Nova borbena dimenzija

Priča o LW50 je prilično interesantna. Amerikanci su početkom 21. veka došli do zaključka, da im je potreban efikasniji i lakši automatski bacač granata od postojećeg Mk19 kalibra 40 mm. Rezultat dugogodišnjeg razvoja je bio upola lakši XM307, poznat i kao OCSW (Objective Crew Served Weapon), kalibra 25 mm. Kako je ustanovljeno da je impuls municije 25 mm, mase projektila 132 g i početne brzine 420 m/s vrlo sličan standardnoj municiji 12,7×99, paralelno sa XM-307, razvijan je i teški mitraljez XM-312. Kako je municije 12,7 mm bilo u velikim količinama, procenjeno je da bi ovo oruđe bilo pogodno za obuku i uvežbavanje posada za XM-307, ali i kao eventualna zamena za postojeći Browning M2HB.

Iako je M2HB smatran za jedan od najpouzdanijih i najpreciznijih mitraljeza na svetu, najveća mana mu je masa od 38 kg bez tronošca, što je za upotrebu u pešadijskom odeljenju potpuno neprihvatljivo. Nismo daleko od istine, ako kažemo da je samo za prenošenje mitraljeza, tronošca i „pristojne“ količine municije potrebna polovina pešadijskog odeljenja, ako ne i više ljudi. Posebna pogodnost je činjenica, da je za konverziju XM-307 u XM-312 bila potrebna zamena samo četiri dela, što je omogućavalo veliku fleksibilnost i prilagodljivost različitim situacijama. Iako su masa i balistika XM-307 bile odlične, pokazalo se da je problem municija 25 mm koja nije predstavljala adekvatnu zamenu za 40 mm ni po ceni, ni efkasnosti. Tako je u januaru 2007, vojskaSAD prekinula prilično skupi i možda preambiciozni projekat XM-307, a doveden je u pitanje i razvoj XM-312. Ipak, vojska je naložila kompaniji „General Dynamics“, tačnije njenom odeljenju ATP – Armament & Technical Products, da ostatak odobrenih sredstava za program XM-307 i XM-312 upotrebi za razvoj novog mitraljeza, namenjenog specijalnim, brdskim i vazdušnodesantnim jedinicama. Novi mitraljez, trenutne oznake LW50, trebalo bi da uđe u operativnu upotrebu 2011. Time bi pomenute jedinice dobile potpuno novu dimenziju borbenih mogućnosti.

XM-307 i prva dva prototipa XM-312 funkcionisali su na principu pozajmice gasa u kombinaciji sa principom trzaja, a treći prototip, kao i LW50 koriste princip trzaja. Zatvarač je klasični, rotacioni, opaljenje se vrši iz tipično „mitraljeskog“ otvorenog zatvarača. Nekonvencionalni deo sistema rada automatike je aksijalno pokretna cev, koja je pri tome u sklopu sa sistemom sa nosačem zatvarača i zatvaračem. Pre ispaljivanja prvog metka, ovaj celokupni sklop, odnosno cela trzajuća masa, nalazi se u krajnjem, zadnjem položaju. Kada se povuče obarač, sklop se oslobađa, posebna opruga gura trzajući sklop, posle čega se u jednom momentu posebnom bravom oslobađa zatvarač, kako bi zahvatio metak iz redenika. Metak se neposredno posle toga zabravljuje u ležištu metka u cevi i opaljuje. Opaljenje se vrši dok se trzajuća masa još uvek kreće prema napred, tako da energija koja se oslobađa samim opaljenjem, prvo mora da savlada energiju celokupne trzajuće mase u kretanju prema napred. Kada se trzajuća masa u jednom momentu zaustavi u prednjem položaju, dalje ublažavanje na sebe preuzima opruga, koja se sabija, kada trzajuća masa počne da se kreće prema nazad. Tokom ovog kretanja, zatvarač se rotira, a prazna čaura izvlači i izbacuje. Ceo sklop se posle toga zaustavlja u krajnjem zadnjem položaju, a zatim se ciklus ponavlja.
Postoje dva problema, kod ovog mehanizma – prvi je velika složenost, iako do sada nisu objavljeni neki problemi vezani za pouzdanost, drugi je brzina gađanja, koja je smanjena na samo 265 met/min, dakle upola u odnosu na M2HB (450 – 600 met/min). Najveća posledica smanjenja brzine gađanja je otežana upotreba protiv ciljeva u vazdušnom prostoru, ali je vreme, kada su mitraljezi 12,7 mm predstavljali veliku opasnost po avione i u određenoj meri i helikoptere – iza nas. Ova, relativno mala brzina gađanja je slična automatskim topovima kalibra 25 i 30 mm, montiranim na borbenim vozilima pešadije, što jasno pokazuje prioritetne ciljeve za LW50
Mitraljez LW50 ima četiri standardne Picatinny šine. Jedna kratka šina se nalazi na zadnjem delu sanduka, druga je na gornjoj strani dok su još dve sa svake strane. Najčešće se koriste za postavljanje optičkih nišana, ali je pomalo nejasno zbog čega se toliko insistiralo na broju šina. Njihov broj je vrlo važan, prevashodno kod karabina i jurišnih pušaka, gde mogu da se postavljaju mnogi, različiti uređaji vrlo bitni za blisku borbu, kao što su jurišni rukohvati, taktičke lampe, laserski nišani i sl. što je na LW50 potpuno nepraktično. Iako je trzaj smanjen, prema rečima konstruktora, na nivo puškomitraljeza M-240 kalibra 7,62 mm, gađanje iz ruke je nemoguće, zbog velike mase za takvu upotrebu. Smanjeni trzaj omogućava i efikasniju upotrebu optičkih nišana. Visoka preciznost obezbeđuje upotrebu ovog mitraljeza sa vrlo stabilnog tronošca i u funkciji teškog snajpera.

