Tri faze pomoći

Od kada postoje sukobi i ratovi, na bojnom polju oduvek je – pored poginulih, bilo i ranjenih, povređenih i osakaćenih ljudi. Po pravilu, oni su uglavnom bili prepušteni sudbini i „Božijoj volji“. Medicinske mogućnosti su bile minimalne, a poznavanje infekcija, hirurgije i anatomije slabo razvijeno. Prekretnicu u ovoj oblasti je napravio francuski lekar Dominik Žak Lare, koji je uprkos velikom otporu, 1793. godine uveo prve mobilne vojne poljske bolnice, koje su prihvatale i ukazivale pomoć vojnicima tokom bitke. Do tada su mrtvi i ranjeni, uglavnom ostajali na bojnom polju do kraja borbe. Ipak, otpor protiv koncepta hirurškog zbrinjavanja povređenih na licu mesta održao se sve do Prvog svetskog rata. To znači da do sredine 19. veka nije postojalo sistematsko zbrinjavanje ratnih ranjenika, nije bilo osiguranih objekata za njihovo zbrinjavanje i lečenje, da i ne pominjemo obezbeđivanje pomoćnog sanitetskog osoblja u dovoljom broju, sa odgovarajućom opremom i obrazovanjem.
Posle krvave bitke kod Solferina na italijanskom jezeru Garda, imućni Švajcarac Herni Dinan je 1895, osnovao Crveni krst, nakon što je 6.000 mrtvih i ranjenih Francuza, Italijana i Austrijanaca bilo ostavljeno na bojnom polju. Tek u Drugom svetskom ratu je znatno unapređena služba medicinske pomoći ranjenicima i njihove evakuacije, tako da su tada udareni temelji savremene sanitetske vojne službe. Konačno je prevladalo uverenje da ranjenicima može da se pomogne i da se spasu njihovi životi, ukoliko se prvi kritični momenti nakon ranjavanja pametno iskortiste. U međuvremenu je i problem infekcija sa smrtnim ishodom, sepsom i gangrenom postao znatno manji, zahvaljujući penicilinu.
Sistematski su uvedeni zaštitni prsluci, poboljšana je trupna oprema (kompleti) za prvu medicinsku pomoć, kao i osnovna medicinska obuka vojnika, kao deo opšte vojne obuke. Novi faktor rizika sada je bilo vreme potrebno da se ranjenici prevezu od mesta ranjavanja do mobilne ambulante ili poljske bolnice. To je takozvani „zlatni sat“, koji se odnosi na kritičnih sat vremena od povreživanja do stručnog zbrinjavanja od strane specijalista za pružanje prve pomoći.
U ratu u Koreji (1950-1953), američka vojska je uvođenjem helikoptera u evakuaciju ranjenika i instaliranjem poljskih bolnica po čemu je napravljena i popularna filmska storija M.A.S.H. reditelja Roberta Altmana, znatno povećala procenat ranjenika koji su preživeli zahvaljujući brzo pruženoj medicinskoj pomoći. M.A.S.H. je skraćenica od Mobile Army Surgical Hospital (Mobilna vojna hirurška bolnica). To je ujedno podiglo i moral i osećanje sigurnosti među vojnicima, jer je posle ranjavanja postojala nada u preživljavanje i oporavak. Koncept vazdušne evakuacije ranjenika (ali i vazdušnog transporta trupa uopšte) je znatno poboljšan i usavršen tokom rata u Vijetnamu (1964-1973). Zahvaljujući velikom broju angažovanih helikoprtera, postalo je moguće da se ranjenici u roku od jednog sata prenesu sa bojnog polja do operacionog stola i tako spasu životi.
Pod utiskom debakla koji su američke specijalne snage doživele u akciji u Mogadišu, Somalija, 1993, (poznata kao akcija „Black Howk Down“, misija UNOSOM „Obnova nade“), u kojoj je poginulo 19 i ranjeno 100 specijalaca i oborena dva helikoptera, razvijen je novi koncept poznat kao „Taktičko zbrinjavanje ranjenika u borbi“ – TCCC (Tactical Combat Casuality Care). Ideja je bila da se još na licu mesta sprovedu značajne spasilačke (medicinske) mere i predkliničke radnje i time još više smanji broj smrtnih ishoda ranjavanja. U ratovima koji su usledili – Avganistan i Irak, ovaj koncept je još više usavršen, iako je u njima bio dosta veliki procenat ubijenih i ranjenih vojnika.
U ratu u Avganistanu, koji je počeo u oktobru 2001. godine pod nazivom operacija „Enduring Freedom“, poginulo je ukupno 3.199 vojnika NATO-a, od kojih su preko 2.000 bili Amerikanci, 433 britanska vojnika, oko 90 Francuza, 54 vojnika nemačkog Bundesvera. Broj ranjenih koalicionih vojnika u Avganistanu premašuje brojku od 17.000 ljudi. Cena sedmogodišnjeg američko-koalicionog vojnog prisustva u Iraku (2003-2010) je takođe velika: poginulo je 4.420 američkih, 179 britanskih i 139 vojnika drugih država koje su učestvovale u intervenciji. U istom periodu ranjeno je više od 32.000, većinom Amerikanaca, dok troškovi vojne operacije daleko premašuju 700 milijardi dolara. Prema procenama specijalizovanih agencija koje prate ovu oblast, izvršeno je 1.655 amputacija, dok je 3.299 vojnika pretrpelo teške povrede mozga, čije je dugoročne posledice izuzetno teško predvideti. Kod svakog petog povratnika sa ratišta iz Iraka i Avganistana – ukupno kod oko 300.000 veterana – dijagnosticiran je i PTSD -posttraumatski stresni poremećaj, čije je lečenje skupo: samo u prvoj godini 8.300 dolara po čoveku. Aktuelni problem je i talas samoubistava kod aktivnih vojnika: u 2012. godini jedno dnevno.
