Neshvaćeno savršenstvo

Sećate li se britanskog „srednjeg“ metka jurišne puške EM-2 7×43, koji se pojavio neposredno posle Drugog svetskog rata? Nije bio prihvaćen zbog administrativnih komplikacija, oko prihvatanja novog, avangardnog koncepta i naročito forsiranja američkog, potpuno neadekvatnog kalibra 7,62×51. Slično tome, stonerova puška AR-18, iako je bila pouzdanija, jeftinija i jednostavnija za proizvodnju od AR-15 (odnosno M-16), nikad nije postigla odgovarajući uspeh. Tek danas, njena daleka naslednica, nemačka G-36 ima šansu da zameni M-16, u vidu nove familije pušaka XM-8. Podjednako kvalitetno, a „neshvaćeno“ oružje je i finski automat Jati-Matic.
Konstruktor automata Jati-Matic (skraćeno „jati“), je Jaati Tumari, po kome je i dobio ime. Bio je je zamišljen kao naslednik poznatog automata Suomi Model 31 iz perioda od pre Drugog svetskog rata, koji je do danas najpoznatije finsko streljačko oružje. Jati-Matic je konstruisan 1980. a proizvodio se u finskoj firmi „Tampeeren Asepaja Oy“, od 1982. do 1987. Uprkos prilično konvencionalnom spoljašnjem izgledu, Jati-Matic je u vreme kad se pojavio, doneo velike novine i poboljšanja, na pomalo „učmalu scenu“ automata. Ova poboljšanja bila su među retkim inovacijama, još od pojave teleskopskog zatvarača na čehoslovačkom CZ23 iz 1948.
Princip rada bio je zasnovan na konvencionalnom slobodnom trzanju zatvarača, ali sa jednom bitnom novinom. Naime, vođice zatvarača nisu bile paralelne sa cevi oružja, već nagnute pod uglom od pet stepeni. Na taj način, zatvarač se pri trzanju kretao unazad i prema gore, čime su postignuta značajna poboljšanja, pre svega vezana za smanjenje trzaja. Samim tim što se zatvarač kretao ukoso prema gore, postojao je određeni efekat usporenja, dok je, takođe, davalo delimično uravnoteženje odskoka cevi. Osim toga, na taj način ostavljeno je prostora da se rukohvat pomeri prema gore, otprilike u istu liniju sa cevi, što je dodatno smanjivalo trzaj, zbog gotovo potpuno pravolinijske konfiguracije, odnosno značajnog smanjenja momenta rotacije oružja. Na ovaj, relativno jednostavan način, ostvarena je izuzetna kontrola rafalne paljbe, čak i jednom rukom. Daleko bolja nego na ijednom drugom automatu kalibra 9 mm Parabellum i čudi što nijedna konstrukcija posle Jati-Matica, nije imala iskorišćen ovaj „trik“. Odlična kontrola oružja omogućavala je potpunu eliminaciju kundaka, što se mnogima nije sviđalo, ali je u svakom slučaju smanjilo ukupnu dužinu automata na 375 mm. S druge strane, dužina konkurentskog MP5A3 sa uvučenim okvirom iznosi 490 mm, a sa izvučenim 688 mm, uprkos sličnoj dužini cevi (Jati-Matic 203 mm, MP5A2/3 223 mm). Zapravo, Jati-Matic je prema spoljašnjim dimenzijama približniji MP5K (325 mm dužine), ali ima gotovo dvostruko dužu cev (MP5K 115 mm).
Veoma bitna karakteristika mehanizma rada automatike, bila je da posle ispaljivanja poslednjeg metka i zadržavanja zatvarača u zadnjem položaju, posebna vratanca zatvaraju otvor za izbacivanje čaura (sa desne strane sanduka automata). Zahvaljujući ovom jedinstvenom i jednostavnom mehanizmu, sprečen je prodor prljavštine unutar mehanizma i povećavana pouzdanost. Teoretska brzina gađanja bila je 650 met/min, što je doduše manje nego kod MP5 (800 met/min), ali to sigurno ne treba smatrati nedostatakom, već zahvaljujući boljoj kontroli rafalne paljbe – merom kojom se vrši ušteda municije. Jedini problem koji je stvarala ova konfiguracija sa kosom, podignutom putanjom zatvarača, možda i nije vezana za sam taj princip, već više za oblik sanduka automata. Naime, bočna strana sanduka spušta se prema dole, paralelno sa putanjom zatvarača, ali ne prati cev, tako da ovo može predstavljati problem pri instinktivnom pucanju.


