Koncept PDW

Analizirajući koja oblast vojnog streljačkog naoružanja bi mogla prikladno obeležiti jubilarno izdanje “Kalibra”, nametnula nam se zamisao da objedinimo u celinu sve dostupno o kategoriji oružja namenjenog za ličnu odbranu jednog dela personala, odnosno ono što se uobičajeno naziva PDW. Najčešće se taj termin vezuje za NATO dokument iz kasnih osamdesetih godina 20. veka, kada je od razvojnih timova proizvođača oružja zemalja članica, zatraženo idejno rešenje kompaktnog modela koji bi koristio deo oružanih snaga umesto formacijskih pištolja i automata. Zahtevano je da masa oružja ne prelazi tri kilograma, uz okvir kapaciteta najmanje 20 metaka, mogućnost dejstva s osloncem na rame, a od primenjenog kalibra je zahtevano da ima veći domet, probojnost i preciznost od 9×19 mm. Belgijski FN je ponudio automat P90 kalibra 5,7×28 mm futurističkog izgleda, ali priča o sistemu takvih karakteristika zadire duboko u prošlost i prepuna je malo poznatih detalja.
Još od pojavljivanja vatrenog oružja, za deo pripadnika oružanih snaga je konstatovano kako im standardne vojničke puške uobičajenih gabarita ne odgovaraju svojim karakteristikama, te su najpre za konjicu i starešinski sastav koji učestvuje u neposrednim borbama uvedeni kompaktniji modeli kraće cevi. Problem je samo delimično rešen, jer je u narednom periodu nastavljena praksa da se mnoštvo ljudstva oprema pištoljima i revolverima, a zapanjujući su podaci koliko uniformisanih vojnika uopšte nije bilo naoružano sve do kraja Prvog svetskog rata. Primera radi, pešadijske divizije operativne vojske Kraljevine Srbije (I i II poziv) brojale su više od 25.000 pripadnika po formaciji, a od toga je jedna petina bila bez bilo kakvog streljačkog naoružanja. Preciznije, divizija punog sastava je imala 20.500 pušaka i karabina, artiljerijske posade najčešće uopšte nisu dobile karabine kao što je inicijalno predviđeno, a bez oružja je bio i personal poput vozara, sanitetlija i ostalog neborbenog ljudstva. Slična situacija vladala je i u ostalim armijama, a najdrastičniji primer je bila vojska Carske Rusije u kojoj je tek svaki treći vojnik imao pušku. Kratkih karabina je doslovno svuda nedostajalo, a pokušaji da se nedostatak tipskog oružja nadomesti dodelom modifikovanih pištolja bili su kratkotrajno rešenje. Navešćemo Artiljerijski Luger koji su Nemci u tom periodu dodelili svojim posadama, ali su uskoro na teži način shvatili kako je karabin K98AZ adekvatniji.
Neposredno pred naredni svetski sukob, jedino je armijski vrh SAD uspeo da od domaće industrije dobije zadovoljavajuće rešenje uvođenjem popularne puške M1 kalibra .30 M1 Carbine, koja je inicijalno trebalo da zameni pištolje i revolvere kod pripadnika koji dolaze u situaciju da se upuste u razmenu vatre s protivnikom na bliskim odstojanjima, a standardne puške M1 Garand ili M1903 bi im ograničavale mobilnost usled njihove primarne uloge. Ovo naglašavamo jer su američke pešadijske jedinice tokom Drugog svetskog rata imale značajan deo boraca koji su bili opterećeni drugom opremom: trupni bolničari, vozači, vezisti, poslužioci bacača plamena, nišandžije raketnih bacača Bazuka, te pomoćnici mitraljeskih i posada minobacača. Osim pobrojanih, treba imati u vidu da su tenkisti, potom posade letelica, plovila i samohodne artiljerije imali potrebu da budu naoružani nečim efikasnijim od dodeljenih pištolja. Karabin M1 je trebalo da postane radna alatka takvih korisnika, ali potražnja za njim je prevazišla sva očekivanja, jer je dodeljivan i starešinama, padobrancima i izviđačima, a pripadnici oklopnih formacija su dobijali dodatne automate pored pištolja i revolvera. Ovakva praksa se nastavila i posle okončanja najvećeg svetskog sukoba svih vremena, pa su armije širom sveta pokušavale kompromisnim rešenjima da u prelaznom periodu saniraju hronični problem uvršćujući veće količine automata u naoružanje određenih specijalista (Uzi, MAT 49, Sterling, H&K MP5…). U određenom momentu se iskristalisao stav da su automatski pištolji optimalno rešenje. No, kako sva ova oružja kreirana oko pištoljskih kalibara nisu zadovoljavala projektovane namene, vodeće velesile su vrlo aktivno istraživale šta u perspektivi može da predstavlja optimalan izbor.
