Sibirski tigar

Tek tokom Avganistanskog rata, „zapadnjaci“ su se domogli prvih, dotad tajanstvenih, ruskih snajperki SVD (Snajperska Vintovka Dragunova). Retki su bili oni koji su ih uživo videli, a još ređi oni koji su iz njih pucali. Koristeći municiju „Lapua“ ili „Norma“, ispostavilo se, ipak, da ova puška ne predstavlja ni blizu onakvu opasnost po NATO vojnike, kao što se to o njoj pričalo.

Prvi ruski i – možda zvuči neverovatno, ali je istinito – rumunski „dragunovi“ pojavili su se na nemačkom tržištu nakon političkih obrta u tim zemljama. Jevgenij Dragunov je, još davne, 1958. godine, konstruisao, a Crvena armija je 1963. uvela u naoružanje, pušku koja se ni najmanje ne uklapa u nazore „zapadnjačkih“ armija – barem kada su u pitanju snajperi. SVD ne poseduje ni masivnu cev, ni glodani čelični sanduk, niti je repetirka. Sa druge strane, „dragunov“ je predviđen za postavljanje bajoneta, jer su Rusi svoju snajperku zamislili kao standardno oružje na nivou voda i čete.
Početkom devedesetih, Oružni zavod IŽMAŠ u Iževsku predstavio je novi model „dragunova“. Potpuno prilagođen izvozu, osim u tradicionalnom kalibru 7,62x54R, ponuđen je i u kalibrima 9,3×64 i 7,62×51. Ova, poslednja varijanta stiže sa nešto skraćenom (565 mm) cevi, kao i novodizajniranim, skraćenim skrivačem plamena, odnosno razbijačem pucnja. Prethodne dve verzije poseduju cev dugu 620 mm, uobičajenu za vojnu verziju, kao i pripadajući duži skrivač/razbijač. Sledeće razlike, u poređenju sa službenim „pretkom“, ogledaju se u drugačijem, plastičnom odvojivom okviru i novom kundaku. Varijanta u kalibru 9,3 nudi izbor i preklopnog kundaka, koji je, dužinom od 317 mm (od obarača do kape kundaka), zaista, suviše kratak. Podesiva – bolje rečeno: pomerljiva – obrazina morala bi da bude odstranjena, ukoliko strelac želi da koristi otvorene, mehaničke nišane (izbaždarene na 100, 200 i 300 metara). U ovom slučaju, postoji opasnost blage „promene ličnog opisa“ strelca.
Kao i original, sve nove varijante poseduju sanduk od presovanog lima, na koji su zavareni ili zanitovani pripadajući elementi od istog materijala: utvrđivač i uvodnik okvira, mehanizam za okidanje, kao i branik obarača. Ovi elementi preuzeti su, i modifikovani, sa „kalašnjikova“. Za razliku od AK47, Dragunov je primenio drugačiji sistem pozajmice gasova, jer je nosač zatvarača TIGER/SVD-a odvojen od prenosne poluge gasnog klipa. Lagana i nezavisna prenosna poluga mnogo manje utiče na preciznost; osim toga, umanjuje se i pomeranje težišta oružja prilikom hica. Jačina pritiska barutnih gasova na čelo klipa je podesiva, sa spoljne strane cilindra.
Montažna šina, izglodana od punog komada čelika, nalazi se sa leve strane sanduka. Optika PSO 6×36-1, vojnog „porekla“, konstruisana je prema specifikacijama ruskog Ministarstva odbrane. Poseduje osvetljenu končanicu, koja se napaja preko jedne „minjon“ (AA ili R6) baterije, a uključuje se, i isključuje, preklopnim prekidačem. Oštrina i obodna jasnoća nišanske slike u potpunoj su srazmeri sa cenom od 199 evra, i deluju zadovoljavajuće; jedino što je strelcu potrebno malo više vremena da se navikne na vojnu končanicu sa uspravnom strelicom.
Prvi put ići na gađanje nekim ruskim oružjem, znači naučiti nešto novo. Kod „tigra“ to počinje podešavanjem optike. Ovaj proces podseća na „Hensoldtove“ stare optike iz šezdesetih godina: za svaku vertikalnu i horizontalnu korekturu moraju se odvrnuti dva vijka. Samo podešavanje je linearno, bez koraka, pri čemu se iz unutrašnjosti, u neravnomernim razmacima, čuju čudni šumovi opruge pod naponom. Ipak, na kraju, optika je precizna i otporna na trzaj oružja.
Još više privikavanja zahteva mehanizam za okidanje. Umesto jasnog mesta pritiska i definisane sile okidanja, obarač prelazi nekih sedam milimetara hoda i – iznenada se dogodi hitac! Ovo je namerno tako izvedeno, jer, prema ruskoj „filozofiji“, strelac ne treba da zna kada da očekuje pucanj. I na strelištu čekaju razna iznenađenja. Prvi hitac, iz „hladne cevi“, po pravilu, pada pet do sedam centimetara ispod grupe. Prečnik grupe od 4 zrna iznosi, od solidna 53 (IMI), do izvanredna 24 mm (MEN). Izgleda da ovaj „tigar“ voli da se zagreje na radnu temperaturu, pre nego što započne „ozbiljan posao“. Prilikom brzog ispucavanja punog okvira, prvi hitac je, očekivano, podbacio, dok je ostalih devet napravilo sliku prečnika 78 mm.
Iskustva sa „dragunovim“ govore da je on veoma osetljiv na podlogu na koju se oslanja potkundak. To je, takođe, podatak koji valja uzeti u obzir. A mehanički nišani? Ništa neobično: na daljini od 25 m četiri, od pet zrna završila su u „crnom“, devetke ili desetke!
Ovaj „tigar“ ne može da se poredi da zapadnim puškama velike vatrene moći, kao što su OA ili SIG. Jer, ovo je oružje, ipak, posebno. Izrada i finiš tipični su za Ruse: sirovo, uz mnogo tragova obrade. Ali, i funkcionalnost je tipično „ruska“ – apsolutna pouzdanost. Izgleda da su jedine mane osetljivost podloge prednjeg kundaka i hitac iz hladne cevi. Na prvi pogled, ovo kvari ukupan utisak. Ali, i po tim pitanjima „tigar“ ostaje dosledan – čak i sopstvenim manama, tako da „civilni“ naslednici „dragunova“ nose notu egzotičnosti, koja privlači brojne potencijalne vlasnike.
I. NEŠOVIĆ