Puške u topovskom kalibru

Predstavljajući u jednom od prethodnih izdanja novitete izložene na sajmu “Partner 2021“, u kraćim crtama smo pomenuli i prilično neobično sredstvo u vidu antimaterijalne puške Šarac 99 kalibra 20x110mm Hispano. Zamisao i inicijativa da se modifikacijom rashodovanih elemenata protivavionskog tipa napravi dalekometno streljačko oružje prenosnog tipa je interesantna pojava po više relevantnih osnova, koji ponaosob zaslužuju pažnju i prostor. S obzirom da je deo sredstava informisanja o ovom oružju preneo informacije koje nemaju uporište u realnosti, iskoristićemo priliku da podrobnije ukažemo na više aspekata jednog ovakvog ubojnog sredstva.

Još od početka Prvog svetskog rata, kada je Rajnhold Beker predstavio svoj automatski top pod nazivom „2 cm Flugzeuge-Maschinen-Kanone Becker Type 2“, rodila se zamisao da se na osnovu ovog revolucionarnog oruđa razvije varijanta koju bi pripadnici pešadije koristili protiv zemaljskih ciljeva. Bekerov protivavionski tip se odlikovao srazmerno malom masom od trideset kilograma, a u kalibru 20x70mmRB početne brzine ispaljenog zrna 480-490 m/s koristio je dopremu municije iz izmenjivog kutijastog okvira nominalnog kapaciteta 15 granata, premda se u praksi obično stavljalo po 12, pa je bila omogućena kadenca od trista hitaca po minutu.

Iskazavši se kao efikasno oruđe, pobudio je interesovanje mnogih zemalja, a još tokom trajanja sukoba postojala je inicijativa da se delimičnom izmenom konstrukcije stvori verzija kojom bi formacije kopnene vojske angažovale protivničke zemaljske ciljeve horizontalnim dejstvom. U to vreme, smatralo se optimalnom potrebom uništavanje utvrđenih vatrenih tačaka poput mitraljeskih gnezda, kao i suzbijanje pešadijskih juriša, gde bi granate razornog tipa imale veći učinak od zrna uobičajenog streljačkog naoružanja. Međutim, usled odredbi Deklaracije iz Sant Petersburga iz 1868. godine, projektili s eksplozivnim dejstvom morali su da budu mase veće od jedne funte (oko 450 grama), što je doprinelo da se Beker top upotrebljava isključivo s monolitnim zrnima, pa je otpala opcija dejstvovanja po pešadiji. Razvoj ratnih zbivanja je u fokus postavio neke druge prioritete, pogotovo kada su na Zapadnom frontu prvi britanski tenkovi primorali armijski vrh Nemačkog Carstva da više pažnje posvete protivoklopnom oružju.

Kada se ratna zavesa spustila, fabrika „Seebach Maschinenbau Aktien Gesellschaft“ iz Ciriha je otkupila patentna prava i otpočela produkciju nešto izmenjene verzije Beker topa, a kasnije je ovu konstrukciju proslavila takođe švajcarska firma Erlikon (Werkzeug Maschinenfabrik Oerlikon), pa su topovi tog sistema i kalibra 20mm pravljeni u SAD, Velikoj Britaniji, Japanu, Francuskoj, Čehoslovačkoj, Nemačkoj… Postavljani su na razna postolja i platforme u vidu vozila, plovila i letelica, korišteni kao protivavionsko oruđe, ali i za neutralisanje zemaljskih ciljeva, a ideja o modifikaciji u lako prenosivi format za pešadijske formacije nižeg taktičkog nivoa je potisnuta jer je prioritet usmeren na protivtenkovske puške. Naime, za upotrebu protiv oklopnih vozila u međuratnom periodu je konstruisano više modela snažnih pušaka kalibra od 7,9 do 15mm koje je mogao da ponese jedan vojnik, a koristile su municiju koja se klasifikuje u grupaciju one namenjene streljačkom naoružanju. Iako su imali svoje puške Bojs .550 za te namene, Britanci su opitovali prerađene protivavionske topove SEMAG/Erlikon kao protivtenkovsko oruđe postavljeno na malu platformu u vidu postolja montiranog na guseničara, kojeg bi do položaja transportovao Carden-Loyd tegljač, a mogao bi se premeštati od strane posade. No, to je i dalje bilo artiljerijsko oruđe, daleko od nečega što bi se moglo svrstati u puške, odnosno podgrupu streljačkog naoružanja.

