Snajperska puška Barrett 98B

Nekoliko godina unazad mogli ste da pročitate konstatacije naših kolega izveštača sa specijalizovanih sajmova, prema kojim savremene konstrukcije snajperskih pušaka namenjenih taktičkoj upotrebi liče jedna na drugu do neprepoznatljivosti. Sledeći aktuelni trend, ali i konkretne zahteve neposrednih korisnika, brojni proizvođači širom sveta su gotovo standardizovali opšti izgled ovog oružja visoke preciznosti. Takođe, paleta kalibara oko kojih se one kreiraju je sveden na tek nekoliko tipično vojnih: 7,62x51mm NATO u 7,62x54R kategoriji puščane municije standardnih karakteristika, uz potentne .338 Lapua Magnum, .50 BMG i 12,7x108mm DShk.
Svaki od ovih kalibara ima određene kvalitete, ali i nedostatke usled kojih konstruktori renomiranih fabrika i dalje pokušavaju da iznađu optimalno rešenje sistema oružje-metak za snajperska dejstva na projektovanim daljinama do cilja. U tom smislu, nedavno smo s neskrivenim zadovoljstvom isprobali novu i vrlo atraktivnu pušku „Barrett“ Model 98B u kalibru .300 Winchester Magnum. S obzirom da je puška imenica ženskog roda, čitaoci će svakako ispravno anticipirati detalj da smo ovu američku lepoticu vizuelno zapazili među mnoštvom drugog oružja i rešili da joj posvetimo dužnu pažnju.

Najpre, zaintrigirale su nas estetski čiste, ravne i proporcionalno dobro odmerene opšte konture. Prateći već petnaestak godina domaća nadmetanja u dalekometnom streljaštvu, bili smo u prilici da propratimo evolitivni razvoj ovdašnje populacije „long range“ poklonika. Na početku su preovlađivali lovački karabini i vojne poluautomatske snajperke M76, da bi se vremenom iskristalisali jasni parametri koje i kakvo oružje može da ostvari željene rezultate. Krajnje subjektivno, upravo jednu ovakvu pušku bismo voleli da isprobamo na nekom od narednih takmičenja, a po više osnova deluje kako bi naprava sličnih karakteristika dobro došla i mnogim vojno-policijskim specijalizovanim formacijama.
Ipak, izvesnu dozu neverice inicirala je analiza iskustava s raznim sistemima pušaka i modelima optičkih nišana kada je korišten moćni metak .300 Winchester Magnum. Kao i jednako popularni kalibar 7mm Remington Magnum, ova snažna municija je osmišljena da omogući pogotke na udaljenostima većim od uobičajenih lovačkih situacija, a izvanredna svojstva spoljne balistike omogućavala su da strelac „kompenzuje“ grešku u proceni daljine. Osim toga, različiti uticaji poput bočnog vetra, visoke vlažnosti vazduha i fenomena kosog hica su se manje odražavali na putanju zrna u poređenju s uobičajenim puščanim mecima. Sa druge strane, izuzetno neprijatan trzaj i akustički brutalan efekat pucnja su neretko doprinosili stresu korisnika i osećaju nelagodnosti neposredno pred opaljenje svakog hica. Česte su bile i pojave destabilizacije montaža optičkih nišana od prenosa energije trzaja i vibracija prilikom ispaljivanja municije .300WM, a dešavale su se i neželjene pojave oštećivanja končanica optike do neupotrebljivosti. Sve pobrojano je uzrokovalo da se srazmerno mali broj snajperskih pušaka u ovom kalibru trenutno koristi za vojne potrebe, ali od 2009. godine se za potrebe Marinskog korpusa isprobavaju varijante standardnih snajperskih pušaka M24 u ovom kalibru, korišćenjem unapređene municije MK 248 MOD 1. Godinu dana kasnije, za potrebe njihove armije usvojena je limitirana količina pušaka nazvanih „M2010 Enhanced Sniper Rifle“ i upućena na trupna ispitivanja u snajperskom centru za obuku i kasnije je potpisan ugovor sa „Remingtonom“ o proizvodnji 3.600 komada oružja koje je testirano i na terenu u Avganistanu. Primarni cilj je bilo povećanje efikasne daljine dejstva, jer su prethodne standardne snajperke američkih snaga u kalibru 7,62x51mm iskazale upotrebljivost do udaljenosti od 800 metara, a smatra se kako M2010 može da tu granicu pomeri na 1.200 metara. Istini za volju, velikokalibarske „Barrett“ M107 u kalibru 12,7x99mm su ostvarivale pogotke i na udaljenostima od dva kilometra, ali to su ipak više takozvane antimaterijalne puške namenjene oštećivanju određenih instalacija ili vozila, jer je rasipanje pogodaka prilično veliko (640mm na daljini od 1.000 metara), a od M2010 ESR .300 WM se očekuje da na kilometar udaljenosti može sa velikom sigurnošću pogotka da eliminiše i „živi cilj“.

