Usamljeni vukovi

U okviru operativnih priprema za Avganistan, Liban i Obalu Slonovače, svaki puk prolazi kroz specifičan program obuke, koji je usmeren na pripremu pripadnika koji će biti angažovani u Združenoj taktičkoj grupi GTIA, koja se sastoji od pripadnika pešadije, artiljerije, oklopnih jedinica i inžinjerije. Jedan od prvih zadataka priprema pre upućivanja u operaciju izvodi se u Pešadijskom centru za streljačku obuku CEITO u Larzaku, posle kratkog boravka u kampu „La Kurtin“ u kome pripadnici pešadije uvežbaju osnove kolektivnog gađanja.
Prvi streljački puk mehanizovane pešadije razmestio je dva svoja voda borbenih vozila pešadije VBCI (2×4 vozila) krajem 2011, u Avganistanu, kao podrška Prvog pešadijskog puka i 27. bataljona brdske pešadije. U ovom kampu puk će se obučiti za operativno angažovanje. CEITO je smešten na dvadesetak kilometara od mesta Milo, usred regionalnog Nacionalnog parka Grand Kos, a 3.000 ha terena pružaju izvanredne mogućnosti jedinicama koje se uvežbavaju. Na ovom poligonu mogu da se koriste istovremeno više vozila, naoružanje i protivoklopni projektili koji se nalaze u formacijskom naoružanju pešadijskih jedinica i Združene taktičke grupe GTIA. Za vreme boravka u ovoj bazi, oni imaju mogućnost da koriste lako pešadijsko naoružanje (pešadijski borbeni sistem FELIN, jurišna puška FAMAS 5,56×45 NATO, puškomitraljez MINIMI 5,56×45 NATO), protivoklopne lansere raketa (AT4-CS, Eryx i Milan), kao i fiksirano i mobilno naoružanje za podršku (borbeno vozilo pešadije VBCI, snajperska puška Hécate II, snajperska puška FR-F2, minobacač 81 mm…). Jedino artiljerijske jedinice koje su opremljene projektilima 120 mm i 155 mm, nemaju mogućnosti da gađaju na ovom poligonu zbog svog dometa i razornog dejstva.
Vežba se deli na dve faze: dril u trajanju od pet do šest dana i usmeren je na uvežbavanje gađanja vodova koji su u sastavu čete i druga zajednička faza ocenjivanja, koja traje oko 24 sata. Za vreme ovog perioda objedinjene vežbe, četa je uključena u manevar širih razmera, koji omogućava objedinjavanje ljudstva u više modula praktičnog gađanja, prema već dobro uigranom scenariju. Komandiri vodova takođe imaju mogućnost da procene sposobnost koncentracije i preciznosti svakog čoveka za vreme ciklusa osmatranja i neposrednog kontakta sa pobunjenicima TIC (Troop in contact). Vežbe, koje počinju u zoru, završavaju se uglavnom usred noći, kada su ljudi savladani umorom i stresom koji je povezan sa noćnim vežbanjima. Prema komandirima vodova Prvog streljačkog puka koji učestvuju u ovoj vežbi, osnovni cilj ove faze privikavanja je zasnovan na sposobnosti ljudstva da održe visok ritam i na gađanju ciljeva bojevom municijom. Prava slika napredovanja i uvežbavanja je tako dovodena do kulminacije pre odlaska u misiju.
Tokom boravka u Larzaku, Prvi streljački puk sa više pešadijskih vodova od kojih je jedan zadužen za podršku. Ovaj vod je sastavljen od pešadinaca opremljenih minobacačima 81 mm, protivtenkovskim lanserima projektila MILAN i više snajperista naoružanih snajperskim puškama dugog dometa Hécate II 12,7 mm. Grupa za podršku je sastavljena u junu 2010, posle rasformiranja specijalizovanih vodova u kojima su bili pregrupisani strelci na duge razdaljine. Uprkos toj reorganizaciji, zadaci dodeljeni francuskim snajperistima nisu formacijski integrisani u šire jedinice. Oni su već bili navikli da pružaju podršku (ojačavaju) borbenim četama za vreme najvažnijih faza obuke kao i u borbenim operacijama.
