Trocevna egzotika

Problematika povećanja verovatnoće pogađanja oduvek je zaokupljala umove konstruktora streljačkog oružja i municije. Jedan od načina je upotreba snajperskih pušaka, odnosno, pušaka i municije sa užim tolerancijama, preciznije izrađenih i laborisanih, sa posebnim, nešto težim zrnima od uobičajenih i opremljene optičkim nišanom i posebno obučenim strelcima. Snajperske puške su se odlično pokazale u nizu ratova, gde su postignuti sjajni rezultati, gde je za onesposobljavanje protivnika recimo u Vijetnamskom ratu utrošeno u proseku 1,3 metaka. S druge strane, pešadija je za “isti” posao trošila i do 10000 metaka. Uprkos nesumnjivom tehnološkom napretku, ova statistika nije bila mnogo različita u odnosu na Drugi svetski rat. Iako su snjaperske puške i visokoobučeni strelci pokazali svju vrednost, nije bilo realno da se uz ograničena sredstva celokupna pešadija tako opremi i izvežba, pa su obe supersile tragale za načinima kako da se “običnom prašinaru” obezbedi povećana efikasnost, ako ne baš na nivou snajperiste, ond abar povećana u odnosu na postojeću. Amerikanci su pokušavali smanjenjem mase zrna i povećanjem početne brzine uz pojednostavljenje nišanjenja, povećanje količine nošene municije i smnajenjem energije trzaja, što je konačno rezultovalo prihvatanjem puške AR-15 i municije 5,56×45 mm, primenom dvodelne municije, ali i upotrebom strelica prvo iz sačmara, a potom iz pušaka sa ekstremnom brzinom paljbe. Sovjeti su takođe nastojali da modernizuju svoje jurišne puške, upotrebom alternativnih sistema rada umesto pozajmice gasa sa klipom dugog hoda na AK-47, mehanizmima za smanjenje trzaja i ekstremno velikim brzinama gađanja koji su se takođe postizali posebnim mehanizmima rada. Još jedan, manje poznat i prilično neobičan princip obezbeđenja velike brzine gađanja primenjen je na puškama Pribor 3B i TBK-059.

Projekti koji su podrazumevali povećanje broja ispaljenih zrna u jedinici vremena, povećavali su verovatnoću pogađanja kroz princip malih odstupanja u trajektoriji, čime se može kompenzovati manja greška strelca i nišanjenju. Naravno, zrna su morala biti ispaljena pre nego što trzaj učini svoje i pomeri niansku tačku. Zanimljivo je da su mnogobrojni konstruktori došli do nekog zajedničkog zaključka, da je optimalna teoretska brzina gađanja približno oko 1800 met/min, približno tri puta više od AK-47. Čuveni Sovjetski konstruktor German Korobov, “odgovoran” za mnoge projekte, doduše zanimljivije po neobičnim rešenjima nego praktičnom primenom, ovaj problem je pokušao da reši na prvi pogled jednostavno, povećavajući broj cevi jurišne puške. Kontrolisana disperzija je postignuta principom sačmare, sa praktično tri zrna, ispaljena istovremeno ili u vrlo malom vremenskom intervalu. Teoretska brzina gađanja je bila 1800 met/min i preko toga! Prvi pokušaj je imao naziv Pribor 3B i projektovan je 1962. godine.
Pribor 3B je koristio, kao što je rečeno, tri cevi, postavljene jedna do druge. Osnovni princip rada je bio princip trzaja, sa pozajmicom gasa sa klipom, ali koje je pomerao ne jedan vertikalno pokretni blok, već jedan trostruki blok, sa po jednim ležištem metka koji odgovara poziciji svake od tri cevi. Sanduk je bio izrađen od presovanog i tačkasto zavarenog lima, što je bila popularna mera izrade još tokom drugog svetskog rata ukoliko se očekivalo oružje relativno niske cene i sposobno za velikoserijsku proizvodnju. Zanimljivo je bilo i rešenje hranjenja, koje je bilo izvedeno okvirom, ali je okvir takođe imao tri komore, svaka za jedno ležište metka i cev. U svako ležište je bilo smešteno po 20 metaka, tako da je ukupni kapacitet bio 60 metaka. U svaki od tri dela okvira, meci su postavljeni dvoredno, što praktično znači da je ovo sredstvo imalo jedinstveni šestoredni okvir! Jednim povlačenjem obarača, dolazilo je do opaljenja sva tri metka, sa razmakom od oko 0,1 sekunde, što je strelac osećao praktično kao jedan trzaj. Ako imamo u vidu da je korišćena standardna municija 7,62×39 mm tipa M43 kao i kod AK-47 (verovatno kao mera standardizacije sa postojećim rezervama municije), dolazi se do brojke od oko 25 J energije trzaja za sva tri zrna, paktičn otrostruko u odnosu na AK-47! Ova brojka je veća nego kod tzv. borbenih pušaka kao što je G3 ili FAL u kalibru 7,62×51 mm, pa čak i u odnosu na stare dobre repetirke i popluautomatske puške iz Drugog svetskog rata u klasičnim kalibrina 7,62x54R, 7,9×57 i .30-06. Mnogobrojni konstruktori su pokušavali da obezbede kontrolisanu rafalnu paljbu iz pušaka sa potonja tri kalibra i nisu u tome uspeli, te je to bio jedan od razloga razvoja tzv. srednjeg metka u Nemačkoj i SSSR. Isti je slučaj i sa puškama Pribor 3B, koje su imale samo poluautomatski režim paljbe, odnosno, jednim povlačenjem obarača je dolazilo do opaljenja po jednog metka iz svake cevi. Ukoliko bi se obezbedila rafalna paljba, pored nemogućnosti kontrole oružja, problem bi predstavljalo i hranjenje, jer bi se svih 60 metaka potrošili relativno brzo uz nikakvu mogućnost kontrole. Takođe, nije bila moguća ni prava jedinačna paljba, tj. opaljenje samo jednog metka jednim povlačenjem obarača.