Razvijajući tu ideju, Nemci su iznašli način da izbegnu zabrane nametnute Versajskim mirom, pa su u preko svoje firme „Rheinmetall“ koja je imala podružnicu „Waffenfabrik Solothurn“ u Švajcarskoj razvili borbeno sredstvo koje se može porediti s sadašnjim Šarac 99. U pitanju je bila poluautomatska puška kalibra 20x105mmB, mase 45kg, kapaciteta deset granata/metaka i bulpap konfiguracije čime je bila smanjena dužina do 1.760mm, a oružje je dobilo oznaku S-18/100. Probojnost je bila prilično skromna, pa je jedino Mađarska otkupila licencu i proizvodila je pod imenom 36M 20mm Nehezpuska, mada nije iskazala upotrebnu vrednost u retkim situacijama kada je uopšte i upotrebljena. Krajem iste decenije se pojavila varijanta unapređenih svojstava S-18/1000 u snažnijem kalibru 20x138mmB, koju je u svoje naoružanje uvela Italija kao „Fucile anticarro S“, a korištena je u različite svrhe prvenstveno na ratištu Severne Afrike, mada ponajmanje kao ručno prenosno sredstvo usled dužine od 2.200 mm (cev 1,300 mm) i mase od 54 kg. Krajnje je diskutabilno da li se ovaj model može nazivati puškom, kao i automatska verzija S-18/1100 koja se uskoro pojavila, a nekoliko primeraka je tokom Drugog svetskog rata stiglo i na naše prostore u sklopu materijalne pomoći zapadnih saveznika ustaničkim formacijama, u pitanju su bila oruđa zaplenjena upravo od Italijana. Iako su koristile identičnu municiju kao nemački i italijanski PA topovi kalibra 20mm, te „puške“ gotovo da i nisu korištene protiv oklopnih vozila okupatora i kvislinških formacija jer su gerilske jedinice partizana takva sredstva tretirali kao teret male konkretne vrednosti u uslovima dejstava na ovdašnjem terenu. Prema dokumentovanim svedočenjima boraca NOVJ, čak ni optički nišan na njima nije bio naročito funkcionalan jer su granate bile jako slabog učinka već na udaljenostima preko par stotina metara, čak i kada su u pitanju bili ciljevi tanjeg oklopa.
Gotovo identično iskustvo su doživeli Japanci s svojim modelom Type 97 kalibra 20x125mm, za koji je uzor bio opisani S-18/100. Istina, japanska vojska je svoje oruđe selektivne paljbe i mase 52kg prilično uspešno koristila protiv sovjetskih lakih tenkova u Mandžuriji i naročito tokom Bitke kod Hakin Gola, mada je pešadija „Zemlje izlazećeg sunca“ ulagala znatne napore da uopšte u borbi prenosi ovu deklarativnu pušku zbog slabije telesne konstitucije pripadnika. Kada se težište borbi na Dalekom Istoku prenelo na sukobe Japanaca s britanskim i američkim snagama, Type 97 je bila apsolutno neefikasna protiv njihovih oklopnih sredstava, a još ranije je pancirna municija skrajnuta u korist eksplozivne koja je trebalo da ovo oružje učini korisnim protiv pešadijskih grupacija. No, kako su se borbena dejstva odvijala prvenstveno u džunglama male korisne vidljivosti i razdaljina, postepeno se izgubila potreba za takvim sredstvom.

Iskustvo Finaca je bilo podudarno, jer njihove poluautomatske puške Lahti L39 istog kalibra 20x138mmB mase 49,5 kg i dužine 2.200 mm su bile korisne protiv sovjetskih tenkova T26 i BT7 tokom prve faze „Zimskog rata“ na manjim odstojanjima, a kada su susrele sa težim tenkovima serije KV, T34 i IS – postale su samo neupotrebljivi balast. Mada su sporadično upotrebljavane protiv utvrđenih vatrenih tačaka crvenoarmejaca, sami prenos tokom manevarskih dejstava je bio otežan i generalno nisu opravdale očekivanja. Angažovanje u smislu antimaterijalne puške i ovog modela se pokazalo kao nonsens jer se bolji efekat ostvarivao raketnim lanserima tipa Pancerfaust ili Panceršrek, kao minobacačima koji su bili manjih gabarita, a većeg korisnog efekta. Pomenimo još kako su postojale zamisli da se kao pešadijske antimaterijalne puške kalibra dvadeset milimetara koriste izmenjeni protivtenkovski topovi Madsen 20x120mm, kao i bestrzajna oruđa Karl Gustav M42 20x180mm, ali po okončanju Drugog svetskog rata odigrala se situacija koja je jedina primerena kada je u pitanju ocena perspektivnosti i realne potrebe oružanih snaga. Na osnovu argumentovanih sugestija personala koji je iskusio borbena dejstva, armijski vrhovi više zemalja su postavili tačne zadatke domaćoj vojnoj industriji šta im je potrebno u narednom periodu.

