Odlična partija u „Pustinjskoj oluji”

Drugi svetski rat je u tenkovskom svetu ostavio nekoliko zaostavština. Jedna je potvrđena podela na teške, srednje i lake tenkove. Francuzi, vođeni više nego zdravom logikom, smatrali su da razlog postojanja lakih tenkova treba da bude upravo mogućnost transporta vazdušnim putem. I to s dobrim razlogom. Kod Dien Bien Fua, Francuzi su uspeli da vazdušnim putem prenesu deset rastavljenih američkih lakih tenkova M24 Chaffee, koji su tokom borbi ispalili više hiljada projektila i predstavljali vrlo korisna sredstva protiv napadača, što do kraja ipak nije bilo dovoljno. Da ih je kojim slučajem bilo više, ko zna kakav bi bio ishod borbi…
Bilo kako bilo, 1953, pojavio se prvi francuski laki posleratni tenk, oznake AMX-13. Odmah po prikazivanju, bilo je jasno da su Francuzi uradili odličan posao. Dok je trup predstavljao skup proverenih i novih rešenja (motor i transmisija napred), kupola je bila čista avangarda. Top sa hidroelastičnim sistemom je bio postavljen u gornji deo kupole, zajedno sa poluautomatskim punjačem, u vidu dva revolvera sa po čest metaka. Top postiže elevaciju zakretanjem celog gornjeg dela kupole, na zglobu koji je postavljan na donji deo kupole, čineći AMX-13 prvim tenkom sa tzv. oscilujućom kupolom. Upotrebom poluautomatskog punjača, eliminisan je jedan član posade – punilac, čime je ostvaren doprinos kompaktnosti kupole i vozila. Međutim, stvorena su i dva problema. Ugrađen je bio top kalibra 75 mm visokog pritiska, koji je od 1966. zamenjen topom niskog pritiska od 90, a od početka sedamdesetih godina 20. veka i 105 mm. Ovi topovi su ispaljivali i kumulativnu i potkalibarnu municiju, efikasnu protiv skoro svih suparničkih tenkova, a pouzdano protiv svih tenkova u zemljama trećeg sveta. Ukupno je proizvedeno skoro 8.000 ovih tenkova, od čega je nešto manje od polovine izvezeno u oko 30 zemalja, što AMX-13 čini jednim od najraširenijih tenkova na svetu. Korišćeni su u brojnim oružanim sukobima na svim meridijanima, uključujući i one u službi Izraela. Iako su u nekim slučajevima kritikovani zbog slabe oklopne zaštite, činjenica je da se za datu vatrenu moć i masu od samo 15 t, u vremenskom okviru do 1987, jednostavno nije moglo bolje. Na osnovu šasije lakog tenka AMX-13, izrađena je varijanta oklopnog transportera AMX VCI sa tri stalna i deset članova iskrcnog odeljenja, varijante sa minobacačima, raketama zemlja-vazduh Roland, topovima 30 mm za PVO, dve varijante samohodnih artiljerijskih vozila sa haubicama kalibra 105 i 155 mm i ostali
točkaši. Francuzi su, međutim, preduzeli korake da značajan deo svojih oklopnih vozila prebace sa gusenica na točkove. Razlozi su jednostavni: točkaš ima niže troškove upotrebe, duži radni vek, akcioni radijus je veći i to približno dvostruko, zahvaljujući manjem otporu kretanja, konfor posade je veći i masa, ukupno uzevši manja, dok je osnovni nedostatak, manja prohodnost po mekom terenu. Očigledno su Francuzi ocenili da im je prohodnost točkaša u interesnim sferama sasvim dovoljna. Takvo gledište su od pre dvadesetak godina počeli da slede praktično sve ostale zemlje, jer je broj točkaških vozila od devedesetih godina prošlog veka do danas drastično povećan.
Prvi od naslednika AMX-13 bilo je vozilo AMX-10RC, formule pogona 6×6. Mase skoro identične sa AMX-13 i sa istim topom 105 mm srednjeg pritiska, pored opštih prednosti točkaša, AMX-10RC je imalo i amfibijska svojstva. Iako top nema mogućnost ispaljivanja standardne NATO municije kao i tenkovi, probojnost i uopšte vatrena moć su dovoljne za vatrenu podršku i protivoklopnu borbu na izviđačkim zadacima, za koje je vozilo i namenjeno. Interesantno je da je upravljanje vozilom ne zakretanjem točkova, već usporavanjem, tj. kočenjem leva tri ili desna tri točka. Time je zadržana zavidna unutrašnja zapremina tj. širina potrebna da se smeste svi potrebni podsistemi. Ova vozila su još uvek operativna, a ponuđena je i unapređena verzija sa topom visokog pritiska, takođe kalibra 105 mm sa NATO municijom. Ne samo da su Francuzi praktično doneli „modu“ točkaša, već su upravo sa AMX-10RC doneli i modu postavljanja topova na točkaška vozila, bliskih ili jednakih tenkovskim topovima, pa i termalnih nišana koje u vreme postavljanja na AMX-10RC većina tenkova nije imala. Usledili su južnoafrički Rooikat, američki LAV-600 i italijanski Centauro, a postoje indicije da ova vozila neće biti usamljeni. Uglavnom, AMX-10RC su se odlično pokazali u Zalivskom ratu 1991. Najnovija verzija AMX-10RCR poseduje dodatni oklop, aktivni sistem zaštite, unapređen sistem za upravljanje vatrom, kombinovani sistem bacača za zadimljavanje i samozaštitu od napada pešadije sa malih daljina, novi komunikacioni sistem.
