Kultna prva serija

Ako nekoga pitate koju su pušku Amerikanci uveli u upotrebu tokom rata u Vijetnamu, dobićete odgovor: M-16. Naravno, to je tačno, ali postoji i još jedna poznata, koja je usvojena i prvi put upotrebljena u Vijetnamu. U pitanju je snajperka M-40, legendarno oružje snajperista iz USMC, koju su koristili Charles Mawhinney, Carlos Hathcock, Eric England i mnogi drugi, manje poznati.
Tokom ratnih sukoba u Vijetnamu, po američkim izvorima, snajperisti su eliminisali više od 3.000 neprijateljskih boraca, a u ovu brojku nisu uključeni rezultati tajnih akcija u Laosu i na teritoriji Severnog Vijetnama. Jasno je da se ovim dejstvima posvećuje dužna pažnja, ali se razvijaju i sredstva za taj vid borbe. Sredinom šezdesetih godina 20. veka u vijetnamskom sukobu učestvuje famozni SVD Dragunov, a SAD još uvek nemaju namenski razvijenu snajpersku pušku, već se probrani primerci M-14 opremaju optičkim nišanima i tako se dobija snajperka M-21. S obzirom na nivo angažovanja, prvi koji su podigli glas tražeći specijalizovanu pušku bili su snajperisti Korpusa mornaričke pešadije. Posle kratkog, ali intenzivnog testiranja odlučili su se za repetirku kalibra 7,62×51 NATO na bazi modela Remigton 700 BDL Varmint. Oružje je dobilo oznaku M-40, posebno izrađenu cev, optički nišan Redfield i, uz još pojedine izmene, prvih 550 primeraka isporučeno je ljudstvu tokom 1966. Nakon nekoliko godina eksploatacije i uočenih nedostataka, urađene su određene promene, ali prva serija ostala je kultno oružje. Savremene snajperke dizajniraju se i razvijaju uz pomoć najmodernije tehnologije da bi dostigle vrhunsku preciznost, pouzdanost i druge taktičko-tehničke karakteristike koje se od njih traže. Izuzetne mogućnosti ovih pušaka razlog su što ih nabavljaju ne samo profesionalci, već svi oni koji traže izuzetnu preciznost i funkcionalnost. Neki od tih entuzijasta su veliki poštovaoci istorije i ljubitelji oružja koje se koristilo u nekom ranijem periodu.

