Objektivna analiza

Kada je 2014. godine austrijski gigant „Glok“ predstavio novi primerak iz svoje proizvodne palete, označen kao Model 42, mišljenja upućenih su bila podeljena po više osnova. S obzirom da su prethodni modeli 25 i 28 u istom kalibru 9x17mm bili prilično loše prihvaćeni, postavljalo se pitanje opravdanosti takvog poteza njihovog razvojnog tima. Naime, već gotovo četvrt veka je prisutan stav kako pištolji u jačem i najviše rasprostranjenom kalibru 9x19mm predstavljaju optimalan izbor za praktično sve potrebe, prilike i situacije. Takođe, s puno razloga se smatra kako kompaktni modeli novije generacije pištolja sa polimerskim ramom i velikim kapacitetom okvira u tom kalibru predstavljaju rešenje najpribližnije univerzalnom, pošto njima mogu da uspešno rukuju osobe različite telesne konstitucije, a sama obuka je krajnje jednostavna. Pogađate, reč je o Gloku 19 kao gotovo savršenom pištolju našeg doba, gledano iz vizure upotrebljivosti i generalnih karakteristika .
Pošto je od pojavljivanja Modela 42 proteklo dovoljno vremena za iole objektivnu analizu, a već se može konstatovati kako je opstao i specifično (prvenstveno američko) tržište ga je prihvatilo, vreme je za opsežniju analizu njegovih svojstava. Najpre, treba napomenuti kako je u pitanju oružje mase od 390 grama s praznim okvirom, ima uobičajenu poligonalnu cev dužine 82,5 mm i širinu od 24 mm na najisturenijim bočnim površinama. Dakle, po tome praktično spada u kategoriju „džepnih pištolja“, kako se to nekada popularno nazivalo. Kapacitet jednorednog okvira je svega šest metaka 9x17mm, odnosno .380 Auto ili „kratke devetke“, zavisno od toga kako ko voli da naziva taj kalibar. Za razliku od pomenutih predhodnika 25 i 28 koji su imali primenjen princip slobodnog zatvarača, Model 42 ima sada najčešće bravljenje cevi u navlaku principom prizmatičnog ispusta, što predstavlja znatno češće rešenje kada su pištolji tog kalibra u pitanju. Ukupno uzevši, sasvim je jasno kako je u pitanju oružje sa namenom brzog i efikasnog otklanjanja neposredne životne opasnosti određene grupacije korisnika.

Dakle, sada je potrebno ukazati za koga je ovaj maleni „plastikaner“ dobar izbor. Pretpostavljate kako je ciljano tržište Sjedinjenih Američkih Država, jer tamošnji propisi još uvek omogučavaju nošenje kratkocevnog oružja različitim kategorijama populacije. Da bismo ispravno shvatali određene pojave u sadašnjosti, uvek je uputno „baciti dugačak pogled unazad“, odnosno proučiti koji i kakvi modeli su tamo bili na ceni decenijama koje su prethodile. Iako su američki uniformisani policajci dugi godina službeno koristili najpre revolvere „Kolt“, potom „Smit i Veson“ sa cevima dužine četiri inča, većina agenata u civilu je bila zadužena kratkocevnim verzijama istih sistema i proizvođača. Kada su bili van dužnosti, čak i pripadnici uniformisanog sastava su po pravilu nosili i koristili upravo takve revolvere manjeg gabarita i po pravilu u kalibru .38 Specijal, popularno nazvane „snabi“. Ta praksa se nije mnogo promenila ni kada su uvedeni službeni pištolji kalibra 9x19mm ili većeg, jer su i dalje kompaktni revolveri kapaciteta 6 ili 5 metaka .38 Spl. bili najomiljenije „bek ap“ oružje mnogih. Ni dugogodišnji kult „nacionalnog“ pištolja „Kolt“ 1911 .45ACP praktično nije uzdrmao njihovu takvu poziciju. Postojalo je na tržištu mnoštvo džepnih pištolja kalibra .380 Auto, neki od njih su bili pravi dragulji oružarskog umeća, ali ništa se suštinski nije promenilo.
Model i sistem koji je korenito izmenio tamošnje poimanje je upravo genijalno rešenje Gastona Gloka, pošto je stastala nova generacija potencijalnih korisnika kojima je neki od modela austrijske fabrike obično bio prvi pištolj sa kojim su se susreli i ovladali rukovanjem. No, u praksi se pokazalo kako čak i smanjenim modelima 19 i 26 pojedini strelci ne mogu naročito uspešno da ovladaju. Tu najpre mislimo na dame, kojima je Glock 19 sa napunjenim okvirom od 15 metaka često bio pretežak, a kalibar 9mm Luger isuviše snažan da bi uspešno pogađale i udobno koristile taj pištolj. Imajmo na umu kako na tom prostoru postoji širok dijapazon raznolikih osoba koje žele da imaju kompaktno i jednostavno oružje koje mogu po toplijem vremenu da bez napora nose ispod letnje odeće, dodajmo tome ribolovce, planinare, korisnike koji žele da u pregradi automobila (kod nas znana kao „kaseta“) imaju krajnje priručno oružje. Ne smemo zaboraviti ni takozvanu kućnu odbranu života i imovine, prilikom koje je najbolje imati napravu što manjih gabarita kojom se jednostavno rukuje, nema složene komande koje mogu zbuniti u kritičnom momentu, a opet svojim svojstvima obezbeđuju izvršenje cilja koji se nenadano iskazao kao ozbiljan problem i opasnost.

