Mitraljez UKM-2000

Nedvosmisleno, mitraljezi predstavljaju izuzetno važnu kariku u efikasnosti pešadijskog odeljenja, ali i mnogo više od toga. Koriste se na čitavom spektru vozila, poput tenkova i drugih oklopnih vozila, helikopterima, brodovima i dr. Međutim, najteže je postići kombinaciju osobina upravo za pešadijsko odeljenje, zbog izuzetno značajnog faktora mase, kako bi se obezbedio potreban borbeni komplet, odnosno, dovoljna količina municije. Primenjena su mnogobrojna rešenja, ali je ratna praksa pokazala da je mitraljez u tradicionalnim kalibrima poput 7,62x54R ili 7,62×51 mm nezamenljiv i uprkos manjem borbenom kompletu i složenijoj logistici (drugačiji tip municije u odnosu na jurišne puške u kalibrima 7,62×39; 5,56×45; 5,45×39 mm) ima znatno veću vatrenu moć u odnosu na municiju jurišnih pušaka: veći efikasni domet, probojnost i zaustavnu moć. Mitraljezi poput sovjetskog PK/PKM, danas Pečenjeg, belgijski FN MAG, američki M60 i nemački klon starog dobrog MG-42, MG-3, predstavljaju još uvek optimalno rešenje koje bi se možda moglo u perspektivi zameniti mitraljezima koji bi koristili jedinstveni kalibar za kojim mnoge namenske indutsrije u svetu tragaju, a koristio bi se i na jurišnim puškama. Upravo MG-3 predstavlja zanimljivo rešenje i pravi šlagvort ovom članku. Naime, MG-42, po mnogima najbolji mitraljez opšte namene u drugom svetskom ratu, koristio je stari dobri nemački kalibar 7,9×57 mm. Međutim, nakon rata, Nemačka, tačnije Zapadna Nemačka je postala deo NATO-a, te se u cilju standardizacije municije prešlo na zajednički kalibar 7,62×51 mm. To nije bio velik problem, s obzirom da su oba tipa municije imala žljeb, tako da je konverzija bila relativno jednostavna. Međutim, u slučaju poljskog mitraljeza UKM-2000, situacija je znatno složenija, jer je izvorni model, PKM, koristio municiju sa čaurom sa obodom, 7x62x54R.

Mitraljez UKM-2000 predstavlja, kao što je već rečeno, varijantu PKM. 1999., Poljska je uključena u NATO, sa čime je došla i potreba za promenom standardnih kalibara, kako bi se obezbedila mogućnost sadejstva sa saveznicima, odnosno, jednostavnija logistička podrška u zajedničkim akcijama. PKM je još uvek bio izvanredno rešenje, koje je bilo itekako na nivou zapadnih mitraljeza, pre svega FN MAG. Štaviše, imao je manju masu (7,5 kg) u odnosu na FN MAG (11-13 kg u zavisnosti od verzije) i dužu cev (645 u odnosu na 545 mm). Naravno, postojali su i nedostaci, pre svega lakša cev manje debljine zida, potencijalno podložnija pregrevanju i nedezintegrišući redenik, prilično nezgodan i nepraktičan kada je značajan broj metaka ispaljen i visi iz mitraljeza. Naravno, Poljaci su, kao i druge zemlje istočne Evrope u tranziciji, bivše članice Varšavskog ugovora, bili prinuđeni na smanjenje vojnog budžeta, tako da su umesto nabavke relativno velikog broja inostranih mitraljeza poput FN MAG, pokušali i u tome uspeli da prilagode svoje, po licenci proizvedene PKM. Prvi pokušaj nije uspeo. H. Cegielski – Poznań S.A. u Poznanju je proizveo mitraljez pod nazivom PKM-NATO, koji je bio testiran od strane oružanih snaga u periodu 1997. do 1999., ali nije prihvaćen. Pretpostavlja se da su u tom periodu vršena i određena poboljšanja konstrukcije, koja je dobila težu cev, zatvarač, ležište metka i drugačije hranjenje. Konačno rešenje je pronađeno u mitraljezu UKM-2000 (Uniwersalny Karabin Maszynowy 2000, Universal Machine Gun 2000), kompanije Zakłady Mechaniczne Tarnów. Testiranje prototipova je započelo 2003., dok su prvi primerci isporučeni četiri godine kasnije.

