Avijatičarski Colt

Okršaji nebeskih vitezova

U standardni okvir Colta M1911 iz doba Prvog svetskog rata staje sedam metaka kalibra .45. A da li ste nekada čuli za produžene okvire od po 16, odnosno 20 metaka za ovaj pištolj? Uz njih je vezana prilično zanimljiva priča, koja nas vraća u vreme prvih vazdušnih borbi u istoriji ratne avijacije

Oružje sa priborom engleskog pilota iz početne faze rata
Oružje sa priborom engleskog pilota iz početne faze rata

Prvi avijatičari, piloti borbenih aviona u vreme Prvog svetskog rata, bili su pravi džentlmeni, junaci prožeti viteškim i sportskim duhom. Bili su to mahom oficiri poreklom iz imućnih, često plemićkih porodica, mladi ljudi avanturističke, neustrašive prirode, za koje je čast bila iznad svega. Oni nisu poštovali samo svoje saborce, već i protivničke rivale, baš kao nekada vitezovi na srednjevekovnim turnirima. Danas, na žalost, to odavno više nije slučaj, pa nam već i sama ovakva neka priča deluje nestvarno, poput bajke. Ali, kažu da su zaista bili takvi, prvi nebeski junaci.

Piloti kao džokeji

Tako su na samom početku rata, britanski i francuski piloti pozdravljali svoje nemačke i austrijske kolege kada bi se susreli u vazduhu. Ipak, ubrzo su stvari počele da se menjaju. Rat je počeo da se rasplamsava i na nebu. Verovatno se pitate čime su to prvi piloti ratovali kada na avionima još nije bilo mitraljeza? Ni do danas nije jasno, ko se prvi dosetio da u avion ponese i svoje lično naoružanje? Jedino je sigurno da je ubrzo dobio puno sledbenika. Prvi avioni bili su napravljeni od drveta, žice i platna, a pokretali su ih motori koji su jedva mogli da izvuku 60 konjskih snaga. Drugim rečima, moralo je da se vodi računa o svakom gramu težine. Tadašnji piloti bili su kao džokeji – nisu smeli da budu prekrupni i previše teški. U godinama uoči rata, nikom nije ni padalo na pamet da na avione montira mitraljeze teške po 20 kg. Dakle, u najboljem slučaju samo jedan pištolj sa što većim kapacitetom okvira. Nemačka se opredelila za takozvani dugački Luger P08 sa doboš-magacinom od 32 metka. To je već bilo nešto. Austrijanci su koristili Manliher M1903 ili Mauser C96. Sve su to pištolji sa prilično dugom cevi, da bi bili što precizniji u vazdušnim duelima. Jedino su engleski piloti sa svojim tradicionalnim revolverima, bili inferiorniji. Jedan engleski pilot je, pošto je ispucao ceo doboš, u očajanju bacio svoj prazan revolver među krake protivničkog propelera, ali nije uspeo ništa da uradi. Jedan drugi je, pak, u istoj situaciji bacio komad cigle, ali takođe bez efekta. Englezi su tada shvatili da je krajnje vreme da se nešto preduzme.

Pre nego što je uspešno sinhronizovan rad mitraljeza sa propelerom, piloti su se borili pištoljima kao što je Colt Government ili poluautomatima Winchester M1907
Pre nego što je uspešno sinhronizovan rad mitraljeza sa propelerom, piloti su se borili pištoljima kao što je Colt Government ili poluautomatima Winchester M1907

Ideja o ratnoj avijaciji začeta je, zapravo, tek kada je francuski pionir letenja Luj Blerio 1909. preleteo Lamanš i pokazao da se avionom mogu preći i veće razdaljine. To je odmah izazvalo interes vojnih krugova. Oduševljeni novom tehnikom, mnogi sinovi bogataša i napredni oficiri, počeli su da se o svom trošku obučavaju za pilote. Istini za volju, avijacija je prvobitno bila namenjena isključivo za izviđanje i brzo prenošenje informacija.

Već od 1910, velike sile kao što su Britanija, Nemačka, Francuska, Austro-Ugarska, Rusija i SAD uvele su avijatičarska odeljenja, u početku barem za probu. U Engleskoj je, pored vojske, za avijaciju bila zainteresovana i mornarica, koja je 1911, pokrenula sopstvenu školu letenja. A kraljevskim dekretom od 13. aprila 1912, formiran je Kraljevski letački korpus – Royal Flying Corps, skraćeno RFC. U njemu je bilo objedinjeno i vojno i mornaričko vazduhoplovstvo. Međutim, britanska mornarica se time nije zadovoljila. Njeni piloti su hteli da budu samostalni, pa je tako u julu 1914, osnovano Kraljevsko mornaričko vazduhoplovstvo, poznato pod skraćenicom RNAS. Na početku Prvog svetskog rata, u avgustu 1914, RNAS je imao više aviona od RFC.

