SW Model 39


Naime, u Vijetnamu i Kambodži (ova zadnja u sklopu „crnih“ operacija) su po prvi put svi vidovi američkih snaga otpočeli sa masovnijom upotrebom prigušenog naoružanja u borbenim uslovima. Na početku su to većinom bili primerci korišćeni u 2. Svetskom ratu, prvenstveno od strane OSS-a (Office of Strategic Services). Ali kako je većina visokopozicioniranih vojnih rukovodilaca i političara prigušivač na oružju smatrala priborom atentatora i plaćenih ubica, a ne viteških vojnika, logično je da su ti krugovi osećali priličnu odbojnost prema ovim napravama. Ali upravo vojnici na terenu su jako dobro osećali da im je ovakvo oružje nasušna potreba u specifičnom ratnom okršaju u kojem su se našli. Odavno su prošla vremena mundira drečavih boja, uglancanih mesinganih dugmadi i oblaka dima nastalih upotrebom crnog baruta. Ako se htelo preživeti, na novom bojištu se moralo biti nevidljiv i nečujan, koliko god je to moguće. U prilog ovome govori i podatak da čuvene maskirne „Tiger strips“ (tigrove pruge) uniforme kod Amerikanaca nikada nisu bile usvojene u zvaničnu upotrebu, već da su ih vojnici sami naručivali kod lokalnih krojača. Na stranu što je tu bilo i kicošenja kod kojekakvih vojnih manekena, ali za one koji su gazili po džungli, to je često bilo pitanje života i smrti. Upravo zbog ranije pomenutog stava onih koji donose odluke o prigušivačima, novoformirana jedinica, poznata po skraćenici SEAL, je bila prinuđena da biranim rečima iskaže svoju potrebu za novim prigušenim pištoljem. „Da se Vlasi ne dosete“, posebno je potencirana upotreba novog oružja kao sredstva za tihu eliminaciju stražarskih pasa. Na njihovu sreću, zahtev je prošao i novo oružje je uskoro među korisnicima dobilo nadimak „Hush puppy“. Sam termin bi se mogao prevesti kao „kuco, mirna“ ili „tiho, kuco“. Navodno, koreni imena vuku od lovaca sa američkog juga, koji su spremajući kukuruzni hleb bacali njegove prve komade svojim psima da bi ih sprečili da laju. Bilo kako bilo, nadimak novog prigušenog pištolja je i te kako odgovarao njegovoj nameni…


Osnovu za novi sistem je pružio Smit i Vesonov Model 39. Da podsetimo, u pitanju je pištolj DA/SA okidanja, sa čeličnim ramom i jednorednim okvirom kapaciteta 8 metaka. Sam pištolj je dizajnerski bio spoj Kolta 1911a1 i Valtera P-38. Iako je smatran komercijalnim promašajem, ipak je u pitanju solidna konstrukcija, urađena na nivou koji se i očekivao od ovog proizvođača. Verovatno je ljudima iz Mornarice pažnju na ovaj pištolj poslužilo njegovo uvođenje u upotrebu od strane državne policije Ilinoja kao standarndog policijskog oružja.