Princip rada je zasnovan na oprobanom mehanizmu Kalašnjikova, sa pozajmicom gasa sa klipom dugog hoda ispod cevi i rotacionim zatvaračem. Međutim, NATO municija 7,62 mm je za nijansu slabija od ruske, tako da su unutrašnji delovi nešto izmenjeni i nisu zamenjivi sa PKM. Međutim, najveći problem je bila vrsta čaure, gde ruska koristi obod, tako da izvlakač čaure iz redenika treba da izvuče metak prema nazad, nakon čega ga telo zatvarača preuzima i gura prema napred u ležište. Kod UKM-2000 je ovaj sistem zamenjen sistemom sa MG-42 ugrađenim na poklopac sanduka, koji pomera metak direktno prema napred i hrani ga u ležište. Taj sistem je nešto modifikovan, s obzirom da se koristi dezintegrišući standardni NATO redenik M13, umesto klasičnog redenika na MG-42. Ugradnja novog sistema za hranjenje, iziskivao je produženje sanduka. Da bi se zadržale „razumne“ dimenzije mitraljeza, cev je skraćena na 547 mm, ali je to itekako na nivou drugih rešenja poput FN MAG, MG-3 (565 mm) i M60 (560 mm) u istom kalibru. To je iskorišćeno da se brava za utvrđivanje cevi izbaci van poklopca sanduka što je predstavljalo još jedan manji nedostatak PKM. Ukupna dužina je 1203 mm sa rasklopljenim osloncem za rame (944 sa sklopljenim), a masa 8,4 kg za verziju mitraljeza opšte namene UKM-2000P. Ova varijanta se hrani redenicima kapaciteta 100 ili 200 metaka (PKM 50 ili 100 metaka) i poseduje integrisani dvonožac, ali može da se koristi i sa standardnog tronošca 6T5 sa PKM. Ne manje važna intervencija je ugradnja standardne šine na poklopcu sanduka kako bi se prihvatili različiti tipovi optičkih nišana. Pored toga, postoje dodatne standardne šine na bokovima i na donjoj strani. Verovatno je potreba za ovim šinama upravo jedan od glavnih „krivaca“ za povećanje mase u odnosu na PKM, ali je to bilo neizbežno s obzirom na potrebe za ugradnjom posebnih pomoćnih uređaja, danas veoma aktuelnih, čime se povećava fleksibilnost sredstva.

Varijanta UKM-2000D je namenjena za vazdušnodesantne jedinice. Postoji i verzija namenjena za ugradnju na vozila, UKM-2000C, povećane mase, pre svega zbog teže cevi. Verovatno je ugrađena cev znatno veće debljine zida, povećanih mogućnosti ispaljivanja dugih rafala i eliminacije potrebe za brzom zamenom, iako je kraća sa 521 mm dužine. Poljaci ih ugrađuju na oklopna vozila kao što je Humvee, MaxxPro, Cougar, Rosomak i BRDM-2. Opaljenje se vrši solenoidom, a hranjenje je redenicima kapaciteta 250 metaka. Masa verzije C je 10,7 kg, dok D varijanta teži 8,9 kg. To ove mitraljeze čini vrlo konkurentnim u odnosu na strana rešenja, jer, primera radi, mnogo spominjani Mk48 za američki SOCOM, čija je masa 8,2 kg i baziran je na Mk46, odnosno, verziji mitraljeza Minimi (M249 u SAD) ili ruskom Pečenjeg mase 8,7 kg koji se spominjao kao zamena za PK/PKM. Teoretska brzina paljbe je 700-900 met/min, što je postao svojevrstan standard sa gledišta obezbeđenja dovoljne vatrene moći i uštede ne baš lagane municije. Olakšavajuću okolnost (doslovce) predstavljaju dezintegrišući redenici koje vojnik ne mora da nosi sa sobom kada su ispražnjeni, niti vise i smetaju u maršu i na položaju.

Prof. dr Sebastian Baloš