Snajperska puška SVČ
S neskrivenim emocijama pratimo svaku informaciju svetskih proizvođača vatrenog oružja o njihovim novim modelima naprednih karakteristika namenjenih vojnoj upotrebi. Tokom tridesetogodišnjeg perioda od raspada Sovjetskog Saveza i Varšavskog pakta, ruski oružarski konstruktori nisu uspevali da osmisle ni približno uspešne modele kao oni koji su nastali u SSSR posle Drugog svetskog rata. Ruske oružane snage su baštinile naoružanje po obrascima nekadašnje zajedničke države, a većina najavljivanih noviteta – Abakan, Striž, Bizon su odbačeni. Međutim, poslednjih nekoliko godina svedoci smo kako se pojavljuju konstrukcije koje zaslužuju pažnju i zasigurno imaju perspektivu.
Verovatno najbolji primer toga je buduća formacijska snajperska puška poluautomatskog režima paljbe pod oznakom SVČ (snajperskaja vintovka Čukavina), koja pobuđuje interesovanje zaljubljenika u ovu oblast, jer je predviđeno da zameni uveliko legendarni Dragunov istog kalibra 7,62×54 mmR. Budući da ovom oružju modernih svojstava tek predstoji dokazivanje, ovo je prilika da posvetimo nešto više pažnje i prostora najuspešnijoj poluautomatskoj snajperskoj pušci namenjenoj vojsci našeg doba. Bilo je i postoje rafiniranije puške te namene i opštih karakteristika, ali Dragunov je za šest decenija predane službe zaslužio sve počasti kao primer ispravnosti jedne vizije u datom trenutku.
Pod oficijalnim nazivom Snajperskaja Vintovka sistemja Dragunova obrazca 1963 goda ili skraćeno SVD 63, ovo oružje stvoreno je posle pomne analize konkretnih borbenih iskustava Crvene Armije tokom Drugog svetskog rata. U najveći ratni sukob svih vremena SSSR je ušao s najrazvijenijim i okolnostima najprimerenijim snajperskim potencijalom svojih oružanih snaga. Za razliku od armija nekih zemalja koje su tada smatrane svetskim silama, sovjeti su u predratnom periodu proizveli znatan broj pušaka s optičkim nišanima, tako da je skoro svaki streljački vod pešadije bio opremljen snajperkama Mosin Nagan 1891/30 ili poluautomatskim SVT40 sa optikama tipa PU ili PE. Uz to, raspolagali su ljudstvom koje je bilo pogodno za te zadatke, uglavnom regrutovanim iz redova sportskih strelaca i lovaca. S druge strane, pojedine armije poput italijanske uopšte nisu pridavale značaj snajperima, dok su druge sve do polovine rata smatrale da je to od minorne važnosti.
Kada je nastupio mir, narednih par decenija praktično sve vojske su koristile uveliko anahrone repetirke s optičkim nišanima. Tako je i SSSR sve do ranih šezdesetih godina 20. veka zadržao “mosinke” kao primarno pešadijsko snajpersko oružje. No, opsežno se analiziralo koja i kakva snajperka je potrebna za izazove novog doba. Precizirano je da to mora da bude puška poluautomatskog dejstva sa izmenjivim okvirom koji bi trebalo da sadrži 15 do 20 metaka, do daljnjeg bi se zadržao kalibar 7,62×54 mmR, uz masu koja ne bi prelazila 4 kg bez optike, a kao optimalna dužina cevi nametala se vrednost od najmanje 600 mm. Osim toga, traženo je da oružje koristi provereni sistem poluautomatike putem pozajmice barutnih gasova kroz odvod u cevi ka klipu u cilindru, potom da se optički nišan može brzo i lako demontirati bez upotrebe posebnog alata, kako bi se u slučaju potrebe koristili mehanički nišani. Zatim neophodan je regulator dotoka gasova kako bi oružje bilo funkcionalno i u otežanim uslovima korišćenja, te na kraju što je moguće približniji oblik i raspored komandi kao na formacijskim automatskim puškama AK.
