Potomci samuraja

Amerikanci su sproveli brutalnu pacifikaciju japanskog društva i tek je pomenuta kontinuirana kriza na Dalekom istoku doprinela da se novoformirane Japanske odbrambene snage opreme američkim ratnim “restlovima” poput pušaka M1, puškomitraljeza BAR i automata M3. Nešto kasnije je Japanu dozvoljeno da kreira sopstvene konstrukcije naoružanja ili proizvodi po otkupljenoj licenci, pa je tako nastao kompaktni automat (takođe ga pravi “Minebea”) zasnovan na izraelskom Mini Uzi u kalibru 9x19mm. Ovo oružje je ušlo u operativnu upotrebu tek 1999. godine, uglavnom za potrebe njihove Prve vazdušno-desantne brigade, vozača i posada artiljerijskih oruđa, zatim službi obezbeđenja vazduhoplovnih baza i posada plovila u mornarici. Od originalnog rešenja, ovaj automat se razlikuje po tipičnom prednjem rukohvatu, te sintetičkim prihvatnim površinama rukohvata i prednje obloge. S cevi od 120mm, težak je 2,8 kilograma i opremljen okvirom kapaciteta 25 metaka, ali treba naglasiti da će najverovatnije vrlo uskoro biti izbačen iz naoružanja i zamenjen nekim savremenijim modelom nove generacije.


Sredinom pedesetih godina, shvatajući u kojoj meri Japan može da posluži kao saveznik u tadašnjoj kompleksnoj preraspodeli uticaja, Sjedinjene Američke Države su dozvolile da “potomci samuraja” samostalno razviju i proizvedu pušku za sopstvene naoružane formacije nove koncepcije. Insistiralo se jedino na kalibru 7,62x51mm NATO radi unifikacije, pa je nastala malo poznata bojna puška Type 64, s odvojivim okvirom kapaciteta 20 metaka, kako bi zamenila dotadašnju M1 Garand. Japanci su ipak nešto redukovali barutno punjenje municije, kako bi trzaj bio za oko deset procenata manji, jer su njihovi vojnici prilično slabije fizičke konstitucije u odnosu na one iz armija Atlantskog saveza. Dobijena je polazna brzina od 715 m/s, pa se očekivalo da nova puška ipak može biti upotrebljena i u rafalnom modu paljbe, za razliku od tada najpoznatijih M14, H&K G3 i FN FAL koje su nekontrolisano odskakale prilikom automatske paljbe. Princip funkcionisanja se zasnivao na kratkom trzaju gasnog klipa, uz spoljni regulator gasova, te nišanski sistem s gradacijom podeljaka na 200 i 400 metara. Ova puška je proizvođena sve do 1988. godine, a deo njih je opremljen i optičkim nišanom uvećanja 2,2 puta kako bi se dobilo oružje koje se sada uobičajeno naziva “designated marksman rifle”. Bez nožica i okvira, imala je masu od 4,4 kilograma s cevi dužine 450mm, kao i teoretsku brzinu paljbe od 500 metaka u minutu rafalnim dejstvom. Po opštoj silueti, najviše je podsećala na švajcarsku Stgw57, predstavljajući jedno nezgrapno oružje kojim je prosečan japanski vojnik teško mogao da manipuliše bez ekstremnih napora jer su gabariti bili preveliki. Sam kvalitet izrade je bio na najvišem tehnološkom nivou tog doba, ali očigledno je ovo bilo samo prelazno rešenje jer se uveliko moglo predvideti da budućnost predstavljaju jurišne puške konstruisane oko “srednjeg metka”.


Poznata japanska fabrika “Howa” je, nakon proizvodnje ovog oružja, kasnih osamdesetih reaktivirala svoju licencu američke puške Armalite AR-18 u kalibru 5,56x45mm i nastao je nov model Type 89, izrađen delom od kovane aluminijumske legure i visoko otpornih sintetičkih materijala. Na taj način se smanjila masa oružja do željenih 3,5 kilograma, što je neuporedivo primerenije prosečnom japanskom korisniku. S cevi od 420mm i brzinom paljbe 850 metaka po minuti, ova puška je deklarativno efikasna do razdaljina od 500 metara, standardna verzija ima fiksni kundak, a razvijena je i Type 89-F varijanta s cevastim kundakom na uvlačenje, namenjena padobrancima, tenkistima i posadama minobacača.

 

Posmatrajući fotografije japanskih vojnika na mirovnoj misiji u Iraku, zapazili smo da na svojim puškama Type 89 koriste i okvire namenjene familiji oružja AR15, te da su pojedine opremljene refleksnim nišanima MD-33 koje proizvodi “Tasco Optics Japan”, a na deo oružja su postavljeni Aimpoint i Trijicon optički uređaji. Od 2010. godine deo ovih pušaka je dobio odvojivi sintetički kundak, nosače za četiri Pikatini šine u prednjoj zoni, a 2015. godine je prezentovan novi nišanski uređaj zasnovan na NEC infracrvenom modulu koji sa gornje strane ima montiranu video kameru, a strelac koristi mini-ekran kako bi mogao da dejstvuje iz zaklona.

Dodajmo da je formacijska snajperska puška japanskih snaga repetirka “Remington” 7,62x51mm M24, a kao odeljenski puškomitraljez se za vojne potrebe licencno u fabrici “Sumitomo Heavy Industries” proizvodi njihova verzija Minimi 5,56mm od 1979. godine, radi zamene ranijeg mitraljeza opšte namene Type 62 u kalibru 7,62mm NATO. I ovaj mitraljez proizvodi “Sumitomo”, a reč je o nešto redizajniranom FN MAG i u službenoj upotrebi je od 1962. godine, uz optički uređaj uvećanja 3x koji pravi poznata korporacija “Fuji”.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Pročitajte još