Ruski ratnik u novom milenijumu

Kao i sve ozbiljne vojske sveta, tako su i ruske oružane snage pokrenule svoj projekat modernizacije. Verujemo da ono što od celog programa čitaoce „Kalibra“ najviše interesuje je streljačko naoružanje koje su Rusi usvojili.
U ovom tekstu ćemo napraviti kratak osvrt na dva nova „stara“ oružja koja dolaze iz proizvodnih programa koncerna Kalašnjikov – to su nove automatske puške AK 12 i AK 15. Da pojasnimo, u pitanju je istovetno oružje, ali rađeno za dva različita metka. Prvi je namenjen za metak 5,45×39, a drugi za 7,62×39.


Ruskim stručnjacima je bilo jasno da sa postojećim puškama AK-74 i njenom modernizovanom verzijom AK-74M nisu u stanju da adekvatno pariraju zahtevima savremenog bojišta. Iako su u pitanju poslovično pouzdana oružja, ipak je tu nedostajalo dosta detalja koje bi ih uvrstili u moderna sredstva. Ovde prvenstveno mislimo na ergonomiju, mogućnost dodavanja različitih optoelektronskih nišana, ručica i slično. Iako veći deo ovih detalja uglavnom nema suštinsku vrednost u stvarnim ratnim sukobima, ipak u nekim situacijama mogu biti od koristi. Stručnjaci iz IŽMAŠ su 2011. godine pokrenuli sopstveni projekat razvoja nove puške. Već 2013. godine njihov predlog je uvršten u deo programa „Ratnik“ koji je trebalo da pripadnicima oružanih snaga pruži novo oružje, modernog dizajna i povećane efikasnosti. Jedan od zahteva je bio da oružje mora biti ponuđeno u kalibru 5,45 i 7,62 mm.
Zanimljivo je da je početnu konstrukciju uradio Vladimir Zlobin, konstruktor iz Tulskog biroa za sportsko i lovačko naoružanje. Ipak, njegov model, zasnovan na AK 200 nije prošao na opitovanju za „Ratnika“. Na testiranje je poslano trideset pušaka. Problemi su bili ozbiljni, iako nikada nisu striktno imenovani koji su u pitanju. Navodno to je bila poslovna tajna koja se ticala samo kompanije.
Samo oružje je koristilo dugi hod klipa i zatvarača, što nije predstavljalo novinu. Novina je bila u ergonomsko-vizuelnom smislu, a silueta oružja je totalno odudarala od one tako poznate. Ovaj put, kundak je bio podesiv i po visini i po dužini. Mogao je da se preklopi na obe bočne strane i ono glavno, bio je u osi sa cevi. Ovo je bitna osobina za smanjenja odskoka, pogotovo pri rafalnoj paljbi. Ručica zatvarača je mogla da se prebaci i na levu i desnu stranu, te slično kao kod Heckler&Koch, bila je pomerena unapred. Na ovaj način se omogućava i levorukim i desnorukim strelcima lakša manipulacija. Pomenuto rešenje se pokazalo kao slaba tačka prilikom testiranja. Izuzetno dug poklopac sanduka je na prednjoj strani utvrđen pomoću čivije i na sebi je imao Pikatini šinu koja je trebalo da omogući montiranje različitih dodataka. Takođe, zadnji nišan je pomeren skroz do kraja poklopca što je omogućilo vrlo dugu nišansku liniju.

Pripadnik elitnog  odreda SOBR-a ''Risovi'' sa konstrukcijom Zlobina. Iako je strelac denjak a ruica zatvaraa moe da se premeta po elji, ipak je smetena na desnoj strani. Sluajnost ili ne, pitanj je sad.jpg
Pripadnik elitnog odreda SOBR-a “Risovi“ sa konstrukcijom Zlobina. Iako je strelac dešnjak, ručica zatvarača moče da se premešta po želji, ipak je smeštena na desnoj strani