Kako bi manje upućenim čitaocima bilo jasnije u kojoj meri je to teško ostvariva ideja, moramo detaljnije ukazati na neke osobenosti savremenih oružanih snaga. Vojska se ne sastoji samo od streljačkih odeljenja pešadije, već u moderno doba, čak dve trećine sastava uopšte ne učestvuje u borbenim dejstvima, te je njihovo opremanje speficičan problem. Moramo se ponovo osvrnuti na neka iskustva velesila u periodu “Hladnog rata”, kako bi sve bilo pristupačno za sagledavanje i analizu. Sovjetski Savez je uvođenjem automatske puške AK sistema bio korak napred u odnosu na konkurenciju, jer je varijanta s preklopnim kundakom bila pogodna za sve pripadnike koji zbog speficikuma svoje specijalnosti iziskuju kompaktnije oružje. JNA je domaćim modelom AP M70A najvećim delom uspela da zadovolji iste potrebe, ali kao i kod svih armija Varšavskog pakta ostao je problem šta dodeliti određenim posadama OMJ jedinica i avijacije. SSSR je najpre pokušao uvođenjem automatskog pištolja Stečkin kalibra 9×18 mm Makarov, a SFRJ se opredelila za čehoslovački Vz.61 i domaći APi M84, ali nisu ispunila zadatak u zadovoljavajućem smislu. Američka vojska je za taj deo svog ljudstva usvojila više varijanti izmenjenih automatskih pušaka AR15 sistema sa skraćenom cevi, ali problem je ostao nerešen. Tako je tokom Prvog zalivskog rata 1991. godine stari automat M3 kalibra .45 ACP još bio prisutan kod dela tenkista.
Vojni vrh u Kremlju se još od šezdesetih godina prošlog veka ozbiljnije bavio ovom problematikom, o čemu govori dokumentacija kako je nastao poznati model AKS74U. Uporedo s razvojem nove automatske puške i uvođenjem kalibra 5,45×39 mm talentovani sovjetski konstruktori su pokušavali da naprave i kompaktno oružje oko istog metka koje bi zamenilo pištolje. Manje poznati Petar Andrejevič Andrejev je bio inspirisan izraelskim rešenjem automata Uzi s okvirom u dršci i kundakom koji bi se preklapao s gornje strane. Njegov model AO-46 nije odmakao dalje od prototipa, ali Ministarstvo odbrane i Uprava GRAU su inicirali da se nastavi razvoj oružja kojim bi se opremile posade vozila i letelica, kao i poslužioci RPG bacača. Zahtevano je da model ima selektivnu paljbu, masu manju od 2,2 kg, širinu i visinu istu (ili približnu) kao AK74, ukupnu dužinu do 750 mm, a sa sklopljenim kundakom 300 mm manje. Primenjeni kalibar je morao da bude standardni 5,45×39 mm, a efektivna daljina korisnog dejstva je bila optimističnih 500 metara. Mnogi stručnjaci SSSR tog doba su ponudili svoja rešenja, poput Jevgenija Dragunova, Sergeja Simonova Igora Stečkina, tako da je na kraju odabrano najpribližnije rešenje u vidu AKS74U koje je ostalo standardno do danas. Iskustva iz sukoba u Avganistanu su bila najbolji dokaz u kojoj meri je taj model bio PDW i kako je bio značajan adut članova posada oborenih aviona i helikoptera tokom pokušaja da se izbegne zarobljavanje ili likvidacija po napuštanju letelica. Ovim ispravljamo svojevrsnu istorijsku nepravdu, jer se smatra da je sve otpočelo kada se 1990. godine pojavila takozvana “pereca” – FN P90.
Zapad je u istom periodu pokušavao da problem reši modifikovanim varijantama svojih automatskih pušaka kalibra 5,56×45 mm, ali su pištolji i automati još dugo korišćeni za navedene namene. Američka vojska je dugo tragala za kompromisom, te je u jednom momentu odlučeno da kratki M4 bude dodeljen pretežnom delu ljudstva, jer se na svaki način pokušavalo izbegavanje još jednog službenog metka. Ovde moramo ponovo obrazložiti da razlog nije u tolikoj meri logističke prirode, već zasnovan na korisnim iskustvima iz prethodnih ratnih zbivanja. Čak i najopremljenije vojske sveta u određenim situacijama imaju potrebu da i “pozadinci” pomognu borbeno obučenijim pripadnicima pešadijskih snaga, jer te formacije nemaju dovoljan broj ljudstva koji bi se angažovao protiv nadmoćnijeg protivnika. Kada se odigra takav scenario, od značajne pomoći je svako ko može da drži pušku i usmerava paljbu, a nije od naročite pomoći ako se pridruži saborcima na položaju opremljen samo pištoljem ili automatom, koji ima korisni domet do nekoliko desetina metara. Osim toga, tokom intenzivnijih borbenih dejstava registrovano je i te kako bitno oštećenje jednog dela streljačkog naoružanja kod jedinica prve linije, te je umesto njihovog oštećenog korisno imati opciju prosleđivanja oružja od neborbenog ljudstva frontovskim strelcima. Prvenstveno iz tog razloga idealni model oružja namenjenog za ličnu odbranu bi morao da ima karakteristike koje znatno nadilaze “lansere iglica” poput P90 ili sličnih.
