Operacija Anakonda

Bila je jedna od najvećih do sada izvedenih antiterorističkih operacija u Avganistanu od strane Američkih i koalicionih snaga, izvedena početkom marta 2002. godine. Operacija pod šifrovanim nazivom „Anakonda“ trebalo je da zada konačan udarac „preživelim“ Talibanskim i Al Kaidinim borcima koji su doživeli slom i poraz 2001. godine, uz pomoć Severne alijanse. Napad je izvršen na brda oko doline Šahi-Kot u provinciji Paktija.
Američki obaveštajni izvori, došli su do saznanja i informacija sa terena, da se Al kaida i grupe preostalih talibana pregrupisavaju i konsoliduju svoje snage u pećinskoj i planinskoj oblasti „Tora-Bora“ u blizini grada Džalalabada u istočnom delu Avganistana nedaleko od Pakistanske granice. Upravo te preostale grupice povremeno su pravile pravu pometnju među koalicionim snagama praveći česte zasede i diverzije, neretko bez ljudskih i materijalnih žrtava. U februaru 2002. godine, grupa od stotinjak dobro naoružanih talibanskih boraca zauzima strateški važnu dolinu Šahi-Kot na planinskom masivu Tora-Bora i utvrđuje svoje položaje. To je bio signal da Amerikanci i koalicione trupe konačno dokrajče terorističke snage.
Pošto dolina Šahi-Kot leži na 2600 m. nadmorske visine i okružena je planinskim vencima do 3500 m, Amerikanci angažuju elitne jedinice za izvršenje ovog delikatnog zadatka. Naspram 150 do 200 talibana (po obaveštajnim procenama) angažovano je 1200 vojnika iz američke 101. Vazdušno – desantne i 10. brdske divizije, zatim nekoliko stotina vojnika iz sastava specijalnih snaga Australije, Kanade, Nemačke, Danske i Francuske, te oko 1000 pripadnika avganistanskih boraca severne alijanse. Pored toga, angažovane su i vazduhoplovne snage za podršku trupama na zemlji sa avionima AC-130, A-10, F-14, F-15, F-16, F-18, Herijer; zatim helikopteri UH-60 Blek Houk, CH–47 Činuk, MH-47 E i AH-64 Apač, pa čak i strategijski bombarderi B-1 i B-52.
Kako je napad otpočeo u zoru 2. marta 2002. probojem kolone oklopnih transportera u samu dolinu, u zasedi gine komandant jedinice Treće grupe specijalaca koji je predvodio istu. Povlačeći se u panici niz planinu pozvana je u pomoć Leteća topovnjača AC-130, koja se nalazila u rejonu, tukući ciljeve na zemlji istovremeno i talibanske i sopstvene, pošto je rastojanje između sukobljenih strana bilo veoma malo. U ovom prvom neuspelom napadu na pobunjenike, osim ranjeno je i nekoliko saveznika Avganistanaca.
Istovremeno, helikopterski desant koji je trebalo da izvede 101. vazd. – desantna uz podršku 10. brdske je takođe doživeo krah. Ove jedinice imale su zadatak da talibanima odseku odstupnicu prema Pakistanu i eventualno dovlačenje novih svežih snaga. Helikopteri su zbog neobaveštenosti ili loše pripreme sleteli direktno u neprijateljevo „utvrđenje“ gde se nalazio gro talibanskih boraca. Na iste je otvorena vatra iz svih raspoloživih sredstava kojima su talibani raspolagali. Uspela je da se iskrca samo jedna četa 10. brdske jačine 86 ljudi, koja se sada našla u totalnom okruženju. Oštećeni helikopteri su brže bolje napustili mesto. Ubrzo su opkoljenoj četi pomoć iz vazduha pružili ponovo topovnjače AC-130 i bombarderi B-52 koji su izveli svoja čuvena tepih-bombardovanja, a takođe i helikopteri AH-64 Apači koji su i jedini imali nekog efikasnog dejstva po položajima talibana. Prema američkim podacima, za 24 sata koliko se „samostalno“ branila, četa je imala ukupno 28 ranjenih pripadnika – poginuli pripadnici nisu navedeni.


