Snežni ratnik

Da nije mirovnih misija u kojima švedska armija veoma često učestvuje, AK5 bi široj svetskoj javnosti bila poznata najviše iz pojedinih knjiga ili sa par internet sajtova. Kao i južnoafrička serija pušaka R-4, 5 i 6, koje predstavljaju za domaće uslove prilagođene varijante izraelske puške Galil, tako je i AK5, takoreći, „zimska“ varijanta belgijske FN FNC.
Švedska armija se, još od izbacivanja iz upotrebe problematične domaće poluautomatske puške Ljungmann AG42, takođe domaćeg kalibra 6,5×55, opredelila za licencnu proizvodnju stranih modela pušaka. Usledila je AK4, varijanta poznate nemačke Hekler und Koch G3A2, ovoga puta u standardnom NATO kalibru 7,62×51. Konačno, sredinom sedamdesetih, nakon Vijetnamskog rata, kada su se pokazale mogućnosti novog metka kalibra 5,56 mm, švedska vojska zahteva novu pušku u tom kalibru.
Posle ispitivanja većeg broja modela, izbor se suzio na samo dva: belgijsku FN FNC i izraelsku Galil. Ovakav izbor nikako nije slučajan. Naime, švedska je vojska jedna od retkih u zapadnom svetu čiji se sastav za sve vreme Hladnog rata, pa i danas, najvećim delom popunjava regrutacijom. U takvim uslovima, kada je vojnika potrebno naoružati oružjem jednostavnim za održavanje i korišćenje, izdvojile su se dve puške, koje su predstavljale adaptacije sistema Kalašnjikova, uz pojedine lokalne izmene mehanizma, zapadni standard municije kalibra 5,56 mm, kao i bolji kvalitet izrade. Po mnogima, ovakav kompromis može dati optimalne karakteristike koje kombinuju poslovičnu pouzdanost automatike sovjetske AK-47 sa trajnošću, preciznošću i efikasnošću municije po zapadnom standardu.
Nakon dugih uporednih ispitivanja, izbor je pao na belgijsku pušku, jer je, prema rečima vojnih zvaničnika, imala „veće mogućnosti usavršavanja“. Nije poznato na šta su pod time mislili, ali se naslućuje da je korišćenje sve popularnijih dodataka, u vidu optičkih dnevnih i noćnih nišana, lasera, lampi, tzv. jurišnih rukohvata i drugih, bilo problematičnije na već relativno teškom oružju, kao što je Galil; mada ni FNC ne može baš da se pohvali malom masom. Poznato je da čak i izraelske oružane snage danas češće koriste manje pouzdane puške M16 i karabine M4, upravo zbog znatno manje mase.
Početna ispitivanja prve serije proizvedenih primeraka AK5 obavljena su u belgijskoj fabrici „Fabrique Nationale“ u Belgiji. Uvođenje u oprerativnu upotrebu obavljeno je 1987. godine, a već sledeće godine proizvodnja u kompaniji „Saab Bofors Dynamics AB“ iz Eskilstuna proširena je na novu varijantu, AK5B. Ova varijanta poseduje britanski optički nišan SUSAT sa uvećanjem 4x, ali nije imala mehaničke nišane. Kao takva, imala je ulogu lakog snajpera (marksman rifle), uz prednost korišćenja iste municije kao i jurišna puška.
VarijantaAK5C je, u osnovi, bila jednaka osnovnoj, AK5, ali je ispod prednjeg rukohvata imala postavljen američki bacač granata M203, gde se nišanjenje vrši preko bočno postavljenog nišana. Bacač granata, kao i optički nišan, postavljaju se na dve standardne „picatinny“ šine standarda MIL-STD-1913, smeštene na gornjem delu sanduka i ispod prednjeg rukohvata. Umesto bacača granata, moguće je postaviti prednji vertikalni, tzv. jurišni rukohvat.
Poslednja varijanta je AK5D, sa skraćenom cevi i ručicom za nošenje sa integralnim optičkim nišanom. Ta ručica je postavljena na gornjoj šini. Ova varijanta uglavnom je namenjena specijalnim jedinicama rendđera i amfibijskim jedinicama. Prema spoljašnjem izgledu, ova, poslednja varijanta puške pomalo podseća na nemačku G36. Za policijske snage predviđen je karabin AK5P isključivo sa poluautomatskim režimom paljbe.
Na sve puške moguće je postaviti dvonožac i bajonet, a uz to, sa puške je moguće ispaljivati standardne NATO tromblonske mine; bilo da se radi o kumulativnim, parčadno-razornim, dimnim ili osvetljavajućim. Do 2000. godine, švedskim oružanim snagama je isporučeno oko 250 hiljada pušaka AK5 različitih varijanti.
