Plod evolucije

Meksiko, kao zemlja sa možda i najvećim problemima sa organizovanim kriminalom, neguje zdravu i zanimljivu namensku industriju, najbolje poznatu prema automatima. Posebno mesto pripada porodici Mendoza koja već generacijama svojim radom i proizvodima u velikoj meri doprinosi smirivanju situacije na terenu. Poslednji izdanak serije automata su Bulldog i Cobra, idealna oružja za skriveno nošenje i zaštitu važnih ličnosti. Meksička namenska industrija je u svetu poznata pre svega po streljačkom oružju. Tradicionalno, dva prezimena su zastupljena: Mondragon i Mendoza. U ranom periodu je to bio general Manuel Mondragon, u čijoj režiji je nastala istoimena poluautomatska i automatska puška, kao i mitraljez. Ako ćemo iskreno, ova serija oružja se ne može smarati u potpunosti meksičkom, s obzirom da se proizvodnja odvijala u Švajcarskoj, u čuvenoj fabrici SIG. Ove puške koristila je i nemačka armija u Prvom svetskom ratu, ali se kao i u slučaju drugih sličnih oružja, blato zapadnog fronta pokazalo kao kobno za pouzdanost. Rezultati plodne karijere pripadnika meksičke porodice Mendoza obuhvataju vrlo raznolika oružja, kao što su mitraljezi C-1934/LR-2, a u novije vreme puške Puma u kalibru .22 LR. Međutim, bez obzira na uspeh mitraljeza, koji su pokazali visoku pouzdanst, a imali su relativno nisku cenu i izvanredno malu masu, kao i estetskim kvalitetima odnosno eleganciji i raznolikosti varijanti pušaka Puma, najpoznatiji proizvod ove kompanije osnovane daleke 1911. godine su automati. Prvi automati koji su ugledali svetlost dana su delo sina Rafaela Mendoze, Hectora, a nose oznaku HM-3. Ovi su se automati pojavili devedesetih godina prošlog veka. Ti su se automati pre svega odlikovali konstrukcijom sličnom izraelskom Uziju, odnosno, akcenat je stavljen na kompaktnost. Druga važna karakteristika HM-3 jeste postojanje brojnih varijanti, koje se mogu podeliti na automate za vojnu upotrebu i karabine sa poluautomatskim režimom paljbe za policijsku upotrebu. Naslednici automata HM-3 su Bulldog i Cobra, koji su, prema staroj ruskoj izreci “ako radi, ne menjaj” zasnovani na HM-3, uz neke izmene koje su udahnule nov život i doprinele aktuelnosti ovog uspešnog oružja. Postoje različite varijante automata: Bulldog, Cobra short i Cobra. Suštinska razlika je u kompaktnosti i u kalibrima u kojima se određeni modeli nude. Pri tome, vrlo važnu ulogu igraju i specifičnosti lokalnog tržišta, prevashodno Latinoameričkog, koje pored globalno popularnih kalibara poput 9×17 i 9×19, odnosno kratke i duge devetke, vrlo široku zastupljenost ima i .380 ACP, posebno za ličnu zaštitu. Iz tog razloga, konstruktori su stvorili u osnovi dve varijante: Bulldog u uslovno rečeno slabijim kalibrima 9×17 i .380 ACP koji su u približniji prema energiji i Cobra u snažnijem 9×19 mm. Cobra se može dobiti u kratkoj varijanti sa cevi dužine 210 mm, kao i sa dužom cevi od 255 mm. Osnovni motiv skraćenja cevi je naravno postizanje kompaktnijeg oružja: Cobra ima dužinu sa sklopljenim osloncem za rame 400 mm, a sa rasklopljenim 606 mm, dok Cobra Short predstavlja jedno od najkompaktnijih oružja u kalibru 9 mm Para sa dužinama 330/535 mm, čime se postavlja negde između automata Mini Uzi i Micro Uzi. Bulldog je još manji – poseduje dužinu od 275/490 mm. Gabarite prate i mase: Bulldog 2,38, Cobra short 2,69, a Cobra 3,12 kg bez okvira. Hranjenje svih automata iz serije je dvoredim okvirima kapaciteta 20 ili 32 metka. koji se postavljaju u vertikalni pištoljski rukohvat.