Najverovatnije je i sam zadnji nišan izmenjen, odnosno da se konstruktor opredelio za diopterski tip, ali ovo ne možemo da potvrdimo. Verovatno najveće odstupanje se desilo sa selektorom vatre, odnosno kočnicom. Ovaj put je odbačena klasična ručica sa desne strane, a napravljeno je ergonomsko rešenje sa obe strane u vidu poluge. Slično rešenje je odavno standard na zapadnim oružjima i vrlo je atipično za sovjetsko i rusko oružje. Regulator je imao četiri položaja i to, ukočeno, jedinačno, ograničeni rafal od tri metka i rafal.
Međutim, 2013. godine dolazi do stvaranja koncerna Kalašnjikov, što je imalo posledice po celu priču. Novo rukovodstvo je vremenom odlučilo da odbaci konstrukciju Zlobina i da posao poveri konstruktorskom timu Sergeja Uržumceva. Armijski testovi iz 2015. godine su opravdali ovu poslovnu odluku jer je Zlobinova konstrukcija doživela debakl i to po pitanju izdržljivosti, pouzdanosti i verovatno ponajviše, cene. A priznaćete, to su sve jako bitne stavke, a pogotovo ovo poslednja zna biti nezgodna. Novi konstruktorski tim je pošao od starih, proverenih rešenja sa idejom da unapredi sve što je moguće unaprediti i da zadrži šta je dobro. Verujemo na užasavanje internet-stručnjaka, koji sa gnušanjem odbacuju ideju dugog hoda klipa i zatvarača ili klasične „kalaševe“ kočnice-regulatora vatre. Na stranu što je to u praktičnom smislu najčešće beznačajno. Nova konstrukcija je dobila internu oznaku AK-400, i na drugom krugu testova je prošla vrlo dobro. Početkom 2016. godine je od strane vojske naručena probna serija. Na trupnom ispitivanju su se našle dve verzije AK-12 i AK-15, kao što smo rekli, razlika je samo u primenjenom metku.
Krajem 2017. godine testovi su završeni, a početkom 2018. je objavljena vest da je oružje usvojeno u naoružanje. Prema najnovijim vestima, MO Rusije je naručilo 150.000 novih pušaka koje treba da se isporuče u roku od tri godine. Zanimljivo je da je oružje prilikom opitovanja bilo podeljeno različitim vidovima i rodovima ruskih OS. Na taj način je sprečeno da usko specijalizovan krug ljudi odlučuje da li je oružje pogodno za opštu vojnu upotrebu. Prva verzija je od strane Glavne Raketno-Artiljerijske Uprave (GRAU) dobila zvaničnu oznaku 6P70, a druga 6P71.

AK-12 sa kompletom pripadajuce opreme.jpg
AK-12 sa kompletom pripadajuce opreme

Koje su to značajne karakteristike novousvojene ruske puške? Na prvom mestu, u potpunosti je zadržano srce i duša Kalaša kao oružja, odnosno, njegov sistem rada. O pouzdanosti ovog rešenja zaista ne treba trošiti reči, pošto predstavlja talon po kome se sva druga mogu meriti. Ali izmenjeno je, ili bolje reći, unapređeno sve ono drugo što se moglo unaprediti. Na ustima cevi je montirana vrlo efikasna višenamenska gasna kočnica/kompenzator, koja se suštinski bazira na rešenju sa modela sa AK-74. Ipak, dodana je mogućnost brzog skidanja, na vrhu se nalaze „šiljci“ koji služe za lomljenje stakla, u boju „prsa u prsa“, ali i za kidanje bodljikave žice. Na redizajniranu cev je moguće postaviti i novi, namenski prigušivač, zasada nepoznatih karakteristika. Sanduk, gasna komora i cilindar su takođe redizajnirani da bi se dobila veća preciznost, iako su već raniji modeli AK-74 imali sasvim solidnu preciznost. Malo je poznato da je devedesetih HVO u Mostaru koristio pomenute modele sa montiranim optičkim nišanima i prigušivačima kao svojevrsno snajpersko oružje. Očigledno nisu bili upoznati sa stavom foteljaških komandosa da je Kalašnjikov prevaziđena i neprecizna konstrukcija…
Prednji rukohvat i obloga gasnog cilindra su urađeni od plastike i na njima se nalazi dovoljno Pikatini šina za kačenje baterijskih lampi, laserskih obeleživača cilja, ručica i nožica. Inače, konstrukciono je obezbeđeno da prednji rukohvat ne dodiruje cev, tako da se uslovno dobija „slobodno plutajuća cev“. Takođe, gasni cilindar je trajno učvršćen za sanduk i gasnu komoru. Sa prednje strane je moguće odvrnuti njegov poklopac zakretanjem za 90 stepeni i izvršiti eventualno čišćenje.
Poklopac sanduka takođe poseduje Pikatini šinu, ali ga je za razliku od prvobitne verzije moguće skinuti. Ipak, konstruktori su se svojski potrudili da ne dolazi do gubljenja „nule“ u slučaju da je na njega montiran neki od nišana. Za ovo su zaduženi osigurač na prednjoj levoj strani sanduka i zadnji zadržač poklopca, smešten na kraju sanduka. Za razliku od uobičajenog otvorenog zadnjeg nišana, konstruktorski tim se odlučio za diopter. Samim tim, on je pomeren na kraj poklopca, i ima mogućnost bočne rektifikacije. Nešto slično smo mogli da vidimo i na domaćim PM M-72. Ako postoji detalj koji smatramo izuzetno dobrodošlim, to je ovaj.
Kočnica, ujedno regulator paljbe je rešena po starom obrascu Kalašnjikova. Ipak, dodana je znatno produžena donja poluga koja omogućava laku manipulaciju sa desnim kažiprstom. Verovatno su Rusi prekopirali rešenje američke kompanije Krebs Kastom. Iako pomenuti tip regulatora nije baš po volji savremenim korisnicima, ipak je primeren vojnoj upotrebi jer smanjuje mogućnost neželjenog deaktiviranja kočnice.

