Rimejk u novom ruhu

Počev od kasnih četrdesetih godina proteklog veka, koncept smanjivanja gabarita automata predviđenih za vojne namene je postao svojevrsni izazov više konstruktora, ali se prvim uspešnim rešenjem smatra čehoslovački Samopal vz. 48b, koji je u verzijama Sa 23, Sa 24, Sa 25 i Sa 26 dizajnirao Jaroslav Holeček iz fabrike Češka zbrojovka Uherski Brod, a pod njegovim neposrednim uticajem je nešto kasnije nastao i izraelski Uzi koji je od momenta pojavljivanja uzburkao duhove i pripisivana su mu svojstva koja su mnogi želeli da primene na svojim modelima.
Rej Wilkinson iz američke kompanije „J&R Engineering“ je dizajnirao interesantno kompaktno oružje pod oznakama M68 and M80, prvenstveno s željom da te modele prihvate vojne i bezbednosne snage u SAD. U pitanju je bio automat kalibra 9x19mm, naoko neobičnog izgleda za koji tadašnji autoriteti vojske i policije nisu iskazali interesovanje. Donošenjem zakona o kontroli vatrenog oružja 1968. godine pojavili su prvi problemi i inicijalna firma je ugašena, a proizvodnja verzije prilagođene civilnom tržištu je nastavljena u novoj po imenu Wilkinson Arms, ali je prodaja išla vrlo slabo, iako je patent prosleđen proizvođaču Northwest Arms, koji je 2005. godine potpuno obustavio produkciju i plasman modela nazvanih Linda (kraća verzija) i Terry (koji je po tamošnjim propisima deklarisan kao karabin).
Međutim, od 2015. godine Patrik MekFarland ponovo pokreće proizvodnju pod izvornim nazivom Wilkinson Arms, takođe u kalibru 9×19 Parabelum, sa okvirima kapaciteta 18 i 31 metaka. On je otkupio sve preostale delove kako bi na osnovu njih pomoću CNC projektovanja obnovio projekat Linda, koji se sada kao svojevrsni rimejk koristi u nešto izmenjenom izdanju. I dalje je to oružje sa cevastim sandukom, snažnom povratnom oprugom obavijenom oko masivnog zatvarača koji vrši opaljenje metka iz svog zatvorenog položaja. Okvir je kao i kod svojih rodonačelnika smešten u dršku i dvoredog je tipa sa suženjem na vrhu kako bi jedan metak bio usmeren ka ležištu u cevi. Naime, važeći američki federalni zakon zabranjuje proizvodnju i prodaju poluautomata koji koriste princip otvorenog zatvarača tokom opaljenja, a mehanizam je zasnovan na konvencionalnom udaraču i odvojivoj udarnoj igli, što je sve zajedno doprinelo umerenom silom okidanja od oko tri kilograma, te blagim trzajem i otklonom oružja prilikom ispaljivanja hica. Primenjene su i neke kvalitativne izmene poput drugačije kočnice, uvećanog otvora za izbacivanje čaura, koji je zaštićen poklopcem kao na puškama sistema AR15.

Rasklapanje je relativno jednostavno, ali iziskuje upotrebu tipskog alata. Pohvalno je napomenuti što se okviri vrlo lagano pune sve do punog kapaciteta, kao i što su oba nišana podesivi po pravcu i visini. Sa gornje strane sanduka je montirana Viver šina za postavljanje optičkih sprava, a tamošnji korisnici obično za te namene koriste neke od jednostavnih refleksnih nišana s popularnom crvenom tačkom. S standarnom cevi dužine 40cm, masa oružja je 2,75kg što je prihvatljivo s obzirom na predviđene namene. Ergonomija je u tom smislu diskutabilna kategorija, jer ovolika masa u osnovnoj konfiguraciji je približna kraćim jurišnim puškama poput M4, a korisni domet i efekat metka je kod Linde znatno manjih vrednosti. Na oružje se može montirati više tipova kundaka i sintetičkih prednjih obloga rukohvata, dok su na originalu ti delovi bili izrađeni od drveta, a često je oslonac za rame bio potpuno izostavljen.

Na strelištu je ostvarivana zavidna preciznost sve do udaljenosti od pedeset jardi, jer se uz upotrebu red dot nišana može praktično svakim hicem pogoditi meta oblika siluete, što je sasvim dovoljno kako bi se Linda koristila kao izbor prilikom rekreativnog streljaštva. Usled velike mase oružje je vrlo stabilno čak i kada se ispaljuje više metaka zaredom, a zanemarivi trzaj i akustični efekat predstavljaju pravu relaksaciju za strelca. Objektivno posmatrano, ova naprava pruža mnogo zabave ukoliko je municija dostupna u većim količinama i po povoljnoj ceni, a u tamošnjim prodavnicama košta nešto preko osamsto dolara. Od kupaca i korisnika nove generacije su počele da pristižu i prve pritužbe jer im se ne dopada mehanički zadnji nišan s diopterskim otvorom kao na starim ratnim automatima Tompson M1A1, a neuporedivo više problema je nastalo upotrebom municije s upuštenim vrhom zrna i masom većom od propisanih 124 grejna. Pošto ozbiljne firme u ovoj oblasti pomno prate povratne reakcije svojih mušterija, fabrika je izmenila uvodnu rampu, tako da je ona sada izrađena od čelika umesto od plastike, te poliranjem svedena na oblik koji obezbeđuje pouzdano uvođenje metaka svakog oblika i mase zrna.

Prema očekivanjima, Amerikanci ovu novu Lindu opremaju kundacima u stilu AR15, izmenjivim vertikalnim prednjim rukohvatom i sličnim detaljima koji doprinose da oružje izgleda što više u militarističkom stilu. Iako ga pretežno koriste za popularni „plinking“, oni ovaj karabinčić u pištoljskom kalibru doživljavaju kao vrlo ozbiljno oružje i kada je neki drugi potencijalni scenario u pitanju. Ne bez realnog osnova, smatra se kako je jedno ovakvo oružje sasvim upotrebljivo i za takozvanu kućnu odbranu života i imovine, jer pruža neuporedivo više od klasičnog pištolja u identičnom kalibru, uz veći kapacitet i lagodniju upotrebu. Za sada nije iskazana potražnja od raznih službi koje se bave obezbeđenjem poput naoružanih pratnji transporta novca ili čuvara, ali zato svaki primerak rado isprobavaju entuzijasti kojim je ovakvo oružje pri srcu jer svojim futurističkim izgledom odaje privid naprave koja ima zastrašujuću vatrenu moć.

Uz neskrivenu dozu nostalgije, ovo je svojevrsni omaž nekadašnjem proizvođaču motocikala Reju Vilkinsonu koji je tokom romantičnih šezdesetih godina u prostorijama svog prvog suseda Boba Penija (vlasnik firmi „Alpine“ i „National Ordnance“ koje su pravile vojne karabine M1 i repetirke M1903 Springfild) jednog dana spazio drveni model neobičnog oružja „svemirskog izgleda“. Zainteresovao se i uskoro je kao produkt njihove saradnje nastao prvobitni karabin nazvan Teri po Rejovoj kćerci, a dok je kraća verzija nazvana Linda navodno po imenu njegove druge kćeri, dok su po ostaloj deci imena dobili pištolji Dijana u kalibru 6,35mm i Šeri za metak .22LR. Verujemo bi kako svi zajedno bili ponosni videvši kako ovaj koncept oružja nalazi svoje pobornike i na početku treće decenije ovog veka.
Milan Milanović
Foto: Oleg Volk i Wilkinson Arms
.