No, realnost i logika su kategorije koje ni u jednoj vojsci nemaju snažno uporište od pamtiveka, te vodeće svetske sile još uvek primenjuju koncept koji čudi čak i verziranije poznavaoce te oblasti. Ruska vojska svoje tenkiste naoružava pištoljima Makarov, dok na jedno vozilo pripada AKS74 s preklapajućim kundakom. Američki standard je pištolj uz dve M4 po tenku, dok posadama helikoptera pripada po jedna, a oni u avionima imaju samo pištolje. Kod Rusa se u svim letelicama dodeljuje AK-74M, što govori kako ovaj tip personala i dalje koristi automatske puške koje su saobrazne formacijskim ostale vojske. Naravno, opisano rešenje se i dalje traži, o čemu govore podaci o kontinuiranom testiranju nekih drugih konstrukcija.
Osim belgijskog FN P90 i kalibra 5,7×28 mm, tipskom tržištu su ponuđene i pojedine drugačije opcije o kojima smo ranije u fragmentima pisali. Najpre ćemo se osvrnuti na one modele kojim je predviđana blistava budućnost kada su se pojavili, uz pokušaj da pojasnimo iz kojih razloga se to nije desilo. Renomirani gigant “Heckler und Koch” početkom ovog veka predstavio je svoj Maschinenpistole 7 u kalibru 4,6×30 mm, koji je na prvi pogled svojstvima delovao adekvatnije od konkurenta iz Herstala, pogotovo zbog konvencionalne opšte konstrukcije. Međutim, kod oba ova oružja primenjeni metak je bio i ostao enigma u smislu delotvornosti na cilju. Iako je u propagandnim publikacijama deklarisano kako ispaljena zrna tipske vojne municije D11 probijaju pancirne prsluke u istoj meri kao i belgijska SS190, od samog početka se postavljalo pitanje na kojoj daljini i pod kojim uglom, jer su armijski testovi širom sveta pokazali da je samo rasipanje pogodaka (čak i jediničnom paljbom) na meti udaljenoj stotinu metara ispod parametara prihvatljivosti. Oružje zadovoljava u smislu naprednosti konstrukcije, ali metak ne. Dalje, PDW koncept nije osmišljen da bi se korisnik upuštao u zahtevniju razmenu streljačke vatre s protivnikom naoružanim puškama ili puškomitraljezima kalibra većeg balističkog potencijala, tako da su od suštinske važnosti neki sasvim drugi kriterijumi. Uzmimo za primer nekoliko kategorija ovog oružja, kao što su pripadnici avijacije, oklopno-mehanizovanih jedinica, štabni personal ili razni specijalisti – poslužioci složenih borbenih sistema. Njima je mogućnost probijanja pancira protivnika samo hipotetički scenario, a primarna osobina dodeljenog oružja treba da bude neometanje gabaritima tokom rukovanja dodeljenom tehnikom, dok u slučaju neposredne opasnosti trebalo bi da se što je moguće brže uklone iz zone gde im preti zarobljavanje, ranjavanje ili pogibija. Ljudstvo tih specijalnosti je dragoceno, u njega su uložena znatna sredstva i vreme da bi se priključili borbi kao obična pešadija.
Navešćemo dva primera iz skorije prošlosti, kako bi sve bilo prijemčivo. Tokom manevara NATO snaga pre četiri godine u zoni Pribaltika, angažovano je ukupno 8.500 pripadnika multinacionalnih snaga koji su koristili čak 2.300 raznih vozila! Iako u savremenim svetskim armijama svaki osmi ili deveti vojnik ima dužnost vozača, ovakav združeni sastav je po specifičnosti oborio dotašnje rekorde. Sasvim je jasno kako takvoj vojsci 21. veka nisu (barem za četvrtinu sastava) potrebne automatske puške s refleksnim nišanima, nožicama, taktičkim svetljikama i kundacima podesivim u više pozicija, već malogabaritno oružje kojim se jednostavno rukuje. Takođe, ministarstvo odbrane jedne države koja teži da se svrsta u ozbiljne je na zahtev svog armijskog vrha zvanično zatražilo detaljan koncept unapređenja karakteristika streljačkog naoružanja od svoje domaće fabrike oružja. Razvojni stručnjaci proizvođača su se odazvali modelom snajperske puške obrtnočepnog zatvarača s preklopnim kundakom, koja bi mogla da bude izbor padobranskih jedinica. Tada im je predočeno kako desantne snage te zemlje (uključujući i potencijalni rezervni sastav), po formaciji ne iziskuju ni stotinak takvih pušaka, dok je samo za aktivnu vojsku po proceni potrebno najmanje sedam hiljada PDW oružja, koje bi zamenilo postojeće pištolje i automatske pištolje.
M. Milanović
Foto: O. Volk

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Pročitajte još