Dobar posao – odlična zarada

Piloti RNAS imali su i bolje službeno oružje. Mornarica je već 1913, uvela u naoružanje pištolj Webley & Scott MK I u kalibru .455 Eley, koji je, barem u vazdušnim borbama, bio znatno superiorniji od službenih vojnih revolvera iz serije Webley Mark IV do Mark VI. Doduše, ovaj pištolj je umeo da zakaže u blatnjavim rovovima Flandrije, ali za to nije bio ni konstruisan. “Veblijev” pištolj je, doduše, imao okvir sa sedam metaka, ali uz njega je, pored futrole, išla i specijalna kožna fišeklija sa dva puna okvira, što je znatno povećavalo vatrenu moć pilota u vazduhu. Ali ni RFC nije sedeo skrštenih ruku. Pošto je pištolj Webley bio pravljen isključivo za mornaricu, valjalo je pronaći neku alternativu. Neko od oficira je predložio američki pištolj Colt M1911 u kalibru .45 ACP, poznat kao Government Model (vojno-državni model). Ovaj pištolj je u Britaniji već bio poznat, stekavši prilično dobru reputaciju. Oficirima u kolonijalnoj službi bilo je potrebno lično naoružanje velikog kalibra, kako bi se efikasno odbranili od napada urođenika. Glavni izbor im je bio .455 ali ni .45 nije bio ništa lošiji. Ipak, pištolj je u odnosu na revolver bio modernije oružje, a imao je i jedan metak više u okviru od standardnog doboša revolvera sa šest metaka. A kao pride, jedan metak je mogao da se drži i u cevi. Sve u svemu, puno prednosti u odnosu na revolver. Colt M1911 se dobro prodavao i u predstavništvu “Colta” u Londonu, na lageru je uvek bilo po više desetina komada. Ni dodatna nabavka nije bila problem, jer su Sjedinjene Države na početku rata još uvek bile neutralne. Nije bio ni previše skup. Sa pet funti po komadu, koštao je funtu više od službenog revolvera. Isto toliko koštao je i pištolj Webley & Scott MK I, ali on je bio rezervisan samo za mornaricu. Tako je RFC pokupovao sve Coltove sa lagera i direktno naručio nove. Pritom su se u “Coltovoj” fabrici raspitali može li se M1911 isporučivati i u kalibru .455 Eley.

Istorijski snimci vazdušnih borbi između engleskih i nemačkih pilota.
Istorijski snimci vazdušnih borbi između engleskih i nemačkih pilota

Performanse i masa metka .455 Eley neznatno su se razlikovali od .45 ACP, međutim, ovaj metak je mogao da se proizvodi u Engleskoj, dok je .45 morao da se uvozi iz SAD. A u ratnim uslovima, to je prilično otežavajuća okolnost. Za uvoz “Coltovog” oružja u Britaniju, bila je zadužena firma “London Armori” (LAC), koja je, razume se, trljala ruke zbog zanimanja vojske za nabavku veće količine pištolja. Od početka rata, avgusta 1914, engleski trgovci oružjem drastično su podigli cene. S gledišta zakona ponude i potražnje, to je bilo sasvim logično, ali štampa je takvo ponašanje osudila i nazvala nepatriotskim. U javnosti se podigla velika bura, pa su trgovci morali da se povuku i zadovolje daleko manjim maržama. Ustvari, trgovci praktično nisu imali šta više ni da prodaju, jer je “Webley” proizvodio samo za vojsku. Za privatan sektor je ostavljan tek po koji primerak. Trgovcima je preostao jedino uvoz. Ali do tada najveći strani liferant, Belgija, bila je okupirana od Nemaca i kao takva je otpala. Ostale su samo SAD, a većina uvoza iz ove zemlje išla je preko LAC. Ali, samo dok britanska vlada nije rešila da preko Atlantika pošalje sopstvene trgovinske izaslanike.

