Prigušeni Sterling-Patchett

Specijalne jedinice i posebno izrađeno naoružanje za njih je doživelo neviđenu ekspanziju za vreme 2. Svetskog rata. Upravo na krilima ove ekspanzije je nastao i naš junak, iako se cela priča dogodila posle rata. Naime 1946. godine, Džordž Vilijam Pačet, glavni konstruktor kompanije Sterling je podneo predlog za izradu prigušivača koji bi bio korišten u kombinaciji sa novim britanskim automatom koji je još uvek bio u fazi prototipa. Pogađate, taj novi automat je Sterling 4, a o njemu je svojevremeno već pisano u Kalibru. Ideja je bila da se penzionišu stari, integralno prigušeni Stenovi, koji iako tihi, nisu bili baš najsrećnije rešenje, kako po pitanju dugovečnosti tako i po pitanju preciznosti.
Predlog prigušenog automata koji je Pačet podneo Britanskom bordu za naoružanje (British Ordnance Board) je predviđao upotrebu novog standardnog automata (Sterling 4, službena oznaka L2A3) i „municije 9 mm Parabelum, „redukovanog punjenja“ kako je svojevremeno nazivana podzvučna municija. Vremenom je ovaj termin promenjen jer je postojala mogućnost da se pomenuti termin poistoveti sa terminom municije redukovanog pritiska. Naime, ekstremno teška zrna u kombinaciji sa umanjenim punjenjem u stanju su da kreiraju pritiske u rangu +P, odnosno +P+ municije. Jasno je da ovakvi pritisci mogu da kod određenih modela oružja naprave različite vrste štetnih posledica (čak i katastrofalne) pa je ovo urađeno da se izbegne zabuna.

SLIKA 1. Paet je bio vrsan motociklista i glavni konstruktor ehoslovake Jave do izbijanja 2.Svetskog rata.png
Pačet je bio odličan motociklista i glavni konstruktor čehoslovačke „Jave“ do izbijanja  Drugog svetskog rata

Pomenuti bord za naoružanje je obezbedio potrebne uslove, poput laboratorije za merenje zvuka, lokacije, oružja, municije i slično. Na početnom testiranju koje je izvedeno 23. maja 1946. godine, kombinacija automat-prigušivač se pokazala obećavajuće. Osim merenja jačine pucnja, merena je i mehanička buka, gde se nova konstrukcija automata pokazala vrlo dobro. Naime, automat poseduje svojevrsan meki „prsten“ oko zadnjeg dela cevi u koji zatvarač udara, a koji služi da umanji mehaničku buku. Bilo kako bilo, preporučeno je daljnje ispitivanje i unapređivanje od strane Borda za naoružanje, dok se Uprava pešadije ogradila izjavom da nije u stanju da finansira dalji razvoj. Sa krajem rata praktično je smanjen i budžet za novo oružje, pa je ovo bilo očekivano. Preporučen je razvoj novih tipova municije gde su se javile neke od vrlo naprednih ideja koje i danas zavređuju pažnju.
Uprava pešadije u junu 1947. godine donosi odluku da trenutno ne postoji potreba za prigušenim automatom, ali to ipak ne znači da u budućnosti neće postojati takvi zahtevi. Zbog postignutog napretka (isključivo plod Pečetova truda) kao i moguće potrebe u budućnosti, predložen je dalji razvoj i municije i oružja. Ipak, kada je proces završen, Uprava odlučuje da se celom projektu da minimalan značaj jer ne postoje zahtevi za trenutnom nabavkom prigušivača i municije. Tako je i Bord za naoružanje dao najniži mogući prioritet prigušivaču i potpuno se posvetio razvoju novog automata. Vreme je prolazilo i tako je 1952. godine donešena odluka da se odustaje od ideje demontažnog prigušivača. Naime, „mastiljare“ iz viših krugova su odlučile da prigušeni automat mora da koristi standardnu municiju umesto posebne podzvučne. Ovo je automatski značilo da se mora konstruisati posebno oružje koje će omogućiti obaranje brzine standardnog 8 gramskog zrna na podzvučni nivo i posledično kilavu terminalnu balistiku… Da se razumemo, Pečet će inžinjerski deo posla odraditi brilijantno, ali protiv fizičkih zakona čovek jednostavno ne može.