Što se tiče mehanizma rada, Cobra i Bulldog predstavljaju klasična oružja, bez revolucionarnih, ali i neproverenih rešenja. Princip rada zasnovan je na jendostavnom sistemu slobodnog trzanja zatvarača. Kod ovog sistema, teoretska brzina rafalne paljbe u dobroj meri zavisi upravo od mase zatvarača – što je zatvarač lakši, brzina gađanja je veća i obrnuto. Slično kao kod izraelskih Uzija, manje kompaktne, odnosno laganije verzije automata imaju ujedno i veću teoretsku brzinu gađanja. Dok su one kod Uzija 600, 950 i 1250 met/min, za varijante Uzi, Mini Uzi i Micro Uzi, kod Bulldog, Cobra Short i Cobra one iznose 800, 700 i 550 met/min. Time se obezbeđuje bolja kontrola rafalne paljbe i duže efektivno trajanje jednog okvira u borbenim uslovima, s obzirom na isti maksimalni kapacitet. Uz to, preciznost rafalne i jedinačne paljbe, preko potrebne u praktično svakoj nameni “sa ove strane zakona”, odabrano je opaljenje iz zatvorenog zatvarača, što je prednost u odnosu na Uzi koji ima opaljenje iz otvorenog zatvarača. Ovaj drugi metod omogućava efikasnije “provetravanje” cevi i pokretnih delova mehanizma i samim tim znatno efikasnije hlađenje, ali je na meksičkim automatima pregrevanje u određenoj meri izbegnuto upravo manjom teoretskom brzinom gađanja. Pažnja koju su konstruktori poklonili preciznosti, odnosno kontroli paljbe ogleda se i u primeni kompenzatora na ustima cevi. U varijantama koje ispaljuju snažniju municiju 9×19, kompenzator je dvokomorni, dok je kod varijante u 9×17 i .380 ACP, jednokomorni. Zatvarač je teleskopski i obezbeđuje visoku kompaktnost kroz postavljanje okvira u šuplji pištoljski rukohvat koji je praktično ujedno i usadnik okvira. Ručica za repetiranje se nalazi na gornjoj strani sanduka i oblikovana je tako da ju je moguće ujedno konforno prihvatati sa obe ruke i da je obezbeđen slobodan vidik za nišanjenje. Nišani su klasični za prilike preko bare. Prednji poseduje štitnik, dok je zadnji je diopterski, sa dva položaja optimizovanih za dve različite daljine gađanja, 50 i 100 m. Ove daljine su pomalo preambiciozne za automate, posebno one u slabijim kalibrima kao što su 9×17 ili .380 ACP, tako da se može konstatovati da praktičnu vrednost ima samo onaj za daljinu 50 m. Automati poseduju uređaj za zadržavanje zatvarača u zadnjem položaju kada je potrošena municija iz okvira. Materijali za izradu automata su u osnovi klasični, sa upotrebom kombinovane osnovne strukture od čelika i polimera za pojedine elemente, poput pištoljskog rukohvata, obloge sanduka i prednjeg potkundaka. Ergonomski gledano, automat deluje sasvim korektno, a ovaj utisak je još pozitivniji opcionim vertikalnim rukohvatom koji se postavlja ispod prednjeg rukohvata. Za razliku od pojedinih, može se reći i pomodarskih automata, Bulldog i Cobra nemaju standardne Picatinny šine za ugradnju mnogobrojnih dodataka. Svi ti dodaci u nekim slučajevima mogu i da smetaju, tako da su se konstruktori odlučili za primenu možda pogodnijeg i diskretnijeg rešenja prema kome se recimo taktičko svetlo ili laserski nišan postavljaju na vertikalni prednji rukohvat ili se nalaze unutar njega. Oslonac za rame je preklopni u levu stranu i izrađen je od čelika sa polimernim osloncem – u svakom slučaju dovoljno čvrsto i aktuelno rešenje. Kočnica se nalazi iza obarača, a selektor je na levoj strani oružja, na dohvat ruke, ili bolje reći prsta.
Šta reći na kraju? Cobra i Bulldog nisu automati koji su plod avangarde ili revolucije već pre evolucije. Na njima nema mnogo eksperimentisanja, ali nema ni nekih zastarelih rešenja. Štaviše, mogu se uporediti sa bilo kojim inostranim konkurentom, što je bez sumnje proteklih godina obezbedilo poklonike na ne baš malom tržištu Latinske Amerike, a zašto da ne i u SAD, gde relativno niska cena može da bude glavni adut.
R. K.