Navedene brojke svakako jesu „teške“, ali eksperti napominju da bi bile i veće da nije primenjivan koncept TCCC. Dok je u civilnoj medicinskoj službi spasavanja značajan „zlatni sat vremena“ – period u kome povređenima treba da se pruži prva pomoć i transportuju do najbliže bolnice, današnji sanitetski tehničari u trupi za pružanje prve pomoći u borbi – „Combat First Responder“ (CFR), tokom obuke prvo zapamte sledeću rečenicu: „Na bojnom polju nema zlatnog sata, ovde važi platinastih pet minuta!“ Toliko je smanjeno vreme reagovanja za pružanje prve pomoći, kako bi se spasio što veći broj života. Da bi se ovaj problem rešio, sanitetska obuka je u mnogim armijama (posebno onim koje su učestvovale u vojnim intervencijama, lokalnim sukobima i mirovnim operacijama) ojačana i proširena dodatnom obukom ne-sanitetskog osoblja za pružanje prve medicinske pomoći. To se posebnno odnosi na pripadnike specijalnih snaga, koji su dodatno obučeni i specijalizovani i za ukazivanje prve pomoći na licu mesta, iako nisu po struci „sanitetlije“. Ovakva praksa se na terenu pokazala kao veoma korisna, pa su počele da je primenjuju mnoge armije, tako da je to danas razrađeni sistem, poznat pod imenom „Combat Medic/Combat Life Saver“.
Tokom borbene operacije, u nekom zabačenom ili visoko planinskom terenu, po pravilu, nije prisutan lekar, pa čekanje na njegov dolazak može da znači gubitak života ranjenika.Osim toga, putevi i komunikacije za dolazak „sanitetlija“ mogu da budu blokirani i nedostupni, loše vreme ili velika angažovanost ljudstva i tehnike mogu da spreče ili odložže dolazak spasilačkih helikoptera sa medicinskim timom PJ-a (Pararescue Jumpers). Zadatak CFR u taktičkim jedinicama na terenu je da upravo u tim situacijama premoste vreme između trenutka ranjavanja i dolaska prve kvalifikovane medicinske pomoći, a nakon toga i evakuacije do poljske bolnice. Zato moto FR glasi – „Ono što se ne učini u prvih deset minuta, posle je kasno!“
Drugim rečima, što se brže ukaže prva pomoć na mestu ranjavanja, to će biti veće šanse za preživljavanje ranjenika, povoljniji tok oporavka i kraće vreme potrebno za kasnije lečenje. Tu se, pre svega, misli na primenu mera koje direktno spasavaju život – zaustavljanje krvarenja i previjanje rana, prohodnost disajnih puteva i davanje veštačkog disanja, davanje intravenozne infuzije, imobilizacija tela (kod povreda kičme i vrata).
Najčešći uzrok smrti vojnika u borbi je gubitak krvi (iskrvavljenje), neprohodnost disajnih puteva i opekotine na telu usled dejstva eksplozivnih naprava. Ipak, ne sme se zaboraviti da su CFR u prvoj liniji borci i da taktička situacija na terenu određuje da li će i u kom obimu moći da zbrinu ranjenike. Spomenuti koncept TCCC, u okviru koga deluju i CFR, se uslovno deli na tri povezane faze: „Pomoć pod vatrom“ (Care under Fire), „Pomoć na bojnom bolju“ (Tactical Field Care) i „Taktička evakuacija“ (TacEvac Care). To znači da se prvo ukazivanje pomoći ranjeniku odvija na mestu gde se vodi borba (pod vatrom) i gde je došlo do ranjavanja, zatim sledi dalje pružanje pomoći u zaklonu i na kraju transport (evakuacija) ranjenika do mesta gde će mu biti ukazana stručna medicinska pomoć, uključujući i hiruršku intervenciju.
Praksa pokazuje da i dalje veliku ulogu u fazi evakuacije (TACEVAC) imaju posebno opremljeni helikopteri sa timom stručno osposobljenih spasilaca (PJ), koji u toku leta ukazuju pomoć (infuzija, transfuzija, defibrilacija, podvezivanje kod teških rana i obilnog krvarenja, prohodnost disajnih puteva) i održavaju vitalne životne funkcije ranjenika, dok ne stignu do operacione sale u prihvatnom medicinskom punktu u vojnoj bazi ili u bolnici.
Mobilni spasilački timovi PJ-a sa helikopterima pokazali su se kao najbolje rešenje za brzo medicinsko zbrinjavanje ranjenika i povećanje procenta spasenih života, ali nisu sve vojske u mogućnosti da realizuju ovaj sistem, pa se i dalje oslanjaju na koncept CFR. Bez obzira na to da li su oni podjednako dobri kao i sanitetski tehničari koji su samo za to obučeni, rezultati iz borbenih situacija pokazuju da je pomoć koju CFR ukazuju veoma važna i da su spasili i produžili mnoge živote. A to je, ipak, najvažniji kriterijum.
D. DŽAMIĆ