Vazdušnodesantna avangarda

Britanci su bili prvi koji su vazdušnim putem, operativnom letelicom preneli operativni tenk i tu mogućnost koristili u borbenim dejstvima. Dinamičan karakter munjevitog rata, popularno nazvanog blitzkrieg, svodio se na veliku mobilnost i sadejstvo aviona, artiljerije, oklopno-mehanizovanih jedinica i pešadije. Napad se obično odvijao na jednom ili dva dela fronta ograničene širine, gde je po protivniku dejstvovano sa što snažnijim sopstevnim snagama, front je probijan i izvršen je prodor u pozadinu rasporeda, sa konačnim rezultatom da se protivničke jedinice opkole i unište. Ono što je predstavljalo „varijaciju na temu“ bilo je dodavanje vazdušnodesantnih jedinica, koje bi se iskrcavale direktno u slabije branjenu pozadinu i olakšale prodor sopstvenih snaga. Ta mogućnost, naravno nije mogla biti izvršena bez relativno velikih ulaganja i u obuku ali i u opremu.
Tradicionalno konzervativni, Britanci nisu u prvom trenutku prihvatili ideje munjevitog rata. To se ogledalo i u neuspešnoj doktrini upotrebe dve fundamentalno različite vrste tenkova, namenjenih za pratnju pešadijskih jedinica, tzv. pešadijskih tenkova i krstarećih tenkova, namenjenih za samostalno dejstvo. Pešadijski tenkovi su bili po pravilu spori, jer su pratili, bukvano, pešadiju, ali su imali vrlo veliku debljinu oklopa. S druge strane, krstareći tenkovi su imali znatno veću brzinu, ali relativno tanak oklop. I jedni i drugi su imali identično naoružanje, top dvofuntaš kalibra 40 mm. Za predratni period prilično efikasan top u pogledu probojnosti (dejstvo protiv drugih tenkova), ali bez razorne municije, što se pokazalo kao veliki promašaj, kao i uostalom sama koncepcija taktičke upotrebe dve vrste tenkova. Međutim, manje je poznato da su Britanci izrađivali i lake tenkove, pogodne za transport vazdušnim putem, Mk VII Tetrarch. Međutim, iz današnje perspektive, metod prenošenja je krajnje neobičan. Kako nije bilo transportnih aviona dovoljne nosivosti, Britanci su preferirali upotrebu velikih jedrilica. Tipičan primer je bila General Aircraft Hamilcar namenjena za transport ovih tenkova. Poprečni presek trupa je bio posebno prilagođen dimenzijama tenka Tetrarch, što je obezbeđivalo transport i drugih, lakih i manjih vozila, poput Universal Carrier, najproizvođenijeg oklopnog vozila u istoriji, sa neverovatnih 113.000 proizvedenih primeraka. Očigledno su se Britanci vodili logikom da im je lakše, brže i jeftinije da razvijaju jedrilice, nego transprotne avione, jer su i onako posedovali dovoljno veliku flotu teških bombardera koji su ih mogli vući. Posebno su se u ovoj ulozi iskazali bombarderi Short Stirling, koji su imali najmanju nosivost bombi, na datom dometu, od sva tri britanska četvoromotorna bombardera (druga dva su Handley Page Halifax i Avro Lancaster). Tenk kao tenk, Tetrarch se pre svega odlikovao malom masom, samo 7,6 t, a najveća debljina oklopa je bila tek 14 mm, što je 1/2-1/3 u odnosu na ionako lagano oklopljene krstareće tenkove. Maksimalna brzina je bila, za to vreme, izvanredna 64 km/h, zahvaljujući relativno snažnom motoru od 165 KS. Što se tiče njihove operativne upotrebe, sasvim je jasno bilo da „nemaju šta da traže“ protiv daleko bolje oklopljenih nemačkih tenkova. To je naročito postalo jasno nakon upotrebe u rukama Sovjeta, koji su dobili određen broj ovih vozila. Ipak, cenjeni su bili njegova pokretljivost i tolerantnost na gorivo slabog kvaliteta. Sična iskustva su bila u okviru napada na višijevski Madagaskar i operaciju „Tonga“ – vazdušnodesantnu operaciju u okviru širih borbenih dejstava, oko francuskog grada Caena. Upravo u ovoj poslednjoj operaciji su tenkovi Tetrarch dopremani jedrilicama Hamilcar. Konačno, tenkovi Tetrarch su zamenjeni modernijim tenkovima Cromwell, a u vazdušnodesantnim jedinicama, američkim lakim tenkovima M22 Locust.