Međutim, u svom izvornom obliku, Model 39 nije zadovoljavao u potpunosti pa su urađene određene konstrukcijske preinake. Naravno, na prvom mestu treba istaći novu cev dužine 5 inča (127 mm) umesto stare koja je iznosila 4 inča (101 mm). Na ustima cevi je urađen odgovarajući navoj radi montaže prigušivača. Druga izmena je na navlaci i odnosi se na nišane. Naime, oni su sada značajno izdignuti, tako da prilikom gađanja prigušivač ne ometa normalno nišanjenje. Treća izmena je odrađena na navlaci i specifična je samo za pojedine prigušene pištolje. U pitanju je kočnica navlake koja se nalazila sa obe strane. Pazite, ovde ne govorimo o ustavljaču navlake koji je blokira u zadnjem položaju prilikom ispaljivanja poslednjeg metka. Ovde je reč o kočnici koja praktično poluautomatski pištolj pretvara u oružje koje je potrebno repetirati po ispaljenju svakog metka. U tzv. „taktičkim krugovima“ se svojevremeno vodila žučna polemika da li je ovo rešenje korisno ili ne. Zagovornici iste tvrde da se na taj način eliminiše mehnička buka poluautomatskog pištolja. A što je prigušivač efikasniji, to je i mehanička buka sve primetnija. Osim toga, repetirajući pištolji eliminišu pucanj koji se javlja na otvoru za izbacivanje čahura. Ova pojava može pojedine izuzetno efikasne konstrukcije prigušivača da učini praktično neupotrebljivim za pojedine tipove oružja pa ih onda u šali često nazivaju „pojačivačima pucnja“. Osim toga, kroz ovaj otvor izleću i barutni gasovi i čestice koji imaju tendenciju da završe u strelčevim očima i licu. Ovo je poseban problem koji uopšte ne treba uzeti olako. Sa druge strane, protivnici upotrebe kočnice navlake smatraju da se na ovaj način eliminiše glavna prednost poluautomatskog oružja, brzo plasiranje narednog hica po potrebi. Ne treba zaboraviti da je čoveka jako teško momentalno ubiti , odnosno da dođe do momentalnog gašenja njegovih psihomotoričkih funkcija. Pretvaranjem poluautomatskog u repetirajuće oružje u tim situacijama može nekada biti ravno katastrofi. Bilo kako bilo, konstruktor je predvideo upotrebu oružja i na ovaj način, pa ko voli neka izvoli.
I četvrta izvedena modifikacija se odnosi na rukohvat. Odnosno, pištolj je dobio jednostavan demontažni kundak. Njegovom upotrebom pištolj se mogao upotrebiti na nešto većim daljinama i sa znatno većom sigurnošću u dobro plasiranje prvog hica. Na ovaj način bi se dodatno doprinelo vizuelnom i zvučnom maskiranju strelca, o čijem značaju smo već govorili.

Komplet Mk26 je sadr%BEavao sve %B9to je bilo potrebno za ''rad'' na terenu.png
Komplet Mk26 imao je sve što je bilo potrebno za “rad“ na terenu

Eksperimentalni pištolj je dobio oznaku „WOX-13A Pistol“ a prigušivačka jedinica „WOX-1A“. Prema neproverenim informacijama, proizvedeno je oko 120 ovih pištolja.
Već naredne 1968. godine su urađene određene izmene na osnovnom modelu pištolja. Jedna od njih je bila izrada od nerđajućeg čelika, a druga uvođenje dvorednog okvira, preuzetog od legendarnog Brauninga HP-35. Glavni razlog za izmene je bio u specifičnoj municiji koja je rađena za potrebe specijalaca. Naime, konstruktor Li Džuras iz Super Vel Kartridž kompanije je razvio poseban devetomilimetarski metak poznatiji kao Mark 144. Brzina na ustima cevi je iznosila 295 m/s. Upotrebljeno je teško zrno od 158 grejna, koje je u kombinaciji sa barutom i pričvršćenim prigušivačem proizvodilo visok radni pritisak. Ovo je urađeno da bi se omogućilo normalno poluautomatsko funkcionisanje pištolja. Sa druge strane, ovo rešenje značajno skraćuje životni vek nedovoljno jakih konstrukcija, kao što je Model 39.
Slučajno ili ne, Smit i Veson je posle novi pištolj nazvao Model 59 i ponudio ga civilnom tržištu. Model 59 je praktično postao rodonačelnik svih njihovih velikokalibarskih pištolja klasične konstrukcije. Mornarica je novi pištolj usvojila pod službenom oznakom „Mark 22, Mod. 0 Pistol“ a prigušivač je označen kao „Mark 3, Mod. 0 Silencer“.

eksplodirani prikaz prigu%B9iva%E8a. Na slici se vidi sva jednostavnost konstrukcije..jpg
Eksplodirani prikaz prigušivača. Na slici se vidi sva jednostavnost konstrukcije