Sklopivi prednji rukohvat je pored obezbeđivanja dodatne stabilnosti, imao još par funkcija. Kada je prednji rukohvat bio u otvorenom stanju, imao je i ulogu ručice za repetiranje, kao i za blokadu zatvarača u prednjem položaju, čime je oružje u zakočenom stanju. Kratko povlačenje obarača davalo je jedinačnu, a dugo povlačenje rafalnu paljbu, tako da automat uopšte nema selektor paljbe. Na ovaj način, dobijeno je oružje vrlo jednostavno za upotrebu, ne mnogo složenije od pištolja. Hranjenje je ostvareno okvirima kapaciteta 20 i 40 metaka, sa utvrđivačem sličnim kao na AK-47, odnosno finskoj verziji Valmet M62/76, što je za pohvalu.
Automat je proizveden od presovanih i profilisanih čeličnih limova, spojenih tačkastim zavarivanjem (punktovanjem). Tako da je cena, u odnosu na druge automate čija je konstrukcija dobijena mašinskom obradom (npr. glodanjem), bila niža. Danas, ova proizvodna metoda je u velikoj meri ustupila mesto tehnologiji livenja i brizganja plastike, što ne samo da je brže i efikasnije, već omogućava i smanjenje mase. Uprkos tome, masa Jati-Matica bila je samo 1,65 kg, što je više nego dobar rezultat, čak i za današnje kriterijume. Na Jati-Maticu, od matirane plastike bili su izrađeni samo rukohvati, a u konstrukciji zastupljeni i brojni elementi od legure aluminijuma. Rasklapanje oružja moguće je bez upotrebe specijalnog alata. Sa punim okvirom od 40 metaka, masa je dostizala svega 2,2 kg. Primera radi: MP5A2 bez okvira od 30 metaka ima masu 2,54 kg, MP5A3, 2,88 kg, a kratka verzija MP5K 2,1 kg.
Jati-Matic je plasiran pre svega na civilno tržište, gde su najveći korisnici bili različiti timovi za obezbeđenje. Ali, određena količina stigla je u ruke kriminalaca i terorista, koji su, na žalost, i te kako prepoznali i iskoristili najveće kvalitete Jati-Matica (lakoća kontrole vatre, kompaktne dimenzije i mala masa). Interesantno, od zvaničnih službi obezbeđenja, samo finske specijalne snage, nabavile su manji broj automata ovog tipa. Najverovatnije, zato što su druge službe, već ranije nabavile nemačke HK MP-5 i izraelske Uzi, koji su na tržištu zauzeli veoma čvrste pozicije. U međuvremenu, automati ovog tipa izbačeni su iz upotrebe, verovatno zbog otežane mogućnosti korišćenja dodataka (npr. optičkih nišana). Jedini standardni dodatak bio je prilično efikasni prigušivač, ali to nije bilo dovoljno, u konkurenciji tržišno bolje orijentisanih Nemaca sa MP5, koji su danas standardno oružje finskih specijalaca. Na filmskom platnu je, međutim, zahvaljujući prilično atraktivnom dizajnu ostvario veći uspeh (u rukama nepobedivog Silvestera Stallonea u filmovima „Cobra“ i „Red Dawn“ – Crvena zora).
Kako su karakteristike automata Jati-Matic i dan-danas impresivne, finska firma „Oy Golden Gun Ltd.“ otkupila je sva prava za proizvodnju. Pre deset godina, uz veliku pompu lansirana je poboljšana verzija pod oznakom GG-95. Najveće poboljšanje je dodavanje, prilično duge i danas neizbežne Piccatinny šine na gornjoj strani sanduka, na koju je moguće postaviti različite optičke i laserske nišane, taktičko svetlo… Osim toga, uveden je selektor paljbe, sa pozicijama poluautomatske i rafalne paljbe, kao i zakočenog stanja. Pored originalnih okvira, moguće je koristiti i okvire automata Carl Gustav i S&W. Automat je bio namenjen pre svega za specijalne zadatke, ali i sve popularniju ulogu oružja za ličnu odbranu (PDW – Personal Defence Weapon), namenjenog drugom ešelonu oružanih snaga (pripadnici logistike) ili posadama aviona, tenkova i artiljerijskih oruđa (kojima bi automatska puška previše „smetala“). Kalibar 9×19 sigurno nije optimalan za tu namenu, ali bi laka kontrola vatre pogodovala takvoj upotrebi, jer je tim vojnicima obuka u gađanju od sekundarnog značaja.
Pravi razlog neuspeha sigurno nije kvalitet automata Jati-Matic i GG-95, već činjenica da se pojavio prekasno, odnosno da proizvođač nije imao dovoljno „sluha“ za potrebe tržišta. Da se kojim slučajem pojavio 15-20 godina ranije, ko zna kako bi pripadnici različitih, specijalnih snaga, danas bili naoružani.
S. BALOŠ

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Pročitajte još