatno tiša od „dvodelnih“, što danas više nije apsolutno pravilo. Okidač je jednostavne jednostruke akcije a pištolj se hrani iz jednorednih okvira kapaciteta 9 metaka. Konstruktori su se odlučili za poseban metak Tip 64 kalibra 7,62×17 mm koji je nastao na bazi čuvenog Brauningovog metka 7,65×17 mm ili .32 ACP. Koji su sve tačno razlozi za usvajanje novog metka u pitanju ostaje nam kao tajna, ali se ipak može špekulisati sa određenim stepenom verovatnoće o njima. Naime, novi kineski metak je bez oboda, za razliku od Braunigovog, koji je bio sa poluobodom. Na ovaj način više nije moguće koristi metak 7,65×17 mm u kineskom pištolju. Neko sa površnim načinom razmišljanja bi to mogao nazvati debelim propustom, ali to ipak nije tako. Vrlo je moguće da je automatika pištolja uravnotežena tako da Brauningov metak prerano pokreće navlaku u zadnji položaj te se na taj način dobija nešto glasniji pucanj. Treba uzeti u obzir da je u specijalnim operacijama preuranjeno otkrivanje izvođača često najbrži put za njihovo uništenje. A kada vam od ishoda takve jedne operacije može zavisiti sudbina hiljada vojnika ili čak države, onda kojekakvom „cicijašenju“ po pitanju razvoja nove, efikasnije municije, nema mesta. Sam metak Tip 64 je vrlo slab, ako ga posmatramo sa stanovišta eksterne i terminalne balistike. Sa svojim zrnom mase 4,8 grama (74 grejna) i brzinom na ustima cevi od svega 240 m/s je daleko od impresivnog. Sa druge strane, sasvim je dovoljan za tiho uklanjanje stražara ili nepoželjnih političkih protivnika na daljinama do 10-15 metara, iako se izuzetno može koristiti i na duplo većim daljinama. O egzekucijama u mafijaškom stilu, sa metkom u potiljak i da ne govorimo…

Sam pištolj je konstruisan tako da može da se koristi i kao poluautomatski i sa manuelnim repetiranjem. Ukoliko je taktička situacija takva da ultimativna tišina nije od značaja, ili da je potrebno brzo ispaliti više od jednog hica, pištolj se koristi u svom poluautomatskom modu. Pošto koristi municiju malog impulsa, konstruktori nisu primenili nikakav tip bravljenja što je i logično. Ali, ukoliko je neophodna najveća moguća tišina, pištolj se koristi sa blokiranom navlakom. Na taj način se poništava buka koju ona pravi pri kretanju a koja može biti vrlo primetna. Uostalom, u to se i sami možete lako uveriti tako što ćete zamoliti nekog prijatelja da repetira pištolj u susednoj prostoriji, sa zatvorenim vratima. Ali još važnije je to što se sa blokiranom navlakom eliminiše i buka koju stvaraju gasovi koji ističu sa zadnje strane cevi i kroz otvor na navlaci. Količina i brzina ovih gasova je kod prigušenog oružja drastično veća nego kod standardnih konstrukcija pa se na taj način dobija i veća buka, što je upravo ono što želimo da izbegnemo. Za blokiranje navlake sa zatvaračem služi dugme smešteno sa njene leve i desne strane u profilisanom udubljenju, smeštenom u zoni gde se normalno nalaze žlebovi za repetiranje. Jednostavnim pomeranjem u jednu ili drugu stranu dolazi do blokiranja i deblokiranja navlake, odnosno prebacivanje iz ručnog u poluautomatski mod i obrnuto.

Već smo govorili da je stvaranje prigušenog oružja vrlo kompleksna stvar. Ovde pomenuta blokada navlake ima pored pozitivnog uticaja na prigušenje i vrlo negativan uticaj na životni vek poluautomatskog oružja. Što je upotrebljeni metak jači (misli se na radne pritiske), to je problem sa skraćenim životnim vekom izraženiji. U istinitost ovoga su se mogli uveriti korisnici prigušenih konstrukcija sa kočnicom navlake, gde je nemali broj primeraka posustajao posle svega par stotina metaka. Na Zapadu je tek čuveni konstruktor specijalnog naoružanja Rid Najt, sa svojom konstrukcijom prigušivača za Beretu 92 uspio da doskoči ovom problemu, ali je cena ovog rešenja vrlo visoka. Kineski konstruktori su pošli drugim putem. Odlučili su se za delimično kretanje navlake. Odnosno, po opaljenju, navlaka počinje normalno da se kreće, ali je taj hod vrlo kratak, svega oko 7 milimetara. Ovo je sasvim dovoljno da se pritisci u cevi sa kritične vrednosti spuste na prihvatljiv nivo, te da se na taj način smanji habanje kritičnih delova oružja. Sa druge strane, blago naduvana čahura koja ostaje u ležištu služi kao efikasan „čep“ koji sprečava slobodno isticanje gasova sa zadnje strane. Zaista briljantno i elegantno rešenje za koje je pravo čudo da nije zaživelo kod sličnih konstrukcija, pogotovo što su kineski pištolji odavno poznati na Zapadu.