Sam prigušivač je priča za sebe. Svoje korene, na neki način vuče od nemačkih prigušivača korišćenih tokom 2. Svetskog rata. Posle je te konstrukcije, uslovno rečeno, preuzeo i usavršio nemački Valter za svoj čuveni pištolj P-38. Američka ratna mornarica je oko polovine ’60-ih od Valtera poručila manju količinu njihovih prigušivača Model SD9b radi evaluacije. U pitanju je verovatno jedan od prvih, stvarno efikasnih prigušivača namenjenih poluautomatskim pištoljima velikog kalibra. Model je ocenjen kao vrlo efikasan, ali je odlučeno da se urade određene modifikacije. Iskreno govoreći, sve izmene su bile više kozmetičke i tehnološke prirode nego suštinske.
U svakom slučaju priča je izuzetno jednostavna. U pitanju je tzv. konstrukcija tipa „prigušivač unutar prigušivača“. U telo dužine 127mm i prečnika 36 mm, je smešten prigušivački modul. Sam modul je urađen krajnje jednostavno. Relativno je kratak, a njegov vanjski prečnik je znatno manji od unutrašnjeg prečnika tela prigušivača. Na taj način se praktično dobija produžena ekspanziona komora. Unutar samog modula se nalaze 4 diska od uretana određenih mehaničkih karakteristika, a koji su razdvojeni pomoću prstenastih segmenata. Modul se učvršćuje unutar vanjske obloge u dve tačke. Sa prednje strane je to poklopac sa O ringom u kojeg ulazi dio modula, a sa zadnje strane je to profilisani potiskivač kojeg u tom položaju drži relativno jaka opruga. Pomenuta opruga se svojim zadnjim delom oslanja na zadnji poklopac koji ujedno služi i kao montaža za cev.

Izgled rastavljenog prigusivaca. Izmenjivi modul (gore) je mesto gde se desava sva magija..jpg
Izgled rastavljenog prigušivača. Izmenjivi modul (gore) je mesto gde se dešava sva magija

Ideja oko rada prigušivača je sledeća: Metak ulazi u primarnu ekspanzionu komoru velike zapremine. Tu se barutni gasovi brzo šire i delimično hlade. Sama opruga potiskivača dodatno vrtloži gasove, barem u teoriji. Potom zrno udara u pregrade od elastomera, otvara ih i nastavlja svoj let. Ali same pregrade se odmah potom zatvaraju, poput bespovratnog ventila i zadržavaju barutne gasove da ne izađu izvan prigušivača. Kao što smo već rekli, između modula i unutrašnjeg prečnika postoji značajan prostor koji se ponaša kao produžetak ekspanzione komore. Na taj način se postiže i bolje prigušenje i smanjuju pritisci unutar prigušivača i posledično, unutar cevi oružja.
Jedan od problema kod upotrebe elastomera u ove namene je u njihovom, relativno kratkom životnom veku. Teško je govoriti o konkretnim ciframa, ali su se one kretale u pomenutom slučaju oko 20 do 40 metaka. Ukoliko bi se umesto pomenute podzvučne municije koristio običan nadzvučni metak, uretanske segmente je trebalo menjati već posle nekoliko hitaca. Zbog ovoga, kao i činjenice da je oružje namenjeno za pomorske komandose, Mornarica je razvila „Mark 26, Mod. 0 Accessory Kit“. U pitanju je jednostavan komplet u kome je spakovan gotov modul sa diskovima za izmenu u terenskim uslovima, 24 metka Mark 144 kao i specijalni umeci, poklopci i O ring. Pomenuti delovi su služili za zaštitu oružja prilikom podvodnog transporta i bili su efikasni do dubine od oko 65 metara. Na taj način, ronioci bi po izlasku iz vode, jednostavnim repetiranjem prevodili pištolj u oružje spremno za dejstvo.
Zanimljivo je da je Ratna Mornarica za ovo rešenje dobila patent, ali ga nikada nije dobila za sam prigušivač.

Primerak pi%B9tolja iz muzejske postave, sa prigu%B9iva%E8em, kundakom i odgovaraju%E6om futrolom..jpeg
Primerak pištolja iz muzejske postave, sa prigušivačem, kundakom i odgovarajućom futrolom

