Poslednji juriš Špagina

Ruski automati PPŠ-41, konstruktora Špagina, pojavili su se početkom Drugog svetskog rata, kao zamena za automate PPD-40. Prilagođeni masovnoj proizvodnji, sa poslovičnom ruskom pouzdanošću i jednostavnošću upotrebe, ubrzo su se pokazali nezamenjivim – naročito u gradskim borbama. Ovi automati su korišćeni u skoro svakom oružanom sukobu, sve do Iračko-iranskog rata, gde je zabeležena poslednja organizovana upotreba u okviru regularnih oružanih snaga.
Špagin je svojim kvalitetima impresionirao ne samo direktne korisnike, već i one koji su se našli „sa druge strane“, odnosno, protivnike. Poznato je da su Nemci otkrili kvalitete PPŠ-41, posebno tokom gradskih okršaja u Staljingradu. Ovaj automat se, iako ne toliko kvalitetne izrade i tako rafinisan kao nemački MP-38 i MP-40, pokazao pouzdanijim, pre svega, u zimskim uslovima, ali i leti, kada je najveći neprijatelj oružja prašina. 71 metak u dobošu takođe je davao određene prednosti, tako da je bio veoma cenjen ratni plen. Čak je, na front stigla određena količina kompleta za konverziju kalibra na 9 mm Parabellum (standardan nemački pištoljski i metak za automate), pri čemu je automat dobio oznaku MP.717(r). Međutim, prema poslednjim podacima i Amerikanci su u Iraku spoznali kvalitete ovog, danas arhaičnog, oružja. Za to postoje i te kako čvrsti razlozi.
Novembra 2004, tokom operacije gušenja pobune u Faludži, protiv pripadnika ustaničkog pokreta vernom jordanskom terorističkom vođi Abu Musabu al-Zaraviju, svet je obišlo nekoliko, veoma interesantnih, fotografija. Tokom „čišćenja“ jedne zgrade od pobunjenika, koji su posle kratkog protivnapada uspeli da ubiju jednog i rane više marinaca, pripadnici lake, oklopne izviđačke čete (LAR – Light Armored Reconnaissance) 1. bataljona 3. divizije, viđeni su, kako nose stare, dobre, sovjetske „špagine“.
Ova činjenica deluje pomalo nelogično, jer je dobro poznato da je standardna američka jurišna puška M.16A2 neuporedivo savremenija. Pored ovog, standardnog oružja, marinci su nosili i PPŠ-41, kao dodatno oružje. Preimućstva nad savremenim jurišnim puškama vezana su za pojedine ključne kvalitete „špagina“; nekada veoma cenjenog, a često i osporavanog, čak, i kod neposrednih korisnika.
Prvi njegov kvalitet svakako je doboš, kapaciteta, čak, 71 metak. Ovo je više nego dvostruko od standardnih okvira, ne samo pušaka M.16, nego i većine drugih. Pritom, vreme za koje strelac može da ispali 71 metak, teoretskom brzinom paljbe od 900 met/min je, gotovo, 5 sekundi, što je dvostruko više nego, tek nešto preko 2 sekunde kod M.16A2 (30 metaka i 800 met/min). Ovakav kapacitet obezbeđuje i veliku praktičnu brzinu paljbe, bez gubljenja vremena za izmenu okvira. Međutim, u nekoliko navrata pokušana je potpuna zamena doboša takozvanim, banana-okvirom, kapaciteta 35 metaka. Razlog za to su, pre svega, problemi sa nošenjem rezervnih doboša, koji su, ne samo zbog težine, nego i zbog samog oblika, prilično nepopularni. Kada se kasnije „u praksi“ pokazala vrednost velikog kapaciteta, doboš je, ipak, zadržan, a vojnici su nosili pogodnije rezervne okvire od 35 metaka. Čak i danas, automati kao što je belgijski P90 ili italijanski Spectre, imaju okvire povećanog kapaciteta od 50 metaka.