Sve to deluje impresivno kada se posmatra kao hipotetička kategorija, kao i pokušaj da se taktičke snajperke u kalibru .338 Lapua Magnum nametnu kao optimalno rešenje u nekakvoj međukategoriji nazvanoj “Precision Sniper Rifle” za USSOOCOM. Pogađate, takvu pušku je napravila kompanija “Barrett Firearms” i nazvala je MRAD (Multi-Role Adaptive Design). Kris Baret, sadašnji predsednik kompanije i sin osnivača Ronija Bareta, osmislio je modularni dizajn u kalibrima.338 Lapua Mag, .300 Win Mag i 7.62mm NATO, s mogućnošću jednostavne zamene cevi, svojevrsnom “šasijom” od duraluminijuma i preklopnim kundakom. Uskoro se pojavila i nešto redizajnirana varijanta pod imenom “Barrett 98B”, upravo puška koju smo imali prilike da isprobamo.
Osnovu ove moderne puške predstavlja cev izrađena po “match-grade” normativima, sa dvokomornom gasnom kočnicom na prednjem kraju. Preciznom CNC obrađeni dvodelni sanduk na gornjoj površini ima integralnu Pikatini šinu za postavljanje optičkog nišana, a sa donje strane je moguće montirati podesive nožice. Skeletoidni kundak doprinosi manjoj ukupnoj masi, ali je izvrsno profilisan tako da se strelac lako prilagođava konfiguraciji oružja. Okidački mehanizam je potpuno podesiv u skladu s potrebama i senzibilitetom korisnika, uz vrlo jednostavan princip pristupa unutrašnjosti mehanizma uklanjanjem samo jedne poluge. Odvojivi okvir kapaciteta 10 metaka vrlo stabilno ostaje u istom položaju i pri najgrubljoj manipulaciji, bez mogućnosti oštećivanja municije u njemu usled ispadanja oružja ili trzaja nakon opaljenja. Ma koliko to nekome delovalo manje bitno, imali smo prilike da vidimo kako se mecima u magacinu ili okviru zrno uvuče unazad u čauru kao posledica vibracija ili udara, a jasno je kako to kasnije utiče na spoljnobalističke efekte.

Jednostavnost rasklapanja i pristupa unutrašnjosti radi otklanjanja zastoja je vrlo važna karakteristika svakog oružja namenjenog vojsci, a ovde je to ostvareno na najbolji mogući način pritiskom na samo jednu komandu. Pre nego što smo isprobali “Barrett 98B Tactical” u opitnom tunelu, testni strelac velikog iskustva nam je demonstrirao u kojoj meri se brzo i stabilno ovo taktičko oružje postavlja u položaj za precizno dejstvo i kako se korisnik u momentu “srodi” s ergonomijom konstrukcije koja je vrlo domišljato projektovana. Manipulacija zatvaračem je lišena bilo kakvog napora i ne uzrokuje pomeranje nišanske slike, a pištoljski rukohvat spada u najbolje profilisane iako su prisutni učesnici testa isprobavali mnoštvo modela u prošlosti.

Pošto se naše i američko poimanje ovakvog oružja razlikuje po skoro svim relevantnim parametrima, tamošnjem civilnom tržištu su ponuđene i varijante u kalibrima
7mm Remington Magnum, 6,5 Creedmoor i .260 Remington po ceni od 4.500 dolara bez optike. Mi smo na raspolaganju imali dve vrste municije .300 Winchester Magnum domaćeg proizvođača “Prvi partizan”, sa zrnima tipa SP mase 150 grejna (9,7 grama) i FMJ BT mase 145 grejna (9,4 grama). Odabrali smo municiju s lakšim zrnima, jer upravo ta laboracija omogućava manja odstupanja grupe pogodaka ako se pogrešno odredi daljina do cilja, a zanimalo nas je koliko će se dobijeni rezultati razlikovati od onih ostvarenih u američkom vojnom testu sa metkom MK 248 MOD 1 koji ima zrna HPBT od 22 grejna (14,26 grama) i početnu brzinu 869 metara u sekundi. Masivna cev je duga 61 cm, a korak žljebljenja je jedan krug na deset inča dužine, što načelno ukazuje da se bolji rezultati ostvaruju s zrnima veće mase.