Želeli smo da što potpunije i objektivnije sagledamo u čemu je konkretna prednost Gloka 42 sa okvirom od 6 metaka 9x17mm u odnosu na Model 19 istog proizvođača napunjen sa 2/3 kapaciteta okvira, odnosno 10 umesto predviđenih 15 „dugih devetki“, što je smisleni izbor nekih od nas koji imaju određeno iskustvo sa tim pištoljima. Takođe, interesovalo nas je zašto kako se to nameće kao ispravno rešenje, kada se na tržištu SAD i dalje može pronaći mnogo odličnih kratkocevnih revolvera kalibra .38/.357 koji za opisane namene nisu prevaziđeni. Konsultovali smo veći broj naših američkih kolega i poznavalaca te materije, sa posebnim naglaskom na one koji poseduju svako od navedenih modela i tipova oružja. Prema njihovim rečima, tamošnji proizvođači kompaktnih revolvera postepeno gube tržišnu utakmicu protekom vremena. „Smith&Wesson“ već neko vreme proizvodi paletu svojih manjih revolvera koji opštim kvalitetom ne odgovaraju renomeu fabrike. Primenjeni materijali i tehnička rešenja su znatno lošiji u odnosu na nekadašnje, a izmene koje se agresivno reklamiraju ne doprinose vraćanju ugleda. „Colt“ je već poodavno u ozbiljnim problemima i novi modeli poput rimejka modela „Kobre“ ga neće spasiti. Nekako se batrga „Ruger“, dok se „Taurus“ uveliko okrenuo nekim drugim konstrukcijama. Različiti klonovi Valter PP sistema više ne zadovoljavaju tamošnje prohteve, jer se promenio trend i traži se jednostavna „striker-fired“ polimerska platforma, pa su svoje mesto našli proizvođači koji u Evropi i ostatku sveta nemaju baš neku naročitu reputaciju. „Glock“ je velika i ozbiljna kompanija koja očigledno ne želi da dopusti situaciju u kojoj joj potencijalne mušterije preotimaju „Kel Tec“ i slične firme, niti da neko kupuje pištolje „Diamondback“ samo zato što liče na Glok. Tražen je džepni pištolj u tom kalibru, tog dizajna i sistema – to je i ponuđeno po ceni od oko 480 dolara, što je za američke prilike vrlo povoljno.
Doduše, mnogi su bili pri stanovištvu kako će Model 43 iste firme biti traženiji jer predstavlja varijaciju u snažnijem kalibru 9×19 mm, takođe kapaciteta šest metaka i identične ergonomije. U tu klasu spadaju i „Beretta Nano“ i „S&W Shield“, koji imaju određeni broj poklonika, ali daleko od očekivanog. Šta na tu temu kažu naši poznanici i braća po pasiji Amerikanci? Bez ozbira što se metak 9x19mm smatra „zlatnim standardom“, velika je razlika kada se taj metak ispaljuje iz oružja punog formata i mase preko 800 grama, u odnosu kada su te vrednosti upola niže. Trzaj, bljesak, akustični efekat (pogotovo u zatvorenom prostoru) iz kraće cevi su znatno neprijatniji i dekoncentrišu strelca, a time je i mogućnost dobro plasiranog pogotka znatno manja. Kao nekada džepni revolveri u kalibru .38 Specijal, sada se kao neuporedivo bolji izbor pokazao metak 9x17mm iz kakvog polimerskog „mališe“. Zanimljivo, oni ga obično porede sa nekim modelima koji kod nas gotovo nisu prisutni, poput „Ruger LCP“, „SCCY CPX-4“, „S&W MP Bodyguard“, „Beretta Pico“, te neobičnim „Taurus Curve“ u istom kalibru .380 Auto i svi odreda su složni u oceni kako je „Glock“ najbolje ispunio zadatak. Upriličili su i svojevrsni test, tokom kog je profesionalni pripadnik obezbeđenja jedne finansijske institucije najpre koristio Glok 19, potom Model 42 gađavši papirnu metu prečnika 20cm sa udaljenosti od pet koraka plasiravši po dva hica iz oba pištolja. Pogađate kojim je ostvario bolje rezultate, što ih je podstaklo da isti opit ponove uz učešće više strelaca.