Drugo, veoma važno svojstvo „špagina“, bila je municija kalibra 7,62×25 TT, izvedena iz nemačke 7,63 mm Mauser. Ova municija proslavila se po probojnosti, što se, obično, vezuje za zaštitne prsluke. Međutim, ne treba zaboraviti ni probojnost vrata ili nameštaja. Zamera joj se zaustavna moć, koja je manja nego kod 9×19 Parabellum. Ali, u borbi u urbanim sredinama, do izražaja dolazi njena manja energija trzanja, koja, u kombinaciji sa masom PPŠ-41, sa punim dobošem od 71 metka, od 5,45 kg, i kompenzatorom trzaja na ustima cevi, pruža odlične mogućnosti kontrole vatre. Ovo, zajedno sa velikom teoretskom brzinom gađanja, od čak 900 met/min, daje interesantne mogućnosti vezane za instinktivno gađanje, koje je od velikog značaja, naročito u borbama unutar zgrada. Kao takav, 7,62 mm TT je, naročito ako je upotrebljen iz „špagina“, daleko bolji od 5,56 mm sa M.16. S druge strane, metak 7,62 mm TT, ima znatno manju energiju od 5,56 mm, tako da je verovatnoća rikošeta manja, a time i mogućnost ranjavanja, ili, čak, fatalnog ishoda odbijanja metka prema sopstvenim trupama. U uličnim borbama, gde jedan precizan hitac može mnogo da razreši, „špagin“ sigurno ne može da konkuriše M.16, pa su marinci nosili oba oružja. Tako se pokazalo da masa oružja ne igra ni približno tako veliku ulogu, koliko se obično misli, barem u urbanim sredinama. „Špagin“ je, sa punim dobošem, teži za više nego kilogram (5,45 kg) u odnosu na M.16A2 (4,47 kg), pa ipak, pri „čišćenju“ zgrada, bio je – pravi izbor.
Ne treba zanemariti, takođe, ni manje dimenzije „špagina“, gde je od ključnog značaja dužina oružja. „Špagin“ je dug 843 mm, što je značajno manje od M.16A2, sa dužinom od 1006 mm. Drveni kundak, takođe, može bolje da posluži u „direktnom“ kontaktu sa protivnikom, nego, pomalo slabašan, plastični, sa M16.
Postavlja se pitanje odakle marincima ovi, prilično dobro očuvani PPŠ-41? Verovatno su zaplenjeni od ustanika, koji su ih koristili u nedostatku savremenijeg oružja. Međutim, moguće je i da su pobunjenici, čak, i imali mogućnost izbora i mudro koristili „špagin“, radije nego AK-47. Naime, neke od prednosti u odnosu na M.16, važe i u poređenju sa nekim drugim puškama, čak i slavnim AK-47. U pojedinim oblastima, kao što je kontrola rafalne paljbe, prednosti su još više izražene.
Kada je reč o borbenoj upotrebi PPŠ-41, neki analitičari ovu neobičnu pojavu, objašnjavaju jednostavno, kao uštedu resursa svojih M.16, u šta je teško poverovati. Zna se da ovoj jurišnoj pušci sledi skora zamena najmodernijom XM8, a pored toga, Amerikanci već duže vreme veliku pažnju posvećuju maksimalnom smanjenju gubitaka, zbog negativne reakcije sve osetljivijeg domaćeg javnog mnjenja, što sigurno nema uticaja na marginalnu uštedu resursa najmoćnije i najbogatije armije sveta. Pored toga, teško je poverovati i u psihološki efekat. Naime, korišćenjem istog oružja kao i kod pobunjenika, Amerikanci mogu uneti zabunu kod protivnika, koji može lako poverovati da se na primer, u susednoj zgradi nalaze pobunjenici. Ali, to isto mogu pomisliti i Amerikanci, posle čega može doći do gubitaka od „prijateljske vatre“.
Sve u svemu, svetski taktičari, iz ove pojave vezane za upotrebu „špagina“ u sve aktuelnijim gradskim borbama mogu izvesti veoma korisne zaključke. Sovjetski automat je pokazao primućstva nad savremenijim jurišnim puškama, pre svega u „čišćenju“ zgrada, zahvaljujući jasnim prednostima vezanim za instinktivnu paljbu, praktičnu brzinu gađanja i municiju dobro odmerenog odnosa probojnosti i mogućnosti rikošeta.
Naravno, upotrebu ovih automata od strane američkih vojnika, pre svega, trebalo bi posmatrati kao njihovu ličnu inicijativu, jer je malo verovatno da bi to njihova komanda autorizovala, čak, i kao prvoaprilsku šalu.
S. BALOŠ