Period posle Drugog svetskog rata obeležio je vrtoglav razvoj vazduhoplovstva, između ostalog i transportne avijacije. Svetlost dana su ugledali novi, snažniji transportni avioni i po prvi put, transportni helikopteri. Iako su savremeni transportni avioni mogli da transportuju čitav niz vozila, počev od guseničara FV432, preko točkaša Scimitar, Saladin i dr, posebno mesto pripada familiji vozila CVR(T) – Combat Vehicle Reconnaissance (Tracked). Početak proizvodnje je bio 1970. Ova familija vozila imala je, pored relativno male mase od oko 8 t, još jednu jedinstvenu karakteristiku – konstrukciju od legure aluminijuma. Pored toga, vozilo je imalo vrlo veliku brzinu od 80 km/h, kao i ekstremno mali pritisak na podlogu od samo 0,36 kg/cm2, slično pritisku koji ostvaruje vojnik u čizmama na podlogu. Bio je izrađen čitav niz varijanti: FV101 Scorpion sa topom 76 mm ili 90 mm za izvoz, FV102 Striker sa protivoklopnim vođenim raketama (POVR) Swingfire, FV103 Spartan, oklopni transporter za četiri vojnika, FV104 Samaritan sanitetsko vozilo, FV105 Sultan komandno vozilo, FV106 Samson vozilo za izvlačenje i FV107 Scimitar izviđačko vozilo sa topom 30 mm. Britanski Scorpioni su 1994. povučeni i modifikovani kupolama sa izviđačkih vozila Fox sa topom 30 mm i još nekim izmenama, što je rezultovalo vozilima tipa Sabre. Ukupno je proizvedeno preko 3.000 ovih vozila, a izvezeni su u 20 zemalja sveta, te predstavljaju jedno od najuspešnijih britanskih oklopnih vozila. Upravo je mala masa preporučila ova vozila za vazdušnodesantne operacije. Primera radi, jedan avion C-130 Hercules može da transportuje dva vozila ove vrste, dok jedan helikopter CH-47 Chinook jedan okačen pod trup. Vozila familije CVR(T) korišćena su u brojnim borbenim operacijama, gde se pokazala visoka pouzdanost i prohodnost, odnosno manevarske osobine i pokretljivost tih vozila.
Tipičan primer je rat za Foklande, kao i operacija „Pustinjska oluja“. Iako laki tenkovi Scorpion u britanskim oružanim snagama, naoružani topom 76 mm nisu bili dovoljno efikasni za borbu protiv protivničkih tenkova, ipak su bili adekvatni za vatrenu podršku i borbu protiv praktično svih drugih vozila. Međutim, izvozna varijanta sa belgijskim topom Cockerill MkIII kalibra 90 mm, ima mogućnost ispaljivanja daleko efikasnije kumulativne i potkalibarne municije, koja je dovoljna za uspešno dejstvo protiv starijih tenkova, prisutnih u zemljama trećeg sveta. Povrh toga, familija CVR(T) je imala i amfibijska svojstva, ali samo sa pripremom – bilo je obavezno podizanje gumenog pontona iznad trupa kako bi se povećala zapremina vozila i obezbedilo plutanje. Pored ove varijante, Britanci su uveli u upotrebu i modifikaciju serije CVR(T), koja je dobijena produženjem za jedan hodni točak, pod nazivom Stormer. I ova vozila se nude u varijanti oklopnog transportera (pored stalne posade od tri, prevoze do osam vojnika), vozila naoružanog raketama zemlja-vazduh Starstreak, minobacačem, sistemom za automatsko polaganje mina, kao i varijanta izviđača sa topom 30 mm i POVR TOW. Međutim, iako je helikopterom CH47 Chinook moglo biti poneseno takođe jedno vozilo ovog tipa, najrasprostranjenijim zapadnim transportnim avionom C-130 Hercules, moglo je da se preveze samo jedno vozilo Stormer.
Sve u svemu, od skromnih, ali avangardnih početaka sa Tetrarchom, Britanci su ostvarili pun pogodak sa serijom CVR(T). Sve vreme Hladnog rata, ovi laki tenkovi bili su jedni od najcenjenijih na svetu i praktično idealni za meke, munjevite terene prisutne u zemljama trećeg sveta, što im je, uz nespornu upotrebljivost (uprkos maloj masi), donelo sjajne izvozne rezultate.
S. BALOŠ

 

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Pročitajte još