Kao što je već rečeno, smanjeni trzaj omogućava i smanjenje mase mitraljeza, što je i bio cilj. Iako je najavljivana masa XM-312, prethodnika LW50 19 kg zajedno sa tronošcem, po svemu sudeći to je bio samo cilj koji je trebalo da dostignu konstruktori. Naime, masa LW50 je 18 kg, ali bez tronošca. Sa novim tronošcem mase 10 kg (lakši od standardnog zbog manjeg trzaja), još uvek je dovoljno lagan da ga prenosi dvočlani tim, doduše sa manjim borbenim kompletom, nego što je slučaj sa puškomitraljezima 7,62 mm M240 (licenca belgijskog FN MAG). Primera radi, M2HB sa tronošcem ima masu čak 58 kg (mitraljez 38 kg, tronožac 20 kg), ruski NSV 41 kg sa tronošcem i 50 metaka (mitraljez 25 kg), singapurski CIS 50 ukupno 50 kg (30+20 kg), kineski W-87 36 kg (18,5+17,5 kg), a Type-85 41,5 kg (24+17,5 kg). Jedino se postavlja pitanje: da li se na LW50, zbog slabijeg trzaja, možda moglo ići na dvonožac, čime bi se masa dodatno smanjila? Dužina celokupnog oruđa je 1.562 mm.

Municija M-903 SLAP

Amerikanci su spremni da prihvate nešto smanjeni borbeni komplet, u zamenu za daleko veću vatrenu moć kalibra 12,7 mm. Najočiglednija prednost je u dometu, koji, ako se koristi sa kvalitetnim optičkim nišanom, može da bude i dvostruko veći (do 2000 m). Probojnost sa klasičnom pancirnom municijom M-2 ili pancirno – zapaljivom M-8 i M-20 je praktično dvostruko veća u odnosu na pancirnu municiju 7,62 mm, tako da je obezbeđena i efikasna probojnost svih vrsta zidova, sem armirano-betonskih, nabijene zemlje debljine 0,7 m na 200 m ili 0,5 m na 1500 m kao i debljih stabala i zaklona, na srednjim i većim dometima, što sa 7,62 mm nije moguće. Sa potkalibarnom municijom M-903 SLAP, na 500 m je probojnost 34 mm pancirnog čelika, što je čak više nego kod teških ruskih mitraljeza KPV od 14,5 mm sa klasičnom pancirnom municijom (čija je masa 49 kg i trostruko veća energija zrna na ustima cevi). Na 1.200 m probojnost je nešto veća nego kod municije M-2, M-8 i M-20 na 100 m tako da ovaj mitraljez može da bude vrlo opasan i protiv nekih oklopnih vozila i to na većim daljinama. O zaustavljanju kamiona nakrcanim eksplozivom upravljanim od strane terorista – samoubica, da i ne govorimo. I konačno, samim tim što je prasak ili bolje reći „grmljavina“ municije 12,7 mm neuporedivo snažnija od 7,62 na protivnika ima i jači psihološki efekat.
Trenutno, pouzdanost LW50 se nalazi na nivou jednog zastoja na 6.000 metaka, a cilj je da se postigne jedan zastoj na 10.000 ispaljenih metaka. Oruđe ima brzo izmenljivu cev (posle 400 ispaljenih metaka u nizu), kod koje nema potrebe za podešavanjem čeonog zazora, što je bio jedan od problema na M2HB. U perspektivi se očekuje ugradnja ovog mitraljeza i na daljinski upravljane kupole za oklopna vozila, kao i na helikoptere.
„Borba“ između puškomitraljeza kalibra 5,56 mm kao što je na jurišnim puškama i snažnijeg 7,62 mm odavno traje, o čemu je „Kalibar“ već pisao (Ultimax „protiv“ M-84). I jedni i drugi imaju svoje prednosti i u svetu trenutno postoji podeljenost po ovom pitanju. Jednu krajnost predstavljaju Nemci, koji su čak i na svoja najnovija borbena vozila pešadije Puma, pored topa 30 m postavili spregnuti mitraljez kalibra 5,56 mm Amerikanci su, izgleda, spremni da odu korak dalje, ali u suprotnom smeru. Da li je ovo rezultat iskustva iz Avganistana i naročito Iraka, nije poznato, ali je sasvim moguće da bi za dalekometno dejstvo protiv zaklonjenih snajperista, ovo bio pravi potez. Da li je ovaj korak opravdan, pokazaće vreme.
S. Baloš

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Pročitajte još