U pitanju je bio svojevrsni skup lepih i skoro neostvarivih želja. Traženi parametri ukupne mase su bili početni problem, jer poluautomatska puška u tom kalibru i s kapacitetom okvira preko deset metaka, zahtevala je veću masu od tračena četiri kilograma, pogotovu ako se očekivala robusnost i otpornost na mehanička oštećenja. Na to je ukazivalo i iskustvo s prethodnim PA puškama SVT 38 i 40, gde je upravo zbog tvrdokorno precizirane mase dolazilo do kritičnih kvarova, a primenjeni sistem poluautomatskog dejstva nije obezbeđivao traženu preciznost, jer je rasipanje pogodaka bilo veće od prihvatljivog za snajperske zadatke.
Delovalo je nemoguće, ali tim koji je predvodio Jevgenij Dragunov znalački je osmislio oružje koje je zadivilo i zaintrigiralo ondašnji Zapad. Najpre je odabran sistem gasne pozajmice gde klip prilikom svog kratkog hoda kroz cilindar prenosi energiju ka središnjem delu oružja (u zonu postolja zadnjeg nišana), gde je smešten naročiti potiskivač s ulogom prenosnika, koji kretanjem deluje na čelo zatvarača kako bi se on odbravio. Ovo posebno naglašavamo kako bi manje upućeni čitaoci uvideli razliku u odnosu na AK sistem, koji je osim neprolazne automatske puške primenjen kod naših PASP M76 i M91, jer je kod Dragunova to približnije SKS ili belgijskom rešenju FN FAL. Vladalo je mišljenje da će to doprineti većoj preciznosti, ali naši konstruktori su je ostvarili na modelu M76 koji koristi dugi klip koji su neretko smatrali inferiornim. Naredna karakteristika koja je proslavila snajperku SVD je optički nišan PSO-1 uvećanja 4x, s bočnom montažom koja je omogućavala upotrebu tangetnih nišana, a sama optika je bila etalon jednostavnosti pa su srazmerno brzo obučavani i tehnički ne naročito verzirani korisnici.
Ubedljivo najveći izazov je bilo kako zadovoljiti kriterijume mase po specifikaciji. To je ostvareno domišljatim odabirom skeletoidnog kundaka koji je vrlo čvrst i ergonomski odlično rešen za doba nastanka. Sledeća ušteda u masi je usledila ugradnjom cevi srazmerno male debljine. Primenom materijala najviših mogućih karakteristika obezbeđeno je da se cev ne pregreva tokom brže paljbe. Dobijeno je vitko i spretno oružje krajnje dopadljive siluete, koje je s montiranom optikom na vagi iskazivalo vrednost ispod četiri i po kilograma. U to vreme, jedina poluautomatska snajperska puška sličnih karakteristika bila je H&K G3 SG/1, teža od Dragunova preko jednog kilograma. Željeni kapacitet okvira od 15 do 20 metaka nije bilo moguće realizovati, jer municija 7,62×54 mmR svojim oblikom limitira u toj meri, da je jedino bilo moguće napraviti onaj od deset metaka, a da pouzdano funkcioniše i usled zakrivljenja ne remeti položaj strelca tokom dejstva. Do kojih granica je konstruktorski tim ulagao vanserijske napore, govori podatak da je samo za projektovanje okvira bilo potrebno više od godinu dana, dok nije dobijeno adekvatno rešenje.
Objektivnosti i istinitosti radi, moramo naročitu pažnju posvetiti tipskoj mitomaniji koja od samog početka prati snajperku Dragunov do današnjice. Stoji neoboriva činjenica da je u trenutku nastanka to bilo pravo čudo primenjenih tehničkih rešenja i domišljatosti, kao i da su NATO armijski krugovi stvorili čitavu famu jer na Zapadu nije bilo ničeg sličnih svojstava. Formacijske snajperske puške širom sveta šezdesetih godina prošlog veka bile su ili varijacije standardnih vojničkih uz dodatak optike ili obrtnočepnih lovačkih karabina sa izmenjenim kundacima. Raspisana je i zamašna novčana nagrada za onog ko bi dopremio primerak Dragunova u SAD radi opitivanja i analize.