Iz tog racionalnog razloga, decenijama nije došlo do pojave da pojedini konstruktori nameću kao aksiom svoje zamisli šta je vojsci neophodno, bez validnog uporišta u ratnoj stvarnosti. Od druge polovine najvećeg svetskog oružanog sukoba svih vremena, motorizacija kopnenih jedinica i specifikum dejstava su uslovili da se mobilnost jedinica zaključno s rangom čete racionalizuje u smislu opterećenja opremom, što je značilo kraj iluzija kako se od artiljerijskih oruđa pokušava napraviti puška. Sasvim razložno su sve odreda PT puške oglašene anahronim i ustupale mesto lako prenosivim raketnim lanserima, snajperska dejstva su usmerena na oružje u standardnim streljačkim kalibrima srednje jačine, a topovi kalibra dvadeset milimetara su postavljani na odgovarajuće platforme. Sve do kraja osamdesetih godina prošlog veka, nije bilo ni nagoveštaja usvajanja u naoružanje kategorije antimaterijalnih pušaka, pogotovo onih koje bi koristile artiljerijske granate umesto streljačke municije 12,7×99, 12,7×108 ili 14,5×114 mm.

Ondašnja SRFJ je za potrebe JNA od švajcarske fabrike Hispano kupila licencu za produkciju njihovog oruđa tipa HS404, pa je nastao naš protivavionski top 20 mm M55. Upravo elementi ovog borbenog sredstva su poslužili za novitet koji je osmislio i predstavio gospodin Ljubomir Šarac, pa se za njegovu napravu od jesenas najčešće navodilo kako ima karakteristike koje su saobrazne onom što je ostvarivao top M55. Tako je objavljeno kako je moguće neutralisati neoklopljene zemaljske ciljeve do daljinama dva kilometra, kao i lakše oklopljene na upola manjim distancama. S obzirom da još uvek nisu prezentovane informacije dobijene kompetentnim testiranjima, ovom prilikom možemo jedino da konstatujemo kako „Šarcu 99“ predstoji dokazivanje u smislu adekvatnosti, uz nedvojbene želje da ostvari tržišni uspeh.
Sa druge strane, mora se uvažiti iskustvo iz perioda koji bismo svi odreda najradije zaboravili, odnosno ratnih zbivanja na Balkanu devedesetih. Trocevni i jednocevni PA topovi M55 kalibra 20x110mm Hispano su enormno korišćeni od strane svih učesnika sukoba koji su došli u njihov posed, s vrlo diskutabilnim učinkom usled enormnog utroška municije, a nesrazmerno malim korisnim efektom na prvenstveno zemaljske ciljeve. Istina, dejstvo trenutnim granatama je davalo privid razaranja korisnicima, ali upravo zbog ispoljenih karakteristika su oruđa tog kalibra oglašena zastarelim i neadekvatnim, pa su postepeno demontirana s borbenih vozila, a vučne varijante se ne mogu klasifikovati kao primerene upotrebe u perspektivi. Gotovo svuda u svetu se granate 20x110mm probojnog ili razornog tipa zrna uveliko tretiraju kao anahrona municija, te je u toku proces zamene oruđa u Hispano kalibru snažnijim.

Antimaterijalne puške u kalibru 20 mm suprotno tome ne prestaju da motivišu konstruktore širom Planete, pa smo od devedesetih godina proteklog veka bili u prilici da pratimo razvoj više modela, kao što su Denel NTW20 iz Južnoafričke Republike, indonežanski Pindad PT, hrvatski „ručni top“ RT20, iranski Arash, američki Anzio, a Azerbejdžan je predstavio svoj KSV u snažnijem kalibru 23×152 mm. Osim toga, u zonama borbenih sukoba skorijeg datuma, pojavile su se svojevrsne priručne modifikacije nastale sklapanjem na formu antimaterijalnih pušaka većeg kalibra, sumnjive upotrebne vrednosti. Na Donbasu, Bliskom i Srednjem Istoku, te Severnoj Africi paramilitarne formacije često koriste cevi protivavionskih mitraljeza kalibra 12,7 i 14,5mm, a sve više i od PA topova sovjetskog porekla u kalibru 23mm, pa su pravljena provizorna oruđa vrlo atraktivna za poziranje, a jednako opasno za personal s obe strane cevi. Suprotno tome, regularne vojne formacije iziskuju snažne snajperke velikog dometa u više streljačkih kalibara naprednih balističkih karakteristika, ali koje može da opslužuje jedan vojnik. Na osnovu borbene prakse, konstatovano je kako ciljeve na većim udaljenostima efektnije neutrališu ručni lanseri raketa i minobacači 60mm koje na terenu manuelno prenosi jedan, a za ostale elemente tim od dva ili tri borca, što je znatno racionalnije od puške u topovskom kalibru dužine dva metra i mase preko pedeset kilograma, koja iziskuju angažovanje čitavog odeljenja. Nadamo se kako će u narednom periodu ovdašnja namenska industrija analizirati potrebe i zahteve oružanih snaga, te kreirati borbena sredstva skladno tome.
Milan Milanović