Snajperisti Prvog streljačkog puka raspolagali su sa dva P4, opremljena SITEL konzolama da bi se prebacili na borbeni položaj. Onog trenutka kada se približe svojim ciljevima, P4 je bio sakriven od pogleda da bi omogućio posadi da bezbedno napreduje. Kada snajperski parovi stignu na svoja mesta, počinjali su gađanje, neutrališući svoje ciljeve na razdaljini između 500 i 1.350 m snajperskom puškom FR 12,7 mm. Ciljevi su napravljeni od padajućih meta različitih veličina, koji su simulirali prisustvo osetljive opreme, vozila i ljudi. U poređenju sa drugim pešadijskim poligonima za obuku, CEITO pruža mogućnost snajperistima da gađaju ciljeve u što realnijim uslovima. Poligon je opremljen sa 590 meta: 21 pokretna radiokomandovana cilja, 145 oklopnih vozila i 424 mete pešadijske vrste. Sve mete su podeljene na plavi i zeleni kompleks i njima se upravlja sa različitih kontrolnih mesta razbacanih na poligonu. Na kraju vežbe, svaka grupa dobija 40 metaka za gađanje 20 ciljeva. U zavisnosti od ciljeva i trajanja njihovog pojavljivanja, svaki pucanj u cilj omogućava dobijanje poena za četu. Snajperisti tako imaju mogućnost da dobiju maksimalan broj poena ako pogode sve mete sa 40 metaka koje su dobili na početku. Boravak više elemenata Prvog streljačkog puka 1er RTir u CEITO je omogućio da se bliže oceni uspešnost jednog tima TE u operativnim uslovima.
Snajperskim parovima Prvog streljačkog puka generalno treba između 25 i 40 sekundi da gađaju cilj, nakon što su ga otkrili (posle njegovog otkrivanja). Za to vreme, parametre potrebne za pucanj meri osmatrač (spotter) i dostavlja strelcu, kako bi on mogao da podesi optički nišan Scrome J10 na snajperskoj pušci PGM Hécate II (tip municije, pozicija za pucanj, pravac vetra, temperatura). U većini slučajeva, ciljevi koji su simulirali vozila su bili veoma lako neutralisani na razdaljini do 1.200 m. Poteškoće su se pojavljivale uglavnom kada je trebalo pogoditi manje statične mete oblika čoveka. Između 500 i 800 m, snajperisti su pogađali ciljeve prvim pucnjem, uprkos nepovoljnim vremenskim uslovima. Preko ovih razdaljina, pogoci su bili neizvesniji. Jedan ili dva projektila (metaka) kalibra 12,7 mm su bila neophodna da bi se pogodio cilj umanjene veličine na većoj razdaljini.
Pored toga što su dvojica snajperista bila opremljena snajperskom puškom PGM Hécate II, šef grupe i dva osmatrača imali su jurišne puške FAMAS 5,56×45 NATO i optikom OV50, francuske firme „Sagem“ i njene filijale „Vectronix“, sa laserskim obeleživačem cilja. Svako od njih je raspolagao i drugom opremom, kao što je laserski daljinomer Vector IV, koji omogućava lakše pronalaženje cilja i izračunjavanje parametara za gađanje ciljeva. Ovaj uređaj omogućava procenu položaja ciljeva na daljini do 6.000 m, sa odstupanjem 2-3 m. On se veoma brzo i lako montira na rasklapajućem tronošcu Vectronix. Dodatnu opremu svakog člana grupe čine još i džepni, hermetički zatvoren anemometar, koji daje informacije osmatračima o veoma važnim parametrima kao što su brzina vetra (trenutna, minimalna i srednja), razlika (skok) temperature, visina pritiska, vremenska prognoza i merenje nadmorske visine. Neki od anemometara imaju i interesantne karakteristike kao što su GPS, hronometar, busola i osvetljenje niskog intenziteta za noćne uslove.