SVD je bilo oružje koje je od faze idejne zamisli koncipirano kao tipski snajper naprednih karakteristika, a ne kao nadogradnja postojećih rešenja, što ga je izdvajalo po više osnova. U tom smislu, treba se osvrnuti na projektovanu namenu prema potrebama armija Varšavskog pakta u vreme “Hladnog rata”, jer ova puška je trebalo da posluži u vrlo specifičnim okolnostima koje su se očekivale. Već izvesno vreme se ona klasifikuje kao Designated marksman rifle (DMR), odnosno oružje koje po osobinama predstavlja trupnu preciznu pušku najnižih nivoa pešadijskih jedinica, za razliku od takozvanih čistokrvnih snajperki, kojima se mogu pridavati i zahtevniji taktički zadaci. Ova podela je apsolutno besmislena i demantovana u konkretnoj decenijskoj borbenoj praksi.
Za vreme postojanja Varšavskog pakta i sve do današnjih dana, upravo je Dragunov obezbeđivao da se jednim ovako ne naročito komplikovanim oružjem ispune mnogobrojni zadaci koji su bili i ostali od izuzetnog značaja na bojnom polju. Na daljinama do 500 metara, koje su najvažnije tokom razmene streljačke paljbe, snajperske puške su nenadmašno sredstvo dvojake uloge. U prvom redu to je eliminacija uporišnih vatrenih tačaka neprijatelja poput mitraljeskih položaja, zatim onesposobljavanje starešinskog komandnog kadra, poslužilaca raznih sistema, ali i unošenje panike u protivničkim redovima nakon više pogođenih boraca. Upravo zbog toga je poluautomatsko dejstvo bilo prioritet, jer je plasiranje više hitaca zaredom bilo delotvornije. Naravno, to nema veze s “lovačkom pričom” da skoro svako može bez adekvatne obuke samo da usmeri SVD ka cilju i pogodi šta poželi do jednog kilometra. Jer snajperistu ne čini puška s optičkim nišanom nego sklop retkih i zahtevnih veština.
U svakom slučaju, treba istaći da propagandne floskule novijeg datuma kako su ovom puškom pripadnici ruske armije ostvarivali rekordne pogotke živih ciljeva u Čečeniji na daljinama od hiljadu i po metara ili čak i više, predstavljaju nonsens svoje vrste. Optika fiksnog uvećanja 4x ne omogućava čak ni uočavanje siluete ljudske figure na tim udaljenostima, a balistika metka 7,62×54 mmR iz poluautomatske puške je takva da bi pogodak spadao u domen naučne fantastike. Tokom duge službene upotrebe u vojskama širom sveta, puške Dragunov su doživele brojne modifikacije zamenom kundaka sintetičkim ili preklopnim, skraćivanjem cevi, korišćenjem savremenijih optičkih nišana i doterivanjem okidačkog mehanizma, ali su do danas ostale izvanredna vojnička alatka gotovo spartanskog obličja.
Trendovi savremenog doba doprineli su tome da se pešadijsko naoružanje kontinuirano osavremenjava, nova snajperska puška koju je dizajnirao Andrej Čukavin predstavlja kvalitativni korak napred, jer su unapređene određene osobine SVD. U prvoj meri, opaža se razdvajanje sanduka na dve celine, gde se cev pozicionira u gornjem segmentu i tuda se obavlja kretanje zatvarača, što omogućava više prednosti u odnosu na prethodnu praksu cevi fiksirane u donji sanduka kod SVD i AK sistema. Ovo je omogućilo da se s gornje strane postavi Pikatini šina za montažu optičkih nišana, ali i da donji deo sanduka bude od lakših materijala jer ne trpi povećana naprezanja tokom dejstva. Planirano je da SVČ postepeno zameni Dragunova u narednom periodu, ali sam izbor da se oružje predstavi u više kalibara (osim 7,62×54 mmR, tu su i 7,62×51 mm NATO/.308 Win, te .338 Lapua Magnum) ukazuje na to da Rusija uveliko razmatra svrsishodnost svog metka pune snage koji se koristi tokom tri veka. Pratićemo sve pojedinosti vezane za ovu novu pušku, jer je ona dokaz da ruski konstruktori i vojni autoriteti ponovo pronalaze ispravan smer razmišljanja i delovanja.
Milan Milanović
foto Oleg Volk