Kraa verzija, AK-15K u kalibru 7,62..jpg
Kraća verzija AK-15K u kalibru 7,62

Rukohvat je dobio nešto bolje erogonomske karakteristike i u njemu se nalazi dio kompleta za čišćenje. Kundak je urađen u stilu savremenih rešenja (recimo Magpulovih) za AR-15. Iako oružarski puritanci smatraju ovaj potez nekom vrstom blasfemije, sa korisničke tačke, ovo je pun pogodak. Osim što se kundak može preklopiti u levu stranu, može se podesiti i njegova dužina u četiri pozicije. Potkov kundaka je takođe podesiv po visini gore i dole. Ova osobina je dodatno iskorištena da se unutar cevi-nosača kundaka smesti trodelna šipka za čišćenje cevi i jednostavan odvijač za skidanje prednjeg rukohvata. Očigledno je morala da se plati određena cena zahtevima za povećanje preciznosti i mogućnosti kačenja raznih dodataka. Ipak, u pitanju nisu komplikovane operacije, tako da se ovo može smatrati prihvatljivim kompromisom.
I na kraju, nešto o okvirima. Nove puške su u stanju da koriste stare okvire namenjene modelima u odgovarajućem kalibru. Ipak, konstrukori su razvili i nove, čija je osnovna razlika u tome da se u svakom trenutku može vizuelno utvrditi tačna količina preostale municije. Osim toga, na dnu okvira se nalazi rupa kroz koju prolazi indikator napunjenosti. U slučaju da je okvir potpuno pun, pomenuti indikator viri nekoliko milimetara, što je sasvim dovoljno da se i u mrklom mraku može prepoznati da li smo okvir napunili kako treba.
Po sovjetskom i ruskom običaju, ponuđene su i verzije sa kraćom cevi u oba kalibra sa oznakama AK-12K i AK-15K. Zbog manjih dimenzija možemo ih smatrati prikladnim za upotrebu kod raznoraznih ruskih specnazovika, posebno pri čišćenju objekata i slično. Takođe, razvijena je i puškomitraljeska verzija, RPK-16 u kalibru 5,45 mm.

Vladimir Onokoj, tehniki konsultant  koncerna Kalanjikov  sa AK-12K.jpg
Vladimir Onokoj, tehnički konsultant koncerna „Kalašnjikov“ sa AK-12K

Ruska vojska nedavno je usvojila laki puškomitraljez – RPK-16 za metak 5,45×39. Da podsetimo, RPK je skraćenica od „Ručno pulemt Kalašnikova“ i verujemo da nema potrebe da prevodimo. Sama ideja o lakom puškomitraljezu je prilično stara. Sovjeti su prvi došli na ideju da naprave oružje za podršku koje će koristiti metak srednje snage i ostvarili je kroz čuveni RPD. Generalno, koncept su usvojili mnoge vojske, ali realizovan na njima prikladniji način. Iako se sami laki puškomitraljezi po efikasnošću vatre ne mogu meriti sa standardnim puškomitraljezima, ipak imaju svoje mesto u naoružanju vojnika. Ali ne baš često u onom obliku kako je to prvobitno bilo zamišljeno.
Sa usvajanjem novih, automatskih pušaka u naoružanje, bilo je logično da će Rusi nešto uradi i po pitanju lakog puškomitraljeza. Prvi primerci su prikazani tokom izložbe Army-expo 2016. godine. Najveća promena u odnosu na prijašnje modele RPK i RPK-74 je to što je kod novog PM-a moguća izmena cevi. Ovo je učinjeno prvenstveno da bi se promenila konfiguracija oružja iz lakog PM-a u jurišnu pušku. U prilog ovome govori i činjenica da je za operaciju izmene potrebno oko dva minuta, kao i da je potrebno izvršiti delimično rasklapanje. Inače, cev je dostupna u dve konfiguracije, dužoj puškomitraljeskoj i kraćoj, puščanoj. Dužina prve iznosi 500 mm a druge 370 mm. Uopšte ne sumnjamo da će se mnogi pripadnici specijalnih snaga odlučiti za ovu drugu opciju. Na taj način se dobija vrlo precizno oružje, sposobno za vrlo žestok „fajt“ i istresanje velike količine olova u kratkom vremenu.
Konstruktorski tim je praktično prekopirao rešenja sa nove puške, što je i razumljivo. Ipak, pošto govorimo o puškomitraljezu, moralo se misliti i o hranjenju novog oružja sa većom količinom municije. Zbog toga su razvili nove okvire kapaciteta 60 metaka, kao i doboše od 96 metaka. Pored njih, moguće je koristiti i stare okvire od 30 i 45 metaka, kao i nove polimerske od AK-12.
Kada uzmemo u obzir pouzdanost konstrukcije Mihaila Timofejeviča kao i sve gore navedeno, verujemo da su pripadnici ruskih oružanih snaga dobili doslednu zamenu za AK 74M i RPK-74. A možda bi njihov put mogla da sledi i Zastava sa svojim novim modelima? Ako ima istine u Njegoševim rečima da: „U velikim narodima geniju se gnjezdo vije“, onda stvarno ne bi trebalo biti sramota pratiti takav put…
Ninoslav TRIFUNOVIĆ

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Pročitajte još

Potomci samuraja

Nakon Drugog svetskog rata, nova japanska država se obavezala da više nikada ne učestvuje u ratovima osim kada i ako njena teritorija bude neposredno napadnuta