Međutim, pokazalo se da, iako je AMX-10RC mogao biti transportovan avionima C-160 Transall i C-130 Hercules, dobro bi došlo smanjenje mase, čime bi se povećao dolet aviona. C-160 sa maksimalnim teretom od 16 t ima dolet od oko 1.700 km, dok je sa približno upola manjim teretom oko 4.500 km. Osim toga, u zemljama trećeg sveta, postoji značajan broj mostova koji ne mogu da izdrže vozilo mase petnaestak tona. Iz tog razloga, Francuzi su odlučili da ipak ponovo razmotre i na kraju prihvate „gubitničko“ vozilo tipa Panhard ERC90. ERC90 je bilo ponuđeno KoV, gde je izgubilo od AMX-10RC, a potom i od VBC-90 za Žandarmeriju. Srećom, usledile su značajni izvozni poslovi, koji su održali ERC90 u proizvodnji. Izvoz ujedno znači i zadovoljavanje različitih zahteva kupaca, te su se pojavile dve osnovne verzije, F1 Lynx i F4 Sagaie. Obe sa topom 90 mm, prva je koristila top niskog pritiska, a druga srednjeg pritiska, te je imala mogućnost ispaljivanja kako kumulativne, tako i potkalibarne municije. Iz tog razloga, F4 je obično smatran ne samo izviđačkim vozilom, već i lovcem tenkova, prema čemu je samo u manjoj meri zaostajao za AMX-10RC. Ono što je karakteristično za ova vozila je mala masa od samo 8,1, odnosno 8,9 t, kao i mogućnost podizanja, tj. spuštanja srednjih točkova. Sa podignutim točkovima, smanjuje se potrošnja goriva, izbegava habanje i trošenje komponenata vešanja, dok se sa spuštenim točkovima povećava mogućnost savladavanja mekog terena. Kao i AMX-10RC i ERC90 ima mogućnost savladavanja vodenih prepreka plovljenjem, što je naročito uspešno rešeno primenom vodomlaznih pokretača. Očigledna prednost oba točkaša je i maksimalna brzina, koja u slučaju AMX-10RC dostiže 85, a ERC90 95 km/h, što je značajno više u odnosu na AMX-13 (60 km/h). Takođe, akcioni radijus je sa 400 na AMX-13 povećan na 1.000 km na AMX-10RC, odnosno 900 km na ERC90. Uprkos nedostatku vezanim za relativno mali borbeni komplet, od samo 20 metaka (AMX-10RC 38, a AMX-13 32), ERC90 F4 se pokazalo kao više nego efikasno i korisno vozilo. Ono predstavlja pravi primer kako jedno, na papiru ne preterano impresivno vozilo, zahvaljujući drugim kvalitetima (zašto ne reći i odličnom odnosu cena/efikasnost), može da se pokaže kao vrlo uspelo rešenje, ne samo u rukama francuskih, već i posada drugih zemalja. Pored spomenutih verzija, postoje i verzije oklopnog transportera (VCR), sa minobacačem 81 mm u kupoli (EMC91), sa minobacačem 60 mm i spregnutim topom 20 mm u kupoli (ERC60-20), sa dva topa 20 mm za PVO (ERC20) i ERC90 Sagaie 2 sa dva dizel motora Peugeot sa ukupno 196 KS, umesto jednog benzinskog od 155 KS.
Pomenuta vozila su pokazala pragmatičnost i osećaj za potrebe kupaca koji je oduvek krasio fracusku namensku industriju. Činjenica je da su Francuzi bez mnogo pardona prodavali svoje proizvode kome god je bilo potrebno, odnosno ko god je mogao da plati, ali takođe, pružali su bezrezervnu logističku podršku kada god je to bilo potrebno, što su kupci znali da cene. To se uz, izvanredno „pogođenu“ koncepciju i druge prednosti, pokazalo kao dobitna kombinacija.
S. BALOŠ