No, tu su prvi problemi počeli da izlaze na površinu. U početku je korišćena municija Remington UMC sa FMJ zrnom mase 95 grejna i sve je proteklo bez zastoja. Isprobali su i municiju Hornady, Magtech, Winchester Silvertip i Blazer iste mase i tipa zrna, a kada je došla na red laboracija Buffalo Bore označena sa +P i zrnom mase 100 grejna, uočeni su prvi zastoji. Navlaka se vraćala ka unapred dosta ranije i brže, pre nego što bi donosač iz okvira pogurao novi metak ka ležištu u cevi. Kao totalni antipod, laganija municija Barnes XPD nije obezbeđivala dovoljno snage da sistem poluautomatike obavi proces kako je zamišljeno. Kada je preciznost u pitanju, vrlo loše se pokazala municija Remington Golden Saber sa zrnom od 102 grejna, koja inače postiže odlične grupe pogodaka nekim drugim pištoljima klasične konstrukcije i sličnog formata. Ova pojava ne treba da čudi manje iskusne čitaoce, pa ćemo iskoristiti priliku da se podsetimo jednog davnašnjeg iskustva. U jesen 1992. godine sam bio u prilici da kupim španski pištolj „Llama“ Model III u kalibru 9mm (k), koji predstavlja umanjenu kopiju sistema 1911, vrlo dopadljivo i kvalitetno izrađeno oružje. Međutim, pre kupovine smo upriličili probu pištolja koristeći tada najprisutniju municiju, pa je došlo do krajnje neprijatnog iznenađenja jer je vojna municija tog kalibra namenjena mikro automatima „Ingram“ MAC M-11 uzrokovala brojne zastoje. To je nije bio slučaj sa drugom dostupnom komercijalnom municijom užičkom „Prvog partizana“, pa smo pribavili pištolje „Beretta“ Model 34 i FN 1922 u istom kalibru i oni su funkcionisali bez problema. Svojevrsni crv sumnje je doprineo da se od nabavke u poslednjem trenutku ostane, a mnogo godina kasnije istražujući uzročnike te pojave došlo se do saznanja kako navedeni španski pištolji konstrukciono ima bravljenje cevi u navlaci, koje nije neophodno za taj kalibar i gotovo redovno usled toga ima probleme prilikom korišćenja određene laboracije. Dakle, sa municijom standardnim početnih brzina, mase zrna od 95 grejna i uobičajenim FMJ oblikom, nema nikakvim neprijatnosti kada se koristi i Glok Model 42.
Generalni zaključak doslovno svih vlasnika oba pištolja je kako Glok 19 još uvek predstavlja soluciju najpribližniju optimalnoj kada je većina projektovanih situacija u pitanju, izuzev takmičarskih zahtevnih disciplina. No, Model 42 je sasvim dovoljan za ljubitelja prirode koji želi da ga nosi u rancu ili džepu jakne, potom kao izbor oružja lične bezbednosti u domu, te kako „back-up“ ovlašćenih službenih lica. Uostalom, upravo u ulozi koju su trasirali jednostavni i pouzdani revolveri kraće cevi decenijama unazad.

Sagledavanje finesa ove uporedne analize ne bi bilo potpuno ukoliko ne bismo uključili „iskustva iz prve ruke“. Naš povremeni saradnik i verzirani IPSC strelac Branko Trifunović poseduje po primerak oba Glok pištolja koje opisujemo, tako da ih je isprobao sa više tipova municije, te je njegovo mišljenje svakako relevantno. Model 19 je etalon kompakt pištolja, koji mnogi proizvođači manje ili više uspešno kopiraju, dok je Model 42 predstavnik nove generacije super kompakta koja u ovom momentu nije naročito brojna. Osim što su sve ostale dimenzije manje kod Modela 42, ponajviše pažnju privlači izuzetno tanka cev. Stoji neoboriva činjenica kako se njime uglavnom neće ispaljivati nekoliko desetina hiljada metaka godišnje i da je kalibar .380ACP slabiji od 9x19mm, ali svaki potencijalni korisnik bi morao to da ima na umu pre nego što se odluči za nabavku.
Po njegovim rečima, izuzetno je kompleksno efikasno koristiti Glok 42 na iole većim daljinama, čak ako je meta udaljena oko 10 metara javljaju se problemi ako se ne pazi na okidanje i kontrolu. S obzirom da pod stresom dosta prethodno naučenih i uvežbanih „lekcija“ u vodu, ovaj simpatični superkompakt zahteva dosta treninga. Istini za volju, on je većih dimenzija od koncepcijski sličnih Ruger LCP ili Keltec P3AT, pride ima standardne Glock nišane, što je bolje od ovih drugih mikro pištolja. Živeći u Belgiji i raspolažujući mogućnoću da nabavlja i koristi različitu komercijalnu municiju, Branko je došao do spoznaje kako njegov pištolj u većem kalibru 9x19mm najbolje rezultate ostvaruje sa laboracijama „Remington“, „Magtech“, “ Sellier&Bellot“ i „Prvi partizan“ sa FMJ zrnima, dok su se u kalibru 9x17mm dokazali ponovo „PPU“, „S&B“, ali i „Geco“.
M. Milanović
Foto: B. Trifunović