Sudbonosna prekretnica

Tako je RFC rešio pitanje pištolja za svoje pilote. Jedino je još ostao problem malog kapaciteta okvira, jer sedam metaka se začas ispuca. Predlog je opet došao od nekog iz oficirskog kora. U Londonu je postojao sjajan puškar Frederik Bizli, koji je izučio zanat kod čuvenog “Purdey”, svetski poznatog proizvođača najkvalitetnijih pušaka sačmarica. Kasnije se osamostalio i prijavio čak pet patenata, od kojih je jedan prodao svom bivšem učitelju. Dakle, ako je iko mogao da reši pitanje koje je mučilo RFC, onda je to bio Bizli. Kada su mu se obratili za pomoć, Bizli se rado odazvao, pre svega iz patriotskih razloga. Bila mu je, kako je rekao, velika čast da nekako pomogne svojoj domovini. I odmah je prionuo na posao i počeo da traži odgovarajuće rešenje. Pomislićete: šta je tu problem? Konstrukcija okvira je opšte poznata, dovoljno je samo rastaviti jedan na sastavne delove i proučiti ih. A zatim jednostavno produžiti okvir kako bi primio više municije. Ali, tu su već počeli problemi. Bizli nije imao adekvatan materijal za izradu okvira. Morao je da ih oblikuje od čeličnog lima preko drvenog kalupa i zatim zavari. Ali na kom mestu? Odlučio se za prednju stranu. I unutrašnji zidovi morali su biti besprekorno izrađeni kako meci ne bi zaglavljivali. Zatim je morao da reši i dodatak na dnu okvira, sa alkom za gajtan. A zašto gajtan? Pa zato što su tadašnji avioni bili toliko lagani i krhki da bi okvir koji ispadne iz drške mogao da napravi nepredviđene probleme. Ravnoteža je kod njih bila toliko tanana i osetljiva, da su umeli da se sruše i zbog najmanjeg poremećaja. Čak su i ispaljene prazne čaure, predstavljale opasnost. Ako bi kojim slučajem dospele u motor, eto katastrofe. Zato je Bizli smislio žičanu korpicu koja bi skupljala ispucane čaure. Ovaj princip, bez obzira da li ga pripisivali Bizliju ili ne, zadržan je i u Drugom svetskom ratu, gde su ispaljene čaure iz mitraljeza, najčešće skupljane u prikačene pamučne vreće, kako se ne bi razletele po avionu, odnosno kupoli mitraljesca.

 Colt M1911 i tašnica sa dva ekstra dugačka okvira, čiji je kreator bio engleski puškar Frederik Bizli
Colt M1911 i tašnica sa dva ekstra dugačka okvira, čiji je kreator bio engleski puškar Frederik Bizli

Prvi Bizlijevi okviri primali su po 16 metaka. Koliko se zna, do danas su preživela samo ova dva primerka na našim slikama. Kasnije je došla i verzija sa proširenim kapacitetom od 20 metaka. Bizli je svojim produženim okviria svakako pomogao britanskim pilotima da budu ravnopravniji sa protivnicima na nebu Francuske i Belgije. Isto tako, Bizli ne bi bio Englez da uz svoje okvire nije ponudio i prateću opremu u najboljem duhu engleske puškarske tradicije. U tu opremu spadale su izuzetno kvalitetne kožne fišeklije, ili bolje rečeno tašnice, za nošenje okvira o opasaču. Engleski sarački rad prve klase, iako je već počeo rat. Tašnice su imale i karabinere da bi mogle da se zakače na remen i nose o ramenu. U opremu je spadao čak i široki, grubo tkani pojas. Zaista kompletna oprema, nema šta.

 

“Colt” je kasnije isporučivao Englezima pištolje i u njihovom kalibru .455 Eley. Oznaka kalibra nalazi se na dnu okvira i na desnoj strani navlake
“Colt” je kasnije isporučivao Englezima pištolje i u njihovom kalibru .455 Eley. Oznaka kalibra nalazi se na dnu okvira i na desnoj strani navlake

Ipak, ubrzo su avijatičarski pištolji postali suvišni jer su stigli – mitraljezi. Već u oktobru 1914. oboren je prvi avion rafalima iz mitraljeza. Francuski Voisin III izrešetao je jednog nemačkog Aviatika. A 1. aprila 1915, po prvi put je oboren jedan avion rafalima iz fiksiranog mitraljeza koji je gađao napred. Pobednik je bio opet jedan francuski pilot, Žorž Garos, u svom Morane-Saunieru. Mitraljez je gađao na principu deflektora na kracima elise, koji su odbijali zrna i sprečavali da se kraci polome. A samo nekoliko nedelja kasnije, Antoni Foker i Hajnrih Libe uspeli su da naprave sinhronizaciju rada mitraljeza i elise, tako da zrna prolaze između krakova. To je bila sudbonosna prekretnica, koja je od aviona napravila smrtonosne letilice, a od vazdušnih ratnika stvorila večite legende koje i danas nose oreol romantičnih heroja i nebeskih vitezova. Legende poput jednog Osvalda Belkea, Renea Fonka, Manfreda fon Rihthofena, Žorža Ginemera, Edija Rikenbekera…

Boško LJUBINKOVIĆ
foto: privatna arhiva

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Pročitajte još

Mini Mosinka

Varijacija predstavlja proporcionalno umanjenu legendarnu vojničku pušku 1891/30 Mosin Nagan u kalibru .22 Long Rifle

Precizan, pouzdan i izdržljiv

Bliži se prvo kolo IPSC lige Srbije i razbuktavaju se polemike o izboru odgovarajućeg pištolja. Što je i dobar razlog da se potsetimo relativno novog modela Arma Zeka AZ-P1 Sport