SLIKA 2. Prigueni Sten mk6, poslednja iteracija uvenog automata koja je trebala da ode u penziju sa usvajanjem novog priguenog automatas.jpg
Prigušeni Sten mk6

Što se konstrukcije prigušivača tiče, tu se prilično lutalo. Prvi ponuđeni (demontažni) prigušivači su bili direktno insprisani onima koje je Sterling radio za D’Lajlove integralno prigušene karabine. U pitanju je svojevrsna spirala-difuzor, izrađena od šest rasečenih čeličnih diskova i tri ravna. Dve čelične šipke koje su prolazile kroz diskove i kroz poklopac prigušivača su služile da sve stoji ispravno i da ne dođe do krivljenja prilikom paljbe, dok su aluminijumski distanceri održavali potrebni razmak između prigušivačkih segmenata. Ipak, ovo rešenje je odbačeno i kao što smo rekli, trebalo se posvetiti novom, integralnom prigušivaču. Da bi se oborila brzina standardnog zrna neophodno je smanjiti količinu barutnih gasova koji deluju na dno projektila dok je u cevi. Ovo se najjednostavnije postiže sa bušenjem cevi. Na prvim, eksperimentalnim primercima, Pačet se odlučio da cev dobije tri seta od po tri uzdužna otvora koji će biti sve duži prema ustima cevi. U patentom listu se spominje mogućnost da ovi otvori ne budu ravni, već da prate korak uvijanja žlebova, kao i da je moguće da otvori budu skoncentrisani a ne razvučeni duž cevi. Oko ovako obrađene cevi je prvo navučena urolana aluminijumska mreža, a zatim su navučene dve druge koaksijalno postavljene cevi, od kojih je druga predstavljala telo prigušivača. Na ovu poslednju bi onda bilo namotano azbestno uže koje je trebalo da ima ulogu toplotnog izolatora,što je već bilo viđeno kod pojedinih modela prigušenog Stena. Takođe, između pomenutih cevi je trebala da bude smeštena klipnjača. Ovo je deo posebnog sistema mehaničke klapne koja je smeštena ispred usta cevi. Naime, kada zatvarač dođe u prednji položaj i opali metak, ujedno će udariti u klipnjaču i pomeriti je unapred. Ovim se prenosi kretanje na profilisanu klapnu-poklopac koja se otvara i omogućava nesmetan prolaz zrna. Sa kretanjem zatvarača unazad, pomera se i klipnjača pod naponom opruge, a pomenuta klapna se spušta i zatvara cev. Na taj način će se sprečiti dalji prolazak barutnih gasova prema prigušivaču. Posle ovog prvog dela zrno i gasovi prolaze kroz dva seta od po 11 gusto poredanih ravnih pregrada odvojenih ekspanzionom komorom.
Sistem mehaničke klapne je teorijski odlična stvar, ali se u praksi često pokazao razočaravajućim sem kod sistema sa ručnim repetiranjem. Ali i u tom slučaju zahteva municiju izrađenu u strogoj toleranciji da bi radio kako treba. Pomenuta konstrukcija je testirana 29. jula 1959. sa još dva različita rešenja, a za poređenje je korišten Sten Mk. 6. Pečetova konstrukcija se pokazala kao najtiša, Što je u to vreme bio izuzetan rezultat. Na testovima koji su održani u aprilu iduće godine opaženi su problemi sa cevi koja je posle 2.440 ispaljenih metaka uništena te više nije bila u upotrebljivom stanju. Zanimljivo je da su diskovi izrađeni od aluminijuma i bakra pokazali brojna naprsnuća dok su samo oni od anodiziranog aluminijuma i dalje bili u upotrebljivom stanju. Bez obzira na sve ovo, prigušenje je u tipičnom britanskom maniru smatrano zadovoljavajućim.