Pre nego postane snajperista TE u puku, svaki strelac prolazi kroz različite faze ocenjivanja kako bi dokazao svoje kapacitete i potencijal da bi mogao da izvršava zadatke koji su dodeljeni vodovima za podršku. Na početku obuke, kandidat prolazi kroz osnovnu borbenu obuku. On mora da bude prepoznat od svojih pretpostavljenih kao dobar strelac na jurišnoj pušci FAMAS u svojoj borbenoj jedinici, da bi mogao da bude kandidat za snajperistu. Na kraju ove prve faze, kandidat prolazi kroz specifičnu jednomesečnu obuku, kako bi postao snajperista kratkog dometa na puškama FR-F2 (7,62×51 NATO dometa do 800 m) i/ili Heckler & Koch 417. Kandidat je posle ove faze osposobljen za gađanje ciljeva na udaljenosti od 200 do 600 m u borbenim četama. Posle uspešnog završatka obuke u ovoj fazi, kandidat može da ide na obuku za snajperistu dugog dometa, koja traje tridesetak dana i specifična je za ovu specijalnost. Samo najbolji strelci mogu da idu na viši nivo obuke za snajperistu. Pored streljačkih, snajperista mora da ima i druge veoma važne kvalitete. On mora da poseduje izuzetne psiho-fizičke kvalitete, genetske predispozicije za ovaj posao, smirenost i odlučnost da reaguje u datom trenutku. Mora da vlada izuzetnim znanjem iz oblasti topografije i transmisije. U zavisnosti od stečenog iskustva, snajperista može da postane komandir odeljenja (osmatrač-spotter). Njegov zadatak je da identifikuje ciljeve i izračunava sve parametre koji su potrebni strelcu (snajperisti) na pušci FR 12,7 mm, da bi ih uspešno pogodio. Vrhunac karijere jednog snajperiste je da postane šef snajperske grupe. Da bi to postao, on mora da prođe kroz staž AFA 2 u pešadijskoj školi. Šefovi grupa su sposobni da rukovode istovremeno dva snajperska para. Zaduženi su da određuju strategiju na terenu i da navode artiljerisku vatru. Neki šefovi grupa, iako su malobrojni u kopnenoj vojsci, jednako su kvalifikovani za (JTAC – Joint terminal attack controller – u američkoj vojsci je ovo naziv za vojnika koji je obučen da upravlja akcijama vazdušnih snaga sa zemlje, iz prvih borbenih redova) ili JFO (Joint Fires Observer – vojnik koji navodi artiljerijsku vatru i minobacačku vatru).
U jedinicama kopnene vojske i Združenoj taktičkoj grupi GTIA, vodovi za podršku u čijem su sastavu snajperisti izvršavaju različite zadatke. Oni su, u većini slučajeva integrisani u pukovima, što se svakodnevno može videti u Avganistanu. Tačnije, oni obavljaju obaveštajne zadatke ili dejstvuju na pozicije pobunjenika. Mogu učestvovati i u specifičnijim akcijama, kao što su protivsnajpersko obezbeđenje ili navođenje (usmeravanje) vatre artiljerijskih jedinica. U svakom slučaju, povereno im je nekoliko vrsta zadataka: obaveštajni i bezbednosni, defanzivnog karaktera i uništavanja. U prvom slučaju, snajperisti imaju zadatak da otkriju aktivnosti neprijatelja u određenoj zoni. Snajperisti prodiru samostalno, infiltrirajući se diskretno ili se pozicioniraju uz pomoć helikoptera. Što se tiče defanzivnih zadataka, glavni cilj im je da obezbeđuju pripadnike Združene taktičke podgrupe SGTIA, kad se nađu u neposrednoj blizini opasne zone ili sela. U slučaju direktnog sukoba sa pobunjenicima, snajperisti mogu da štite napredovanje prijateljskih (savezničkih) snaga i uzvrate iznurivanjem, kako bi primorali neprijatelja na povlačenje. Akcije uništavanja, najzad, imaju za cilj da dovedu neprijatelja u situaciju da ne može da dejstvuje, stvarajući paniku i nesigurnost. Ovakve akcije imaju za cilj da isprovociraju neprijatelja, zaustave ga, pruže podršku savezničkim snagama i da neutrališu opasnost. Bilo o kakvoj opasnosti i zadacima da se radi, svaka snajperska grupa danas ima dominantno mesto u svojim jedinicama. Avganistansko poprište je očigledan dokaz za to, koliko je važna uloga snajperista, imajući u obzir razdaljine sa kojih dejstvuju, kao i konfiguraciju terena u ovoj zemlji koji je pogodan za angažovanje snajperista.

M. J. Todorović