Steyr-Solothurn MP34

Steyr-Solothurn (Štajer-Zoloturn) je automat-veteran prve generacije iz tridesetih godina prošlog veka, onog „zlatnog“ doba, kada je oružje izrađivano frezovanjem iz čeličnog bloka. U prevodu, pravljeno je tako kvalitetno da traje, maltene doveka. Istovremeno, bilo je to i revolucionarno doba oružarstva, naročito za poluautomatske pištolje i automate. Doba velikih fabrikanata i legendarnih modela oružja, od kojih je većina korištena kasnije u Drugom svetskom ratu. To im daje još veću istorijsku i kolekcionarsku vrednost. Takav je slučaj i sa Štajerovim automatom, koji se u službenim nemačkim aktima nazivao MP34(ö), što je značilo da je austrijskog porekla.
Ovaj klasični automat bio je delo vrlo inventivnog nemačkog konstruktora Luisa Štangea iz Rajnmetala, kome se pripisuju i druge izuzetne konstrukcije poput puškomitraljeza MG34 (popularnog „šarca“) i padobranske automatske puške FG42. Preteča Štajer-Zoloturna nastala je još 1920. i nosila je oznaku MP20. Za to doba bila je to izuzetno moderna konstrukcija, ali trebalo je nekoliko godina da se dotera i usavrši za serijsku proizvodnju. Kako je Versajskim ugovorom Nemcima bila zabranjena proizvodnja oružja (naročito automatskog), to je domišljati Štange našao proizvođača u neutralnoj Švajcarskoj, firmi „Solothurn“, koja je na neki način bila podružnica „Rajnmetala“. Prvi proizvodni model „Solothurna“ dobio je oznaku S-100. Kako se oružje odlično prodavalo na međunarodnom tržištu, poslovni Švajcarci su izbacili niz varijanata, od kojih je jedna imala izuzetno dugu cev. Isto tako, automat je rađen i u različitim kalibrima – 9 mm Steyr, 7,63 mm Mauser, 7,65 mm Parabellum, 9 mm Parabellum, 9 mm Mauser, pa čak i .45 ACP. Dakle, za svačiji ukus i potrebu – sve prema željama mušterijia.
Automat je imao jednu dodatnu originalnu „caku“, koju bi mnogi strelci i danas poželeli: mogao je da se puni i bez rezervnih okvira. Kako? Na usadniku okvira, koji je smešten s leve strane, nalazi se još jedan otvor sa donje strane. Kada utaknemo okvir u taj otvor, možemo da ga punimo odozgo klipovima sa municijom. Sistem je vrlo bezbedan, jer sprečava da se slobodni zatvarač pri punjenju vrati napred i izvrši opaljenje metka koji je ostao u cevi. Praktična stvarčica, samo malo komplikovana i – skupa! Dodatna izrada donjeg utičnika i to frezovanjem, znatno povećava cenu izrade. U današnjoj oružarskoj industriji takvi troškovi su prosto nezamislivi, jer predstavljaju luksuz. Ali, i to je jedna od tipičnih odlika oružja iz „zlatnih tridesetih“, kada se nije štedelo na originalnosti i kvalitetu, samo da se udovolji kupcima. Jedini problem je što, ako želite da brzo napunite oružje, morate imati spremljeno nekoliko punih klipova, jer u okvir staje 32 metka. U protivnom, dok nižete municiju u klipove, izgubićete puno vremena, a onda i cela stvar gubi smisao.
Jedno vreme je „Zoloturn“ izrađivao automat u kooperaciji sa austrijskim „Štajerom“, da bi 1935, „Štajer“ preuzeo licencu za kompletnu proizvodnju a prve primerke u kalibru 9 mm Steyr isporučio austrijskoj policiji, koja ga je uvela u naoružanje pod službenom oznakom MP30. Austrijska vojska je takođe usvojila jednu varijantu u kalibru 9 mm Mauser i nazvala je MP34. Posle aneksije Austrije od strane Trećeg Rajha (čuvenog Anšlusa), ovi automati su dobili oznaku MP34(ö).
Automat se vrlo dobro prodavao na međunarodnom tržištu. Južnoameričke države: Čile, El Salvador, Bolivija i Urugvaj kupovale su ga u velikim količinama. Svoje prvo ratno vatreno krštenje, automat je doživeo već u bolivijsko-paragvajskom Čako ratu (1932-1935). Južnoamerikanci su imali i specijalne prohteve. Tako je za njihovo tržište izrađena i manja količina varijante u kalibru .45 ACP sa prednjom ručicom i okvirom od 25 metaka, verovatno za policijsku upotrebu. Portugal se 1935, takođe snabdeo većom količinom u kalibru 7,65 mm Para. Njihova oznaka je glasila Pistola metralhadora Steyr m/935. Automat je ostao u naoružanju portugalske Carinske straže (Guarda Fiscal) sve do sedamdesetih godina 20. veka! To dovoljno govori koliko je bio pouzdan i kvalitetan. Tokom Drugog svetskog rata, automat je prodavan čak i Kini i Japanu. Koliko je komada ukupno prodato u svetu i u kojim sve kalibrima, danas je teško ustanoviti.
