Verni tradicionalizmu

Debate o optimalnom kalibru korišćenom na standardnim vojnim puškama, najmasovnijem streljačkom oružju, traje od same pojave pušaka. Tokom Drugog svetskog rata su različite države imale kalibre tzv.pune snage, što i nije najkorektniji termin, ali kolokvijalno, sasvim adekvatan. Nemci su imali 7,92×57; Sovjeti 7,62x54R, Britanci 7,7x56R, Amerikanci 7,62×63 i dr. Svi ovi kalibri imali su energije zrna na ustima cevi od 3500 do preko 4000 J, te veliku energiju trzaja, koja je čak i uz najveći trud kontruktora predstavljala nepremostivu prepreku da se ostvari kakva – takva kontola rafalne paljbe u oružju mase na nivou vojničke puške. Mitrlajezi su bili druga „priča“, jer su ima mase bile dva do tri puta veće te je energija trzaja oružja bila manja i samim tim se mogla kontrolisati. S druge strane, ustanovljeno je da su praktične daljine na kojima su vojnici mogli da uoče, pravilno identifikuju cilj, odnosno pogode ga uz razumnu obuku, najviše 400 m, te se pojavio kraži nemački 7,92×33 mm koji je sa novom puškom StG-44 označio početak ere jurišnih pušaka. Taj je trend „zacementiran“ pojavom sovjetskog „srednjeg“ metka 7,62×39 mm i AK-47, a kasnije i američkog 5,56×45 mm i M-16. Upravo su jurišne puške obeležile ceo posleratni period, pojavio se ogroman broj različitih modela, a taj trend traje i danas. Međutim, do pojave M-16, na zapadu je postojao trend razvoja tzv.borbenih pušaka, koji su se u nekim državama zadržale do danas. Puške poput nemačke G-3, belgijske FAL i američke M-14 koristile su kalibar 7,62×51 mm, standardan u NATO, koji je trebalo da pruži odgovor na sovjetski srednji metak, ali je, kako je istorija pokazala, potpuno pogrešnom odlukom zapravo predstavljao marginalno oslabljeni 7,62×63 mm. Turske oružane snage su upravo jedne od retkih koje još uvek insistiraju na ovoj koncepciji, tako da su im standardne vojne puške još uvek borbene G3 u verzijama G3A7 i G3A7A1, dok je sekundarna takođe Heckler und Koch HK33E u kalibru 5,56×45 mm, obe proizvedene od strane domaćeg proizvođača MKEK (Makina ve Kimya Endüstrisi Kurumu – korporacija mašinske i hemijske industrije). Specijalci koriste šarenilo modela: HK416, M-4A1, M-16A4, AUG, SCAR i TAR-21. Poseduju i značajan broj konzerviranih AKM nabavljenih po vrlo povoljnim cenama iz Istočne Nemačke, dok je određeni broj zaplenjen od pripadnika Kurdskih pobunjenika. Iako ovo deluje kao logistička noćna mora, treba znati da je broj G-3 i HK-33E nesrazmerno veći u odnosu na ostale modele, u upotrebi su dva kalibra kao i kod drugih oružanih snaga, samo s razlikom da je akcenat na 7,62 mm a ne 5,56 mm. Iako je borbeni komplet koji vojnici mogu poneti manji, trzaj jači i kontrola rafalne paljbe znatno teža, municija pušaka i mitraljeza je ista, a efikasni dometi veći, što je u skladu sa reljefom, ne samo u istočnoj Turskoj, već i u Iraku i Siriji. Osim tog, probojnost ovog jačeg kalibra je znatno veća, što važi i za zaustavnu moć pri pogađanju u različite delove tela protivnika.
MPT (Millî Piyade Tüfeği – nacionalna pešadijska puška) je familija pušaka, koja pokriva borbene (MPT-76), jurišne (MPT-55), snajperske puške (KNT-76) i karabine (KAAN-717). Sve osim MPT-55 koja je u kalibru 5,56×45, dolaze u kalibru 7,62×51 mm. Predmet razmatranja u ovom članku biće MPT-76 i MPT-55, kao dve dominantne puške od kojih su već proizvodede desetine hiljada komada, postoje porudžbine za stotinama hiljada primeraka, a ostvaren je i zavidan izvozni uspeh. Dostupnost velikog broja vrlo kvalitetnih inostranih rešenja, kao i duga tradicija domaće proizvodnje pušaka, nagnalo je turske planere da započnu razvoj domaćih pušaka, kojima bi opremali sopstvene oružane snage. Na taj način bi se zamenile danas još uvek prisutne, ali već zastrele puške G-3 i HK-33E.
Princip rada svih pušaka iz ove familije zasnovan je na pozajmici gasa sa klipom kratkog hoda u kombinaciji sa rotacionim zatvaračem sa ispustima. Baziran je na principu rada sa kojim su se turski stručnjaci susreli na vrlo cenjenim puškama HK-416, koje su u standardnoj opremi specijalnih jedinica. Uz to, HK-416 se proizvodi po licenci u Turskoj, u pogonima kompanije MKEK (Makina ve Kimya Endüstrisi Kurumu – korporacija mašinske i hemijske industrije), jednog od nosilaca namenske industrije. Tačnije, ovaj je mehanizam verovatno sličniji povećanoj varijanti HK-417 koja umesto kalibra 5,56×45 koristi 7,62×51 mm, s obzirom da je energija ove municije približno dvostruko veća. Za razliku od klasične pozajmice gasa sa klipom dugog hoda kao što je primenjeno na M1 Garandu i AK-47, kod pozajmice gasa sa klipom kratkog hoda nema ulaska barutnih gasova u sanduk, nema prljanja i zagrevanja elemenata mehanizma. Kao takav, ovaj mehanizam pruža duži radni vek, neuporedivo jednostavnije čišćenje i održavanje, te je stekao veliku popularnost. Gotovo da nema novije jurišne puške a da ne koristi taj princip rada automatike. Osnovni strukturalni element je najverovatnije legura AA 7XXX, legura aluminijuma sa cinkom i magnezijumom, inače široko korišćena u avio – industriji. To je danas vrlo popularan materijal za sanduke streljačkog oružja, s obzirom na odličan odnos između čvrstoće i gustine, tako da su komponente vrlo krute, otporne na koroziju i relativno jednostavne za mašinsku obradu. Pored toga, obilato su korišćeni i polimeri. Za sada nema podataka da li MPT koriste kao i automati SAR-109T poligonalne cevi, ali je sigurno da ako su već ovladali tom tehnologijom, teško je zamisliti da ne koriste, s obzirom na vrlo važnu prednost daleko smanjenog bakarisanja. Zanimljivo je da je dužina cevi MPT-76 svega 406 mm, što je prilično malo s obzirom na municiju koja se koristi. Po tome je slična HK-417 u verziji Recce, ali je masa prazne KNT-76 ipak nešto veća, 4,2 kg u odnosu na 4,05 kg kod poznatije nemačke puške. Sa izvučenim osloncem za rame, ukupna dužina je 1000 mm, dok je sa uvučenim 900 mm. Inače, oslonac za rame ima 12 pozicija, tako da se može vrlo efikasno prilagoditi stasu različitih strelaca. Nešto kraća cev obezbeđuje za ovakvo oružje prosečnu preciznost od 4 MOA, ali je ovo kompromis, s obzirom da se postiže nešto manja početna brzina zrna od 800 m/s. Pored kakve takve kompaktnosti, treba reći da ova puška ima i rafalnu paljbu, sa teoretskom brzinom gađanja od 700 met/min. Okvir je kapaciteta 20 metaka.