Na drugoj, severnoj strani doline, situacija nije bila puno bolja. Trupe 101. vd. divizije takođe su se našle na udaru talibanske vatre. Kako su se borbe vodile gotovo „prsa u prsa“, pomoć i podrška avijacije nije nikako dolazila u obzir pa su u pomoć opet pozvani Apači. Kako je u kampanji na Avganistan angažovano svega 7 Apača, njih 5 je određeno da učestvuju u ovoj operaciji. U podršci 101, teško su oštećena 4 i to korištenjem teških mitraljeza 12,7 i 14,5 mm od strane talibana, te protivtenkovskim ručnim bacačima RPG-7 koji su se u ovoj prilici pokazali vrlo efikasnim. Nažalost talibana, a na sreću Amerikanaca, mnogi projektili ispaljeni iz RPG-a zbog lošeg održavanja i skladištenja nisu i pored direktnih pogodaka u cilj, ni eksplodirali, jer bi u suprotnom broj žrtava u ovom sukobu bio katastrofalan za Amerikance.
Suočeni sa propašću čitave akcije, Amerikanci angažuju gotovo kompletnu avijaciju koju su imali na raspolaganju pojačanu sa eskadrilom francuskih palubnih jurišnika Etandard i Miraža 2000, bombardujući gotovo neprekidno položaje talibana koji su u međuvremenu pojačani sa dodatnim jedinicama i borcima pristiglim iz obližnjeg Pakistana. Kako se kasnije ispostavilo, talibani su više nego očigledno bili pripremljeni za dugotrajnu borbu i odbranu.
Do kraja operacije, angažovane vazduhoplovne snage na ciljeve i utvrđenja talibana bacile su preko 3500 laserski navođenih bombi i raketa, a masovno su korištene aerosolne bombe BLU-118 mase 900 kg. posebno efikasne za razbijanje podzemnih prolaza, tunela i pećina. Iz samog ovog podatka o utrošku tolike količine ubojnih sredstava, može samo da se pretpostavi, kakva je po žestini vođena bitka tih par dana.


Da bi spasili preostale pripadnike opkoljene čete 10. brdske, u ranu zoru 4. marta, dva helikoptera MH-47 E „Činuk“ iz sastava specijalnih snaga prebacuju u rejon jedinicu Mornaričkih foka. Međutim, čim su stigli na odredište na njih je otvorena vatra iz svog naoružanja. Jedan helikopter biva pogođen sa čak tri projektila RPG ali nijedno zrno ne eksplodira. Oba helikoptera zbog jake vatre ne uspevaju da iskrcaju specijalce, te oštećeni ubrzo napuštaju rejon. Tada iz jednog od helikoptera ispada jedan od pripadnika Foka, verovatno pogođen vatrom sa zemlje, ali nije mogao biti spašen zbog konstantne vatre po helikopterima. Helikopteri sleću oko kilometar od rejona jer je jedan bio toliko oštećen da je morao biti napušten. U akciju zatim stižu još dva MH-47E ali sa pripadnicima „običnih“ specijalaca. Ovi sleću u rejon gde je oštećeni i napušteni helikopter i tada bivaju izloženi napadima talibana koji su nadirali u talasima. Ovde se situacija toliko usložnila jer su oba helikoptera kojima su doleteli toliko bila oštećena da nisu imali kud, te su se kao i ona četa našli u obruču. Od jedne minobacačke granate, očigledno precizno ispaljene, gine njih nekoliko. Tek uveče, nakon 12 sati intenzivnog vazdušnog bombardovanja okolnih talibanskih položaja ova jedinica biva spašena. Od žrtava (po američkim podacima) ta grupa je imala 6 poginulih i nekoliko ranjenih i preživelih. Borbe su vođene sve do 7. marta, a sporadične sa zaostalim grupama talibana do 18. marta.
Operacija je završila neslavno po Amerikance isto onako kako je i počela. Po zvaničnim američkim podacima u celoj operaciji ukupno je poginulo osam američkih vojnika a ranjeno ih je 82, mada po nezvaničnim gotovo da je taj broj sigurno daleko veći. Talibanskih žrtava bilo je znatno više – oko 500 (neki izvori tvrde čak 800 do 1000). Zaključak iz svega ovde navedenog je da je ovo jedna od najneuspešnijih operacija (posle Somalije) u kojoj su američke snage doživele katastrofu. Po običaju, američki su vojni krugovi proglasili akciju uspešno završenom.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Pročitajte još