Ipak, Nemci su 1940, obustavili proizvodnju. Klasični automati Prve generacije, morali su da ustupe mesto modernijem i jeftinijem konceptu kao što je MP40, popularni „šmajser“. Otpao je drveni kundak, košuljica sa ovorima za hladjenje cevi i opcija pojedinačne paljbe. Novi automat, naročito u ratnim uslovima, morao je da bude jednostavan i lak za masovnu proizvodnju, ali i jeftin, jer nije bilo sirovina za bacanje. Ipak, to ne znači da Štajer-Zoloturn nije korišćen sve do kraja rata. Pritom valja istaći, da ovaj automat nikada nije bio u službenom naoružanju Vermahta. Od regularnih trupa, viđen je jedino u naoružanju pešadijskih jedinica Luftvafe i to pre svega u borbama za Lenjingrad. Zato su ga obilato koristili nemačka policija, SS i razne lokalne oružane formacije, na okupiranim teritorijama. Ni kod nas nije bio redak. Sudeći po foto-dokumentaciji, koristile su ga sve zaraćene strane, naročito ustaše. Može se videti i u naoružanju četnika i naravno, partizana, koji su koristili sve što bi zaplenili u borbama. To ne znači da je bio i čest, sigurno ne kao MP40, ali ni toliko redak kao, recimo, Erma. Interesantno da je u domaćim ratnim filmovima, u posleratnim decenijama, Štajer-Zoloturn bio krajnje ignorisan i zanemaren, ali to je već posebna tema.
Kako danas stoje stvari sa ovim automatom, bar kad je u pitanju kolekcionarsko tržište? U Nemačkoj, recimo, bolje očuvani komad košta 1.500 evra. Tome dodajte još 800 evra za prepravku na poluautomatsko oružje, koja je po tamošnjem zakonu obavezna. Firma „Nidermajer“ izrađuje i vrlo kvalitetne replike u kalibrima 7,63 mm Mauser, 7,65 mm Para, 9 mm Para i 9 mm Mauser. Naravno, reč je o poluautomatskom oružju, koje ljudi kupuju i iz čisto sportskih pobuda. Jedan deo kupuju kolekcionari koji ne mogu da dođu do originalnog Štajera, jer replika je verna. Sem spoljnjeg prečnika cevi, sve je, praktično, isto kao na originalu. Jedino ko izmeri prečnik cevi, može pouzdano da zna da li je u pitanju original ili replika.
S donje strane oružja, odmah ispred obarača, nalazi se šina sa polugom, koja služi kao regulator paljbe. Bolje rečeno, koja je na originalu služila u tu svrhu, s obzirom da replike imaju samo poluautomatsku opciju. Svejedno, ako dođete do originala, znajte da poluga deluje poput prekidača, po principu napred-nazad i da njome možete da birate režim paljbe. Onome ko kupuje poluautomatsku repliku radi sportskog gađanja, može da zasmeta donekle široka mušica prednjeg nišana, ali ona je preuzeta sa originala, koji je, ipak, bio vojno, a ne sportsko oružje. S druge strane, okidač je u odnosu na slično vojno oružje, prilično mekan i ugodan. Trzaj je takođe relativno blag i automat se dobro kontroliše i pri automatskoj paljbi. Drveni kundak lepo leže u rame i okidač je smešten tačno na pravom mestu, slično kao kod karabina Mauser 98k ili Steyr M95. Okvir nije slučajno smešten s leve strane oružja, što dolazi do izražaja naročito kada gađate iz ležećeg stava. Možete potpuno da se priljubite uz zemlju, kao da gađate iz puške.
U kalibrima 7,63 Mauser, 7,65 Para i 9 mm Para, oružje radi bez greške, jedino u kalibru 9 mm Mauzer treba voditi računa da laboracija ne bude previše slaba, što ume da se dogodi. U tom slučaju, dolazi do smetnji oko izbacivanja praznih čaura. Preciznost Štajer-Zoloturna je besprekorna, naročito u poređenju sa drugim automatima. Naravno, najbolji rezultati se ostvaruju kada se kundak uzme u rame. Potrebna je i izvesna koncentracija, dok se ne naviknete na relativno grubu mušicu i uzan vizir. Ali tada grupisanje pogodaka biva izuzetno dobro i to bez razlike koja municija se koristi. Na primer, na 25 m, prečnik pogodaka je 40 mm. Na 50 m 90 mm, a na 100 m između 160 i 200 mm. Razume se, pri dužem gađanju, rastur je veći zbog grejanja cevi. Ipak, na 100 m, u ležećem stavu, možete pažljivim nišanjenjem da grupišete dvadesetak pogodaka, u krug prečnika od 200 do 250 mm.
Razume se, sasvim je drugačije kada gađate slobodno, iz stojećeg stava, bez oslanjanja kundaka o rame. S obzirom da je kadenca paljbe relativno niska, postoji izvestan zastoj pre opaljenja svakog metka. Ukoliko ne držite automat čvrsto uperen u metu, sledeći hitac može daleko da odluta. Tako se prečnik grupe pogodaka na 100 m penje na 350 mm, a ukoliko ne držite oružje stabilno, odstupanja od mete izmedju hitaca mogu da budu i po 200 mm! Isto tako, ako gađate iz slobodnog stava, ne možete očekivati da na 25 m imate grupu pogodaka od 40 mm, već morate da budete zadovoljni i sa 100 mm. I još jedna napomena: kod ovog i sličnog oružja, najbolji rezultati se postižu sa zrnima s punom košuljicom. Bilo kakve laboracije sa delimičnom košuljicom i sl. ne dolaze u obzir, jer mogu da dovedu do zastoja pri ubacivanju metka u cev.
I na kraju, da rezimiramo. Štajer-Zoloturn je bio izuzetno kvalitetno i trajno oružje, ali teško, komplikovano i skupo, za svakodnevnu vojnu i policijsku upotrebu. S druge strane, upravo zbog kvalitetne izrade, danas je izuzetno cenjen među kolekcionarima. Onima koji ga koriste za sportsko gađanje, sigurno već samim svojim izgledom pričinjava veliko zadovoljstvo.
B. Ljubinković

 

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Pročitajte još