Što se upotrebnih kvaliteta prigušenog pištolja tiče, njegovi krajnji korisnici su bili prilično zadovoljni. Oružje je bilo razumno precizno i ono glavno, vrlo tiho. Neprigušen pištolj je pravio buku od približno 160 dB. U poluautomatskom režimu, sa postavljenim prigušivačem buka je iznosila oko 133 dB, a sa aktiviranom kočnicom navlake oko 129 dB. Prevedeno na svakodnevni jezik, meta uglavnom ne bi ni čula ispaljen hitac… Naravno, ovo se odnosi samo pri upotrebi zdravih diskova koji još nisu uništeni. Sa druge strane, sa obzirom da je oružje deljeno specijalnoj jedinici, sa značajnim budžetom i prioritetom u opremanju, kao i to da su u akcijama retke prilike za većim brojem prigušenih hitaca, ovo i nije neki poseban problem. Što se pomenute preciznosti tiče, činjenica da zrno ima kontakt sa diskovima, logično navodi na pomisao da će doći do proširenja grupe pogodaka. Na brojnim testovima je utvrđeno da se na daljini od 25 jardi (oko 23 metra), bez većih problema može smestiti 8 pogodaka u metu prečnika 20 cm, pogotovo uz upotrebu skeletoidnog kundaka. Realno govoreći, ovo je zaista dovoljno za većinu smislenih situacija. Za sve ostalo, tu su prigušeni karabini i automati. Verovatno najveći problem je bio vezan za ranije pomenutu Super Velovu municiju. Naime, često je dolazilo do problema sa ekstrakcijom ispaljene čahure. Zbog visokih pritisaka je dolazilo do preteranog širenja čahure i njenog „lepljenja“ za zidove što je, u kombinaciji sa slabašnim izvlakačem izazivalo pomenuti problem sa izvlačenjem. Mornarica se zbog toga krajem ’70-ih obratila čuvenom Ridu Najtu, vlasniku KAC-a (Knight’s Armament Company). Sam Najt je jedno od najvećih svetskih imena kada je u pitanju specijalno oružje i municija, a o nekima od njih smo već i pisali u Kalibru. Problem je rešen, ali tako što je izmenjeno oružje, odnosno, uzeta je Bereta 92. Da podsetimo, u pitanju je pištolj koji ima daleko robusniji izvlakač od S&W, kao i sistem bravljenja putem padajućeg bloka. Ovaj sistem je jako bitan ukoliko želite da koristite prigušivač na pištolju i želite da koristite mogućnost poluautomatske vatre uz odsustvo upotrebe tzv. Nilsenovog uređaja u konstrukciji. Osim toga, Najt je napravio i znatno čvršću kočnicu navlake koja nije izazivala stres kod navlake ili rukohvata. Navodno su postojale pritužbe korisnika da su pojedini primerci S&W pištolja doživljavali strukturalna oštećenja posle samo par stotina metaka, dok je novi pištolj, sa nešto modifikovanim prigušivačem, ispalio čak 11.000 metaka! Plus, u KAC-u je dizajniran novi metak sa ultra-teškim zrnom od 170 grejna. Novi metak je proizvodio pritisak od približno 2.750 Bara, što bi bilo katastrofalno za mnoga oružja poput Smit i Vesonovih pištolja. Kada je utrošena sva municija napravljena u KAC-u (50.000 komada), Mornarica se odlučila za Vinčesterov metak sa ravnim vrhom zrna od 147 grejna. Ovde je bitno napomenuti da je kod većine konstrukcija koje koriste pregrade od elastomera, strogo zabranjena upotreba zrna sa šupljim vrhom radi preuranjenog „otvaranja“.
Iako se već odavno zna da je naš „smirivač pasa“ korišćen u Vijetnamu, Kambodži a i u raznim drugim krizama i sukobima posle, konkretne akcije se i dalje vode kao vojna tajna. To je na neki način i razumljivo, jer svaka vojska ima neku svoju logiku. Ali kada bi neki od preživelih primeraka iz muzeja mogao da govori, kakva bi to priča bila! Dostojna teksta u „Kalibru“, nema sumnje.

Ninoslav Trifunović

 

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Pročitajte još

SIG Sauer P-210 Target

U poređenju stare i nove verzije P-210 subjektivni utisak je da stariji model ima spretnije dimenzije, bolje okidanje i balans kao i privlačniju siluetu . Nova verzija donela je udobniji rukohvat, dužu nišansku liniju, bolje komande, lakšu i bržu promenu okvira i bolje nišane

Prigušeni Sterling-Patchett

Predlog prigušenog automata koji je Pačet podneo Britanskom bordu za naoružanje (British Ordnance Board) je predviđao upotrebu novog standardnog automata (Sterling 4, službena oznaka L2A3) i "municije 9 mm Parabelum, "redukovanog punjenja" kako je svojevremeno nazivana podzvučna municija

Mitraljez UKM-2000

Ulaskom Poljske u NATO, 1999. godine, ukazala se potreba za usklađivanjem kalibara na nove standarde, kako bi se moglo uspostaviti sadejstvo sa novim saveznicima

Češki izazov

Familijom pištolja P-10C/F/S Češka Zbrojevka se definitivno vratila u svijet ,,striker fired” pištolja i čeka je sigurna budućnost

Pištolj HK P30

Rafinirano oružje koje smo oprobali raznom stranom i domaćom municijom različite brzine i mase zrna, čak i nasumično pomešanom u okvirima, a poseban bonus je uređaj Mantis X10