SLIKA 8. Sistem mehanike klapne i klipnjae kao prvobitni predlog za integralni priguiva..png
Sistem mehanike klapne i klipnjače kao prvobitni predlog za integralni prigušivač

Pred kraj 1959. godine su napokon predstavljeni i zvanični zahtevi šta se želi od novog prigušenog oružja. Neki od zahteva su bili da životni vek bude kao i kod standardnog automata L2A3 i da prigušivač bude dugotrajan kao i samo oružje. Ipak, ukoliko je moguće ostvariti visok nivo redukcije pucnja, u redu je da mu životni vek bude oko 30 do 40 metaka. Ali u tom slučaju, oružar u jednici mora biti u stanju da jednostavno izmeni potrošne delove prigušivača. Osim toga, traženo je da oružje mora biti sposobno da „spakuje“ pet pogodaka na 100 jardi (oko 91m) u kvadrat dimenzija 2,5×2,5 inča (oko 6,5×6,5 cm). Takođe, nišani su trebali da budu kao kod standardnog modela, ali podešeni za daljine od 50 i 100 metara. Ovi i drugi zahtevi su Pečetu pomogli oko daljeg razvoja novih probnih modela integralno prigušenog automata.
Pečetu je bilo jasno da će morati da uradi korekcije na oružju i prigušivaču. Zato je umesto uzdužnih otvora odlučio da upotrebi klasično bušenje rupa prečnika Ø2,5 mm. Izbušeno ih je 78, prateći žlebove u cevi sa međusobnim odstojanjem od 10 mm. Takođe, korišteni su diskovi od anodizovanog aluminijuma, a standardna mrežasta obloga je zamenjena posebnom od anodizovanog aluminijuma. Tačnije, u pitanju su tri seta od delimično savijane mrežice jer ovaj tip zaštite iako vrlo tvrd, ujedno je i vrlo krt i lako se ljušti ukoliko doće do oštećenja prilikom savijanja. Prototip sa novim prigušivačem je ocenjen vrlo pozitivno, dok je posebno pohvaljena preciznost koja je i na daljinama od 200 metara bila izuzetna za jedan automat sa otvorenim zatvaračem. Na ponovljenom testu je utvrđeno da se bez problema može očekivati životni vek od 5.000 metaka ukoliko trupni oružari mogu sami da menjaju potrošne komponente prigušivača ili da se zamene drugim, od otpornijeg materijala.
Pripadnici Kraljevskih Marinaca (Komandosi) su prilikom posete poligonu u Enfildu gde su vršeni testovi iskazali zainteresovanost za novo oružje, ali sa posebnim zahtevom da se oružje po mogućnosti skrati, ali bez žrtvovanja redukcije buke. Napravljen je i prototip koji je bio svega 5 cm kraći od modela koji je bio uveliko u fazi opitovanja ali uz nešto jači pucanj. Ubrzo je zaključeno da je neisplativo žrtvovati zvučne performanse zarad minimalne uštede u dužini, tako da se od ovoga zahteva odustalo.
Kako je Pačet na umu prvenstveno sada imao SBS i Marince kao korisnike, obilato ih je koristo da dobije potrebne informacije. Naime, nije neobično da konstruktori na pameti imaju jednu viziju, dok krajnji korisnici očekuju i traže nešto drugo, što je vrlo čest slučaj kod prigušenog oružja. Njihove zamerke su išle u pravcu izmene nišana, smanjenja dima pri dejstvu, potrebi za posebnom nepromočivom polietilenskoj torbici za nošenje, smanjenju buke prilikom nošenja i slično. Marinci su posebno naglašavali potrebu treninga sa oružjem u preciznom gađanju. Naime, zaključak je da oružje zbog loše terminalne balistike stadardne municije ne treba da se koristi na daljinama preko 70 metara i da se pri određenim dejstvima isključivo gađaju samo vitalne tačke (prvenstveno glava protivnika). Pečet je na novim verzijama prototipa pokušao da odgovori na postavljene primedbe te je u mnogim segmentima i uspeo.

N. Trifunović

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Pročitajte još

Pun pogodak

Puška ArmaLite AR-30 se pokazala kao izvanredno rešenje teške taktičke puške

Supermašina

SIG Sauer MPX PCC - Pouzdanost, preciznost, lakoća rukovanja i odlična kontrola trzaja