Da bi zadovoljili ovaj vid potražnje pojedini proizvođači na tržište povremeno izbacuju reprodukcije popularnih modela. Slično postupa i „Remington“, koji je prethodne decenije imao ograničenu, komemorativnu seriju M-40, ali to nije bilo ni izdaleka dovoljno. Trendu su se priključili „GA Precision“, „Texas Brigade Armory“, ali i nova „M40 Rifle Company“, kojoj već samo ime kaže čime se bavi. Dok se ostali trude da ponude potpunu repliku legendarne puške, „M40 Rifle Company“ je odabrala nešto drugačiji pristup i upravo zbog toga smatramo da zaslužuje da bude predstavljena.
Puška je dobila oznaku M-40/66 (po godini kada je uvedena u naoružanje) i njena osnova je i dalje „Remingtonova“ short-action mehanika, ali ozbiljno prerađena u stilu najboljih custom radionica. U odnosu na mehanizam originalne M-40, prva vizuelna razlika je odsustvo proreza za punjenje na gornjem delu sanduka (kao kod Mauser sistema i naše M-48). Taj detalj je ionako potpuno besmislen, pošto montiran optički nišan onemogućava takav način punjenja oružja. Sledeća razlika ogleda se u povećanju dimenzija, odnosno debljini repa usadnika i ispusta, koji imaju funkciju da prenesu energiju trzaja na kundak. Unutrašnjost sanduka je refiniširana, uklonjeni su tragovi mašinske obrade, a čak i unutrašnje površine su zaštićene parkerizacijom, kao na originalnoj M-40 korišćenoj u vlažnim džunglama jugoistočne Azije. Braveće površine zatvarača pažljivo su uklopljene da se ostvari maksimalno naleganje, čelo zatvarača poravnano, a ručica oštro čekirana, tako da ne klizi pri repetiranju. Magacin je klasičan, unutrašnji, kapaciteta četiri metka, a dopunjuje se metak po metak, dok je za pražnjenje dovoljno kažiprstom gurnuti polužicu sa unutrašnje strane štitnika okidača, čime se oslobađa donja ploča magacina. Komande su identične onim komercijalnim „Remingtonovim“ puškama od pre pola veka. Poluga kočnice s dva položaja montirana je na dohvat desnog palca i guranjem unapred se deaktivira. Standardni „Remingtonov“ okidač zamenjen je podesivim Timney 510, a poluga okidača je vrlo široka, udobna, sa uzdužnim žlebovima, pa sila okidanja od 1.300 grama, uz kratak hod i resko okidanje, deluje još lakše.
Srce svake snajperske puške je cev. Originalna M-40 imala je Hartovu cev od 600 mm sa šest žlebova i korakom uvijanja od 12 inča. M-40/66 dobila je nerđajuću cev match kvaliteta, iste dužine i broja žlebova, ali s kraćim korakom uvijanja od 10 inča, što pogoduje težim zrnima veće dužine i boljeg balističkog koeficijenta. Takođe, izmenjena je spoljašnja kontura cevi, pa je umesto karakterističnog profila nova puška dobila težu cev koja se ravnomerno sužava od ležišta metka prema vrhu. Za razliku od izvorne M-40 koja je imala potpuno ravno obrađena usta cevi, kod M-40/66 usta cevi („kruna“) upuštena su, što ih štiti od eventualnog mehaničkog oštećenja. Krajnje je interesantno da taj deo s čeone strane nije finiširan, već je ostao sjajan, bez ceracote premaza, što baš i ne ide uz taktičku pušku, ali to, svakako, nije stoprocentna replika. S leve strane, u blizini sanduka, ugraviran je krupan natpis M40 7,62×51 NATO Match. Naravno, na ovakvu pušku ne ide savremena Picatinny šina pod nagibom od 20 MOA, nego par prstenova prečnika jedan inč, na mostu koji se montira na ureze sanduka u vidu lastinog repa. Glatka orahovina, bez čekiranja, ali obrađena do finog mat sjaja finiširana je uljanim premazom. U poređenju sa originalom, pa čak i komemorativnom „Remingtonovom“ verzijom, M-40/66 dobila je kundak s primetno lepšom teksturom. Bez obzira na mehaničke osobine, drvo ostaje privlačno ljubiteljima klasike, što zbog estetike, što zbog onog diskretnog osećaja topline koji izaziva kod posmatrača. Forma je klasična, sa izdignutom Monte Carlo obrazinom, koja strelcu dopušta udobniji položaj pri korišćenju optičkog nišana. U prednjem delu potkundak ima tradicionalni, lovački profil, bez sada uobičajenog širokog oslonca koji podseća na dabrov rep. Cev od sanduka do kraja potkundaka ni u jednoj tački nema dodira s drvetom.

Pištoljski rukohvat je, takođe, tipično lovački, relativno malog nagiba i prilično kratak, pa će tako i strelci sa sitnijim šakama imati „viseći“ mali prst ispod rukohvata. To i nije nedostatak, jer veći deo grešaka pri okidanju izaziva, upravo, stezanje šake i uticaj malog prsta (prve serije britanske snajperke L-96 baš iz ovog razloga imaju kratak rukohvat). Umesto tanke čelične ploče na staroj M-40, nova puška dobila je debeo oslonac za rame od mekog polimera „Pachmayerov“ model Decelerator. Ipak, mali ugao nagiba i relativno tanak rukohvat bez ispupčenja u zoni dlana zahtevnijim strelcima neće pružiti maksimum komfora. Iako drvo ne može da pruži stabilnost i uniformne osobine kao sintetički materijali, kundak na M-40/66 dobio je pažljivo urađen bedding (uležištenje mehanizma), što je jedan od ključnih zahteva za preciznost. A preciznost i jeste ključna osobina ovog oružja. U nedostatku originalnog Redfield optičkog nišana (ili replike koju proizvodi „Hi-Lux“), postavljen je Leupold Mark AR 6-18×40 s mil-dot končanicom, a uz optičke karakteristike pokazao se podesnim zbog tubusa odgovarajućeg prečnika. Puška je testirana s četiri vrste municije, veličina grupe kretala se u rasponu od 0,34 do 1,30 MOA tj. 10 do 37 mm, a prosek je bio nešto ispod 16 mm, što je stvarno sjajan domet. Relativno mala težina od oko 4.600 grama i vitak profil dopuštaju da se ona udobno koristi i iz ruke, bez oslonca. Možda nije vrhunski izbor za službeno oružje, međutim, ova M-40/66 je opaka sprava sposobna za ekstremno precizan hitac na daljini do 700 metara. Sigurno će ispuniti zadovoljstvom vlasnika, bez obzira da li je drži na zidu ili u vitrini s lovačkim oružjem. Pravi omaž za legendarnu snajperku.
R.K.