Licencna proizvodnja

Poznavaoci problematike vojnog streljačkog naoružanja su bili prilično začuđeni kada je objavljeno kako će Mađarska usvojiti i licencno proizvoditi češku jurišnu pušku Bren 2 za sopstvene oružane snage, a tim primerom se povela i Rumunija, ali je njihov izbor italijanska Beretta ARX 160, obe u NATO kalibru 5,56x45mm. Dve zemlje koje su decenijama proizvodile sopstvene automatske puške sistema AK su odustale od unapređenja tog koncepta i opredelile se za kvalitetna rešenja nastala u stranim fabrikama. U tom smislu, naročito je interesantan slučaj Argentine koja je takođe sličnim načinom rešila decenijsku sagu vezanu za svoj izbor oficijalne osnovne vojničke puške.
Krajem 20016. godine tamošnji državni sekretar Ministarstva nauke, tehnologije i privrede je saopštio kako će njihova armija usvojiti originalno italijanska oružja za svoju vojsku, tačnije reč je o puškama Beretta ARX 200 u kalibru 7,62x51mm NATO i pištoljima istog proizvođača PX4 Storm kalibra 9x19mm. Predviđeno je da oba oružja licencno proizvodi državni arsenal „Fabricaciones Militares“, tako da će u narednom periodu njima budu zamenjene postojeće puške tipa FAL i pištolji HP, oružja u identičnim kalibrima. Mnogim čitaocima će delovati začuđujuće odluka da se odabere automatska puška u kalibru pune snage umesto laganijeg jurišnog oružja poput pomenutog modela ARX 160 istog proizvođača iz Breše, ali očigledno je kako Argentinci imaju valjani razlog zašto ne žele kalibar 5,56x45mm, iako su decenijama pokušavali da iznađu svoje rešenje izrađeno upravo oko tog metka.

Beretta ARX je predstavljena javnosti tek godinu dana ranije od usvajanja u naoružanje Argentine i predstavlja karakteristični primer savremeno koncipirane „bojne puške“, odnosno oružja sa svojstvom selektivne paljbe i opštim karakteristikama se može svrstati uz bok nama mnogo poznatijom FH SCAR-H istog kalibra i kapaciteta okvira. Koristi sistem gasne pozajmice, uz mogućnost brze izmene cevi, rotirajući zatvarač, obloge od polimera i potpuno podešavajući kundak. Ova zemlja je decenijama koristila svoju verziju proslavljene FN FAL, uspešno je i izvozeći u niz zemalja, a u njihovom naoružanju se nalazila od 1955. godine pod oznakom FSL („Fusil Automatico Liviano“). Prisećamo se burnih devedesetih i pojavljivanja ovog oružja na ratištu bivše SFRJ, gde su nazivane „Argentinkama“, gde su izazvale oprečne reakcije u vezi svog kvaliteta. Međutim, od početka osamdesetih godina pokrenuta je inicijativa za osmišljavanja modernog oružja jurišnih karakteristika, što je podrazumevalo primenu metka srednje snage 5,56x45mm radi bolje kontrole oružja prilikom rafalne paljbe. Razvijena je automatska puška željenih karakteristika pod nazivom FARA 83, mada je inicijalni naziv bio FAA 81 („Fusil Automatico Argentino“). Model je predstavljao spoj više detalja konstrukcija izraelskog Galila i finske RK62, odnosno varijacija AK koncepta.
U suštini, to je bila tipična automatska puška svog vremena, dobrim delom je podsećala na FN FNC spoljnim izgledom. Ergonomski posmatrano, izgledalo je kako se odlikuje dobrim rešenjima s obzirom na čvrst preklopni kundak, rukohvat nalik na FAL, te tipično jednostavno rasklapanje i mogućnost otklanjanja zastoja, uz dugu nišansku liniju. Kapacitet okvira je bio uobičajenih 30 metaka 5,56x45mm, a teoretska brzina paljbe 750 hitaca u minuti. Nakon nekih sugerisanih izmena, produkcija je poverena „Fabrica Militar de Armas Portatiles Domingo Matheu“ iz Rozarija, ali uskoro je došlo do ozbiljnih finansijskih poteškoća čitave argentinske države i ogromnog budžetskog deficita. Nakon svega 1.193 proizvedenih primeraka pušaka FARA 83, tokom 1986. godine je produkcija obustavljena. Smatra se kako je izvesna količina sklopljena od zaostalih delova, ali to bitno ne menja tok stvari. Tamošnje oružane snage su nastavile da koriste domaću verziju puške sistema FAL, a u zadnje vreme se pokušavalo da se one osavremene dodavanje slotova za montažu optičkih uređaja, vertikalnih rukohvata, taktičkih svetljiki i drugih korisnih pomagala.

Inače, Argentina je prethodno imala vrlo zanimljivu istoriju pokušaja sopstvene proizvodnje vojničkih pušaka. Od početkom dvadesetog veka su usvajali svoje verzije pušaka i karabina Mauzer repetirki u kalibru 7,65x53mm, a nakon završetka Drugog svetskog rata su razmatrali razvoj i produkciju poluautomatskih pušaka u istom kalibru. U literaturi se može pronaći podatak kako su imali i prototip automatske puške na bazi dobro poznate StG44 7,92x33mm, koja je bila označena CAM 1. Sasvim je izvesno kako se u Argentini pedesetih godina proizvodila municija tog kalibra za oznakom F.M.C. SL (Fabrica Militar de Cartuchos “San Lorenzo”) na dancetu čaure, a puška očigledno nije odmakla dalje od nekoliko opitnih primeraka. Ranije pomenuta fabrika u Rozariju je osmislila svoju verziju najpopularnije vojničke puške tog vremena – američke M1 Garand, ali u „nacionalnom“ kalibru 7,65x53mm, a zanimljivo je navesti kako su razmišljali i pokušavali da reverznim inženjeringom proizvedu svoju varijantu neobične puške M1941 Džonson u istom kalibru. Od toga se odustalo, pa je sa uspehom korišćen proslavljeni FAL.

No, to nije sputalo domaće konstruktore da pokušavaju samostalni razvoj i dizajn različitih modela oružja. Bilo je tu i krajnje neobičnih, gotovo grotesknih konstrukcija automata, a jedini uspešan koncept je bio FMK3 koji predstavlja identičnu kopiju čehoslovačkog Vz23/25, uz kopiju američkog M3 u kalibru 9x19mm. Jedan od kreatora domaćih čudnih automata je Enrike Čičizola, koji je kasnije dizajnirao i zlosrećnu pušku FARA 83. Njegov dizajn automata MPA je bio jedan najneobičnijih ikada viđenih, sa unazad pomerenim težištem i okvirom od 18 metaka u dršci, mada je bio predviđen i onaj u kojem se moglo smestiti 25 ili čak 40 komada municije 9x19mm. On je spadao u kategoriju mašinskih pištolja ili mikro automata, sa kadencom od čak preko 1.500 metaka u minuti, ali ukupna koncepcija nije naišla na željeno interesovanje.
Sa druge strane, puška FARA 83 je zasigurno bila sasvim dobrog ukupnog dizajna, ali u vreme pojavljivanja nije bilo dovoljno sredstava, a kasniji pokušaji da se osavremeni ili u izvornom obliku usvoji u naoružanje odbačeni kao nesuvisli jer je očigledno kako novo doba nameće nekakva sasvim drugačija rešenja. Toga bi morali da budu svesni mnogi istaknuti predstavnici oružarske industrije širom sveta, koji uporno pokušavaju da kozmetičkim izmenama nametnu uveliko zastareli i prevaziđen koncept.
Milan Milanović