Na pušci je montiran optički nišan IOR 6-24×56 izvanrednih karakteristika, ali smo ipak za svaki slučaj proveravali čvrstinu montaže poučeni ranijim frustrirajućim iskustvima sa lovačkim karabinima u ovom kalibru. Sila otpora na okidaču je oko 1.800 grama po fabričkim normativima, a relativno jednostavnim postupkom iole vešt oružar može da je znatno umanji prema željama strelca. Prvi probni hici u opitnom tunelu su ispaljeni ka meti udaljenoj 300 metara, ali nas je prvenstveno interesovalo da li će sklop optike i montaže izdržati jer je u ovakvim situacijama bezbednost na prvom mestu prioriteta. Nakon što je utvrđeno da sve funkcioniše bez ikakvih problema, konstatovali smo kako je trzaj sveden na optimalni minimum, s obzirom na snagu metka koji koristimo. Pravolinijska putanja do cilja i gotovo laboratorijski uslovi testiranja su doprineli da kasnije grupe pogodaka budu ispod 14cm u proseku na 300 metara, što je prihvatljivo s obzirom na loše svetlosne uslove i stravičan prasak u skučenom prostoru gde ni antifoni ne pomažu u dovoljnoj meri.

Stoga smo se odlučili da pravi potencijal ove taktičke puške isprobamo i na otvorenom poligonu, gde postoji visinska razlika između vatrene linije i ciljeva, a koristili smo metalne “gongove” postavljene provizovno na više pozicija udaljenih od 300 do 450 metara. Koristili smo PPU metak s zrnom HPBT mase 168 grejna, koji su nam preporučile američke kolege s velikim iskustvom u long range takmičenjima puškama tog kalibra. Iako su desetomeni okviri izvrsno zanatski urađeni, lako se prepunjavaju i odvajaju se laganim pritiskom na komandu za njihovu deblokadu, odlučili smo da punimo pušku metak po metak kao što je većina nas i navikla kada je rezultat prioritetan. Podesiva obrazina aluminijumskog kundaka traži izvesno privikavanje, ali uskoro smo bili oduševljeni u kojoj meri se strelac naprosto srodi s ovim oružjem, a rumunska IOR optika omogućava kristalno jasnu nišansku sliku. Pošto metak .300 WM ima vrlo položenu putanju, prenosili smo paljbu s jedne na drugu metalnu metu bez korekcija turela optičkog nišana, pa su pogoci u nizu ostvarivani u gornje periferne zone bližih i krajnje donje rubove udaljenijih gongova. Bilo je i promašaja usled grešaka strelaca, ali i realne potrebe da se za tako mali cilj ipak tačno odredi daljina nekim od savremenih optoelektronskih uređaja najnovije generacije, naročito ako se angažuju mete udaljene 400 do 450 metara.

Pošto su naše impresije potpuno subjektivne, treba naglasiti kako ovom snajperskom sistemu tek predstoji period potpune dokazanosti u praksi i na terenu. No, Roni Baret se proslavio i postao prava ikona pre skoro 35 godina ponudivši američkoj vojsci upravo ono što im je nedostajalo – moćne dalekometne puške M82A1 i M107A1 u kalibru .50MBG, čime je on postao autoritet svetskog glasa. Životna priča ovog konstruktora je vrlo zanimljiva, jer je još kao dečak dolazio u priliku da isprobava razne modele oružja namenjenog samoodbrani i rekreaciji, koje je bilo u posedu članova njegove porodice. Postao je uspešan lovac i takmičarski strelac, iako mu je profesionalno opredeljenje bila sopstvena fotografska radnja. Ipak, svo slobodno vreme je provodio u radionici osmišljavajući nacrte jednog sasvim novog i neuobičajenog oružja. Navodno je inspiraciju pronašao sasvim slučajno, kada je pozvan da napravi fotografije borbenog čamca na obližnjoj reci. Tada je pomno posmatrao dva teška mitraljeza Brauning .50 na palubi i ideja je naprosto bljesnula. Sa 28 godina starosti, već je imao nacrte i koncept poluautomatske puške kalibra 12,7x99mm BRG, kojom će moći da manipuliše samo jedan poslužilac i čiji trzaj neće biti previše snažan.
Ostatak priče je poznat, američka vojska je s oduševljenjem prihvatila njegove patente i praktično je firma “Barrett Firearms” dominantna u toj oblasti. Njegov sin Kris se iskazao kao talentovani konstruktor, jer su upravo modeli MRAD i 98B nastali kao rezultat zamisli da se stvori puška obrtnočepnog zatvarača sa gornjim i donjim risiverom nalik američkoj jurišnoj AR15, uz sličnu ergonomiju i bolju preciznost od postojećih službenih snajperki. Propratićemo s dužnom pažnjom da li će američke oružane snage zaista uspeti da za 50% povećaju daljinu efikasnog dejstva, kao što je obećano kada je uvedena „M2010 ESR“ u kalibru .300 Winchester Magnum, a Model 98B deluje kao sasvim dobra opcija za takmičenja u dalekometnom streljaštvu.
tekst i foto Milan Milanović