MPT-55 je „mlađa sestra“ MPT-76 i verovatno će biti korišćena od strane specijalana. Teško je u ovoj fazi govoriti o tome da li je „bolja“ od mnoštva pušaka koje turski specijalci već koriste, ali bez sumnje, konstruktori uživaju puno poverenje nadležnih, što je za svaku pohvalu. Postoje dve varijante ove puške, MPT-55 i MPT-55K. Prva je jurišna puška, mada bi je možda korektnije nazvati karabinom, s obzirom na dužinu cevi od 368 mm, kao i kod američkog M-4. Ovo je dovoljno da se zrno „pogura“ do 850 m/s. Dužina sa izvučenim osloncem za rame je 884 mm, a sa uvučenim 800 mm, uz sedam pozicija. Masa bez okvira je 3,3 kg. Druga varijanta je kratka MPT-55K, sa cevi od 279 mm, masom 3 kg i dužinama 814/730 mm. Početna brzina je 800 m/s. Kao i MPT-76, verzije u kalibru 5,56×45 mm imaju preciznost od 4 MOA, što je u okviru klase. I MPT-76 i 55 imaju silu povlačenja obarača od 2 – 3 kg. Proizvođač deklariše efikasni domet od 400 m, ali je ova brojka za verziju MPT-55K možda malo preterana. To je svakako manje od MPT-76 sa 600 m. Međutim, teoretska brzina gađanja je veća, 800 met/min. Ovo je i očekivano, s bozirom da će se MPT-55 koristiti ipak na manjim daljinama, gde je u hitnim situacijama važnija veća teoretska brzina gađanja. Osim toga, još je važniji faktor daleko manja energija trzaja slabije municije kalibra 5,56 mm i lakša kontrola rafalne paljbe. Na MPT-55, standardan je okvir od 30 metaka.
Kod svih pušaka je prisutna ergonomija i način upotrebe kao i kod M-4/M-16, koja polako postaje svojevrstan svetski standard. Takođe, pod standardom može da se podvede i postojanje četiri Picatinny šine. Ovo u određenoj meri povećava masu pušaka, ali ujedno drastično povećava fleksibilnost s obzirom da se može ugraditi čitav niz dodataka. Šine se postavljaju već i na daleko kompaktnije automate, ali mora se napomenuti da su na puškama upotrebljivije, jer se pored refleksnih i laserskih nišana, taktičkih svetala i jurišnih rukohvata, mogu korisno upotrebiti i ugrađivati snajperski nišani, potcevni bacači granata i dvonošci.