Kao i kod izvorne jurišne puške, i AK5 radi na principu pozajmice gasa, sa klipom i rotacionim zatvaračem. Međutim, s obzirom na specifične vremenske uslove u švedskoj, gde je pouzdanost rada automatike na niskim temperaturama od ključnog značaja, bile su neophodne određene modifikacije. Sasvim je moguće da su i specifični vremenski uslovi odigrali ulogu pri konačnom odbacivanju puške Galil, pre svega prilagođene za korišćenje u uslovima visokih temperatura i na terenima sa prisustvom peska. Od kakvog je značaja za Šveđane pouzdan rad na niskim temperaturama, može da posluži i činjenica da su i prethodne, standardne „Heklerove“ puške G3 bile veoma otporne u takvim uslovima – o čemu je „Kalibar“ ranije pisao.
Jedna od najvećih izmena je gasni mehanizam, kod koga je došlo do izmena vezanih za zazor između klipa i cilindra. Treba pomenuti i regulator gasa sa dve pozicije. Prva pozicija omogućava prolazak manje količine gasa za normalnu upotrebu, kada je puška očišćena, a druga veću količinu. Na taj način se klipu prenosi veća količina energije, što omogućava funkcionisanje i u uslovima velike zaprljanosti. Kao posledica, javlja se i za oko 50 met/min veća teoretska brzina gađanja.
Zatvarač i izbacivač prazne čaure takođe su promenjeni, kako bi rad bio pouzdaniji pri niskim temperaturama. Selektor paljbe takođe je pretrpeo izmene. Izbačena je opcija rafala od tri metka, što, u svakom slučaju povećava jednostavnost i pouzdanost. Naime, vrlo opterećeni elementi ovog mehanizma postaju još osetljiviji na niskim temperaturama, karakterističnim za Švedsku. Tako su na raspolaganju tri pozicije: zakočeno, jedinačna i rafalna paljba. Ova je izmena, po mnogima, veoma dobrodošla, jer je pouzdanost povećana, a vojnike je ionako relativno lako moguće obučiti kako da kontrolišu dužinu rafala.
Ručica za repetiranje je povećana tako da repetiranje u rukavicama bude olakšano. Iz istog razloga, povećan je i branik obarača. Pištoljski rukohvat je takođe uvećan, i omogućava čvršće prihvatanje u rukavicama. Što se tiče završne obrade, oružje je dobilo, veoma kvalitetan, tamno zeleni pečeni „enamel“ finiš, koji je trajniji i izdržljiviji na niskim temperaturama. Prednji rukohvat je postao znatno duži, a time i komforniji za prihvatanje.
Dužina kundaka je povećana, što bi moglo da bude u vezi sa stasom tipičnog švedskog vojnika. Sa druge strane, Belgijanci su, pored pripadnika svojih oružanih snaga, morali da misle i na eventualne druge, korisnike. Ovo je u skladu sa poslovičnim izvoznim ambicijama i tržišnom orijentacijom kompanije „Fabrique Nationale“, mada treba dodati da FNC nije imala poseban uspeh na svetskom tržištu, jer je, pored Švedske, licencu otkupila još samo Indonezija. To su – pored, naravno, Belgije – jedini korisnici pušaka FN FNC, što je pomalo nepravedno, s obzirom na nesporan kvalitet oružja.
Pored toga, izmenjeni su okviri, nišanske sprave, kao i način postavljanja remnika, koji je bolje prilagođen švedskoj uniformi.
Prema rečima onih koji su imali prilike da isprobaju ove puške, među kojima je i Dan Shea iz lista „Small Arms Review“, pušku je veoma lako kontrolisati čak i pri rafalnoj paljbi, a balans je izuzetan. Jedina zamerka (uostalom, kao i kod puške-uzora) može da se uputi na ne baš malu masu. Čak i prema standardima osamdesetih i devedesetih godina, masa prazne puške od 3,9 kg predstavlja natprosečnu vrednost (ali, u negativnom smislu). Danas, kada se nastoji da se masa najsavremenijih jurišnih pušaka spusti čak i ispod 3 kg – kao kod izraelske TAR-21 i američke XM8 – AK5 sigurno pripada „teškoj kategoriji“. Međutim, Šveđanima se, ipak može „progledati kroz prste“ zbog posebnih klimatskih uslova, koji sigurno zahtevaju kompromise, a u pouzdanost na snegu i hladnoći sigurno ne bi trebalo sumnjati.
S. BALOŠ

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Pročitajte još