Testiranja su pokazala da je u odnosu na standardni AK-47/AKM, sa identičnom municijom, postignuta veća verovatnoća pogađanja jednim povlačenjem obarača. Situacija nije bila bolja ni kod rafalne paljbe kod AK-47/AKM zbog odskoka. To je dalo vetar u leđa nastavku razvoja i svetlost dana je ugledala poboljšana puška TKB-059. Nova puška je zadržala bull-pup konfiguraciju i dodatno olakšana, što je svakako bila značajna prednost. Naime, Pribor 3B je imala masu od oko 4,5 kg, dok je TKB-059 imala masu od 3,85 kg, pri čemu su se obe brojke odnosile na oružje sa praznim okvirom. To i nije bilo daleko od AK-47 i nešto više nego kod AKM, što je svakako bila mera kojom se želela postići veća atraktivnost i bar daleka mogućnost obezbeđenja daljeg finansiranja i možda čak uvođenja u upotrebu. Inače, kompaktnost je bila odlična, zahvaljujući bull-pup konfiguraciji kojom se Korobov intenzivno bavio u prethodnim godinama. Ukupna dužina je bila svega 690 mm, što je i danas rezultat vredan pažnje, mada je više nego kod nekih od najekstremnijih primera poput TKB-022 čija je ukupna dužina bila rekordnih 525 mm sa cevi dužine slične kao kod AK-47/AKM! Ipak, nedostaci poput snažnog trzaja, nemogućnosti jedinačne i rafalne paljbe, nisu pomogle prihvatanju, pa čak ni nastavku rada u tom pravcu. Uz sve to, stoji i činjenica da je puška bila potpuno drugačija od postojećih konvencionalnih automatskih pušaka, koje su uzgred ipak bile drastično drugačije u odnosu na one iz Drugog svetskog rata. Takođe, upotreba toliko revoluionarnog sredstva zahtevala je značajno složeniju i obimniju obuku vojnika. Slično američkim egzotičnim projektima, sovjetski ekvivalent je jednostavno zaboravljen.
Princip povećanja brzine gađanja kroz povećanje broja cevi, odnosno mehanizama rada nije nov, naprotiv. Tokom 19. veka, brojna sredstva su razvijena i praktično korišćena, ali su ona bila mahom tipa mitraljeza na lafetima, koji ispaljuje standardnu puščanu municiju. Međutim, pojavom “pravog” mitraljeza Maxim, sva su ta sredstva odjednom postala zastarela. Višecevne jurišne puške, kao ni ostala egozotika tipa strelica, dvodelnih dupleks zrna i sl., ustupile su mesto jeftinim optičkim nišanima, preciznije izrađenoj municiji i temeljnijoj obuci, tako da se kod današnjih jurišnih pušaka primenjuju mnogi principi korišćeni kod snajpera, te su neobična rešenja jednostavno postala suvišna. Bar za sada…

Prof. dr S. Baloš

 

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Pročitajte još

Pun pogodak

Puška ArmaLite AR-30 se pokazala kao izvanredno rešenje teške taktičke puške

Supermašina

SIG Sauer MPX PCC - Pouzdanost, preciznost, lakoća rukovanja i odlična kontrola trzaja