Puške MPT vode poreklo od neuspešne Mehmetcik-1 iz 2008. godine. Nakon značajnih konstrukcionih izmena, 2014., izrađeno je 200 prototipova u kalibru 7,62 mm. Serijska proizvodnja je započela sledeće godine. Prva porudžbina je bila za 35014 pušaka MPT-76, od kojih je 20000 proizvedeno od strane MKEK, dok je ostatak poveren firmi Kalekalip. Za sada se zna da je ukupno poručeno preko 350000 pušaka ovog tipa. Bez sumnje, do sada je isporučeno sigurno stotinjak hiljada za Tursku, jer je do 2019.godine isporučeno 66000 MPT-76 i 55. Tvrdi se da će u proizvodnju, ako to već nije urađeno, biti uključen i Sarsilmaz, ali nije poznato da li vezano za proizvodnju borbenih i jurišnih pušaka ili snajperskih pušaka, o kojima će Kalibar tek pisati.
Za sada nema podataka o stvarnom kvalitetu ovih pušaka, ali izvozni uspeh dovoljno govori. Albanija je nabavila 30 MPT-76 i još toliko MPT-55. Azerbejdžan takođe, ali je broj pušaka nepoznat, uz zahtev da se puške proizvode u njihovim pogonima.Tu je dalje Libija, Severni Kipar, koji je dobio oko 2500 MPT-76, Senegal i Somalija, sa 450 isporučenih. Trenutno, nabavku pušaka MPT-76 razmatra Čile, gde se razmišlja zamena pušaka SIG SG510 u kalibru 7,62×51 mm. Takođe, potencijalni kupci su i Afganistan i Pakistan. Na osnovu svega, sasvim je jasno da je pred ovim borbenim i jurišnim puškama sasvim lepa budućnost. Ako se tako može reći, aktivna međunarodna politika Turske, sigurno može da doprinese izvoznom uspehu njihovog oružja, ali ništa od toga ne bi bilo da nije vrlo solidne naučne i industrijske baze na kojoj Turska naporno radi već decenijama.
S. Baloš

 

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Pročitajte još