Još jedna od specifičnosti integralno prigušenih poluautomatskih pištolja je da je neophodno izvršiti izmeštanje povratne opruge. Rusi su na svojim pištoljima PB (grubo rečeno, integralno prigušeni Makarovi) povratnu oprugu smestili u rukohvatu, dok su se Kinezi odlučili za oprugu smeštenu u navlaci, odmah iznad udarne igle. Ovako locirana povratna opruga bi kod klasičnih konstrukcija pištolja dala rogobatan izgled ali to ovde nije slučaj jer prigušivač svakako izdiže ukupnu visinu pištolja.
Sam prigušivač je prilično jednostavne konstrukcije. Ali, čak i iz današnjeg ugla posmatranja bi se mogao nazvati efikasnim u smislu prigušenja, iako prevelikim po svojim dimenzijama. U vreme svog nastanka je bio jako dobro rešenje, iako ne i revolucionarno. Na testovima koji su rađeni u režiji američke Armije sa zaplenjenim primercima, utvrđeno je da su po prigušenju gotovo u rangu Welroda u kalibru 7,65 mm, dok su po pitanju preciznosti znatno iznad. Ne treba zaboraviti da je Welrod duži za nekih 80 mm, što ga čini daleko nezgrapnijim za rukovanje. Prigušivač je koristio nekoliko „trikova“ pomoću kojih je postizao ovakvo dobro prigušenje. Na prvom mestu, tu je prostor oko cevi dužine 95 mm oko koje se nalazi neka vrsta ekspanzione komore. Cev je obmotana mesinganom mrežom namočenom u ulje. Pomenuta mreža u kombinaciji sa uljem vrlo efikasno hladi vrele barutne gasove što predstavlja novi nivo prigušenja. Posle toga sledi niz gumenih i metalnih pregrada. Gumene pregrade predstavljaju neku vrstu nepovratnog ventila, odnosno omogućava prolazak zrna dok je u stanju da zadrži zarobljen znatan dio gasova.

Sistem sa elastičnim pregradama se i danas koristi kada je potrebno dobiti visok nivo prigušenja, a da prigušivač ima male dimenzije. Zanimljivo je da je životni vek gumenih pregrada bio značajno veći nego kod zapadnih rešenja iz istog perioda. Tajna bi mogla biti upravo u delimično ohlađenim gasovima, nešto manjoj početnoj brzini zrna, kao i ojačanjima u vidu čeličnih pregrada. I na poslednjem mestu treba spomenuti vrlo veliku zapreminu samog prigušivača. Logično je da će od dve prigušivačke jedinice, koje su po svemu iste sem po zapremini, biti efikasnija ona koja je u stanju da zadrži više gasova u sebi. Ovom logikom su se služili i kineski konstruktori. Zato obloga ima dodatnu komoru koja se nalazi ispred okidača i gotovo celom dužinom tela prigušivača. Upravo je ova komora i dodatni krivac za zaista visoku masu modela Tip 64 a koja iznosi oko 1800 grama. U kombinaciji sa dužinom od 222 mm, ne može se baš reći da je u pitanju priručno oružje, zgodno za svakodnevno nošenje. Mada, to mu zaista i nije namena.

I pored svih dobrih osobina, krajnji korisnici su zahtevali određene izmene i to prvenstveno u oblasti ergonomije. Kao što smo rekli, masa je bila izuzetno velika čak i za pištolj specijalne namene. Zato su konstruktori izvršili potrebne izmene na prigušivaču te su uspeli da oružju daju nešto elegantniji izgled i znatno manju masu od prihvatljivih 1080 grama. Ovo je bio veliki napredak u odnosu na staro rešenje. I tako je nastao Tip 67. Izmena je najočiglednija kada se pogledaju uporedne fotografije oba pištolja. Očigledno je da je kod nove konstrukcije otpala dodatna komora, tako da sada prigušivač ima klasično cilindrično telo i pojednostavljenu unutrašnjost. Naime, cev više nije omotana mesinganom mrežicom, već se ona nalazi ispred same cevi, u zoni ekspanzione komore. Cev nije bušena, već se na njenom prednjem delu nalazi perforirana navlaka koja služi kao neka vrsta povratnika barutnih gasova. Na taj način deo gasova ispunjava prostor oko cevi, te samim tim obara pritiske u delu prigušivača ispred usta cevi i doprinosi sveukupnom prigušenju pucnja. Posle već pomenute mesingane mrežice sledi set od 2 gumene pregrade i 3 ravne komore ukoliko računamo i poklopac tela prigušivača. Bez obzira na pojednostavljenu konstrukciju, nivo prigušenja je i dalje veliki čemu svakako doprinosi sam metak Tip 64 kalibra 7,62 i odlična osnovna konstrukcija.

Oba prigušena pištolja su obilato korišćena u Vijetnamskom ratu, s tim da je noviji model vrlo ljubomorno čuvan. Na početku je izdavan samo vrhunskim terenskim operativcima i tek je 1975. godine jedan primerak dospeo u ruke Amerikanaca. U Indiji je 1980. godine tim od dva atentatora bezuspešno pokušao da likvidira učesnika lokalnih izbora sa pištoljem Tip 67. Jedan od učesnika je tom prilikom ranjen, ali su obojica uspeli da pobegnu. 1981. godine izraelski komandosi su u jednoj od mnogobrojnih operacija na teritoriji Libana likvidirali pripadnika PLO, naoružanog ovim pištoljem. Sa obzirom na samu prirodu oružja i njegovu ekskluzivnost, može se pretpostaviti da je u pitanju bio vrhunski operativac, najverovatnije zadužen za specijalne zadatke poput atentata. O popularnosti i efikasnosti pištolja Tip 67 govori nam i podatak da ga kineske specijalne snage i dan danas rado nose sa sobom, iako su svesni ograničenja uzrokovanih anemičnim metkom. Verovatno bi određene izmene u konstrukciji prigušivača u smislu njegove modernizacije, kao i uvođenju drugog, nešto potentnijeg metka bile primerene. Ali, ni ovako nije loše za oružje nastalo pre skoro pola veka, zar ne?
Ninoslav Trifunović