Sikorsky UH-60 Black Hawk

Razvijan je iz modela Sikorsky S-70 sa dva turboosovinska motora i glavnim rotorom. YUH-60A (S-70) bio je pobednik nadmetanja za višenamenski taktički transportni vazdušni sastav (Utility Tactical Transport Aircraft System, UTTAS) Američke vojske ranih 1970. koji su trebali zameniti familiju helikoptera UH-1 Iroquois (Huey). Poslužio je kao osnova za izradu verzija koji su ušli u službu i u druge grane Oružanih snaga SAD.
„Rođen“ na iskustvima Vijetnamskog rata, a na temelju zahteva za Utility Tacitcal Transport Aircraft System (UTTAS) američke vojske H-60 je zapravo razvijen kao zamena za tada podjednako raširen Bellov helikopter UH-1 Iroquois (poznatiji pod nadimkom Huey). U uži su izbor ušla dva projekta – YUH-60 firme Sikorsky i YUH-61 Boeing Vertol. Nakon intenzivnih testiranja 23. januara 1976. Sikorskyjev je predlog proglašen pobedničkim.
Prvi od tri pobednička prototipa YUH-60A Black Hawka (fabričke oznake S-70A) poleteo je 17. septembra 1974. Presudnu je prednost nad protivnikom YUH-60A dobio boljim ispunjavanjem zahteva unutar Prime Items Developments Specification (PIDS). Letna su ispitivanja potvrdila da Sikorskyjev helikopter može prevesti opremu (ili 11 vojnika s opremom) mase 1188 kilograma na bilo koju tačku na Zemlji. Potpuno opterećen mogao je pri temperaturi vazduha od čak 35 stepeni lebdeti na visini od 1335 metara. Koristeći 95 posto snage svoja dva motora General Electric (GE) T700-GE-700, pojedinačne snage 1560 ks (transmisija helikoptera ograničena je na snagu od 2828 ks), ostvarivao je brzinu penjanja iz faze lebdenja od 157,5 metara u minuti. Predhodni američki transportni helikopteri iste veličine pod istim uslovima mogli su poneti najviše jednog vojnika, kako bi mogli ukrcati dodatnu količinu goriva. Za razliku od njih, Black Hawk je mogao ukrcati 11 opremljenih vojnika i nositi dovoljno goriva za let dužine dva sata i 20 minuta.
Iskustva Vijetnamskog rata snažno su uticala na razvoj Black Hawka, posebno na rešenja koja su povećala sigurnost posade i putnika. Tako su tokom projektovanja stručnjaci u konstrukciju Black Hawka uneli 40 specifičnih rešenja kojima su hteli sprečiti nesreće ili bar smanjiti njihove posledice, a bile su česte u prethodnim generacijama američke vojske. Ovih 40 rešenja može se svrstati u pet osnovnih grana:
• jednodijelni oklop od lakih materijala koji štiti kabinu, a obuhvata prostor pilota, mehaničara-letača i prostor za smeštaj 11 putnika,
• povećanje verovatnosti preživljavanja ugradnjom posebno jakog stajnog trapa koji onemogućava udar trupa o podlogu pri padu od 10 metara u sekundi i opterećenju od 9 G,
• prevencija izbijanja požara nakon nesreće i oštećenja rezervoara za gorivo (smeštenih u kabini i dodatno oklopljenih protiv municije do kalibra 12,7 mm) i sistema za dopremu goriva do motora,
• posebna konfiguracija i konstrukcija kabine kako bi se minimalizirala mogućnost ozleđivanja posade i putnika, s posebnim ojačanjima u podu kabine kako bi se sprečilo pucanje tokom udara o zemlju,
• stvaranje uslova za što brže napuštanje helikoptera nakon pada ili prisilnog sletanja kroz tri prozora na svakoj strani i vrata kokpita. Prozori i vrata se lako mogu izbiti čime se dobijaju velike površine za izlazak.
U slučaju pada motori i transmisija će ostati na mestu i neće uleteti u kabinu sve do udara jačine 20 G s prednje i donje strane helikoptera, te udara snage 18 G s bočne strane. Sistem za snabdevanje motora gorivom automatski će se zaustaviti zbog oštećenja kako bi sprečio nekontrolirano isticanje goriva. Oklopljena pilotska sedišta pri udaru snage 14,5 G imaju mogućnost kompenzacije siline udarca do 305 mm. I sedišta za putnika tako su projektovana da tokom pada smanjuju opasnost od ozlede kičme.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Pročitajte još