Vremeplov: Rodonačelnik legendi

Kada se pomene protivtenkovska puška, svi pomisle na nezgrapno, teško oružje, koje ispaljuje nestandardnu i neobičnu municiju, ogromne energije trzaja, koju mogu da „ukrote“ samo najumešniji – ali švedska Carl Gustav m/42 je sve samo ne to

Jedini način borbe običnog pešadinca protiv oklopnih vozila, prvenstveno tenkova, krajem Prvog i između dva svetska rata bile su protivtenkovske puške. U početku, bio je to novi tip streljačkog oružja, uvećane i ojačane pešadijske repetirke koje su ispaljivale snažniju municiju. Kako se u međuratnom periodu pojavila nova generacija tenkova, sa debljim oklopom, nastala je i nova generacija protivtenkovskih pušaka. Dok je npr. Mauser M1918 iz Prvog svetskog rata ispaljivala municiju 13×92 probojnosti 20 mm čelika na 100 m, tipični predstavnici i po mnogima najefikasnije protivtenkovske puške u tom trenutku, ruske PTRS i PTRD (14,5×114), probijale su oko 40 mm na malim daljinama – ali je na većim, probojnost brzo opadala.

Smanjenje mase i trzaja

Kasnije su se pojavile puške kalibra 20 mm, efikasnije na većim daljinama, ali su trzaj i masa dostigli granične vrednosti. Dok je Mauser M1918 imala 17,7 kg i dužinu 1,68 m, PTRD 17,3 kg i 2 m, Solothurn S18/100 i Lahti L39 od 20 mm bile su između 42,2 i 45 kg i dužine od 1,76 do 2,23 m. Ispaljivale su moćnu municiju 20x138B, karakterističnu za nemačke protivavionske topove Flak 30/38. Japanska puška Type 97 koristila je nešto slabiju municiju 20×124, ali je masa bila rekordna – čak 69 kg sa štitnikom! Sledeća stepenica ka još snažnijim kalbrima bi verovatno premašila mogućnost transporta i od strane grupe ljudi, odnosno, graničila bi se sa protivtenkovskim topovima kalibra 25 i 37 mm.
Početkom Drugog svetskog rata, postalo je jasno da konstruktori tenkova teže drastičnom povećanju debljine oklopa koji je u odnosu na međuratni period veći tri-četiri puta, a u nekim slučajevima i više. Na taj način, otvoren je put usvajanju ručnih bacača različitih tipova, koji su obećavali višestruko veću probojnost i manju masu u odnosu na protivtenkovske puške. Jedna od prvih nacija koja je pokazala interesovanje za bestrzajni princip su tradicionalno neutralni Šveđani, koji paradoksalno, nisu ni učestvovali u Drugom svetskom ratu. Međutim, umesto da se koncentrišu na primenu kumulativne bojeve glave, Šveđani su težili da smanje trzaj, masu i dimenzije klasičnih protivtenkovskih pušaka sa probojnom municijom. Tako je nastalo vrlo zanimljivo oružje – bestrzajna protivtenkovska puška Carl Gustav m/42.

Zadnji deo čaure sa kružnim otvorom za izlazak gasova

Razvoj puške je počeo 1940, u vreme kada je oklop aktuelnih tenkova još uvek bio u granicama mogućnosti proboja municijom protivtenkovskih pušaka. Razvoj je završen dve godine kasnije, kada je počela i serijska proizvodnja, posle porudžbine za 3.219 komada oružja. Međutim, do 1944, dostigla je tek nekih 1.000 pušaka. Osnovni razlog je poznat: već 1942, postojeći tenkovi su dobili dodatni oklop koji ih je činio potpuno zaštićenim od probojnih projektila pušaka, a s druge strane – uveliko je počelo uvođenje tenkova sa debljim i bolje oblikovanim oklopom. Broj upotrebljivih pušaka je u suštini bio još manji, jer je prvih 500 primeraka imalo određene nedostatke, tako da su u početku korišćene samo za obuku, dok nedostaci nisu otklonjeni. Gledano u perspektivi, Carl Gustav m/42 predstavlja izuzetno značajno oružje. To je bila bestrzajna puška koja je funkcionisala na Dejvisovom principu otvorene cevi, sa primenom teorije akcije i reakcije. Hranjenje je obavljano od pozadi – municija je postavljana kroz zadnji deo, posle zakretanja zadnjeg dela sa zatvaračem i konusnim otvorom za barutne gasove. U sklopu zatvarača nalazio se poseban otvor za izlazak barutnih gasova, koji je vremenom erodirao i povećavao se, pa je morao da se zameni posle određenog broja ispaljenih projektila.

Vrhunska probojnost

Municija je posebna priča. Korišćen je kalibar 20 mm, sa čaurom dugom čak 180 mm – dužom od bilo koje druge municije ovog kalibra i približniji današnjim topovima 30 mm. U dancetu čaure nalazio se kružni otvor za izlazak barutnih gasova, čime se obezbeđivao bestrzajni princip. Iz tog razloga, ne čudi opredeljenje konstruktora da se puškom gađa direktno sa ramena, čak i iz stojećeg stava, što je bilo nezamislivo za druge puške u ovom i čak nešto manjim kalibrima. Oslonac za rame se nalazio približno na sredini puške, a strelac je imao na raspolaganju pištoljski rukohvat i opcioni dvonožac za gađanje iz ležećeg položaja. Ovo dovoljno govori koliko je oružje bilo kompaktno i lagano, naravno, za korišćeni kalibar: dužina 1.450 mm i masa 11 kg. Posebno impresionira relativno mala masa, koja je manja od bilo koje druge protivtenkovske puške, sem poljske Marosczek wz35 od 9,1 kg. I dužina je bila vrlo mala – manju je imala samo nemačka SS41 (1.195 mm). Međutim, probojnost je bila vrhunska – graničila se sa drugim puškama kalibra 20 mm i iznosila 40 mm na 100 m.

Municija pored puške deluje zaista ogromno
Municija pored puške deluje zaista ogromno

Takvu probojnost su imale i sovjetske puške PTRD i PTRS. Nema podataka kolika je bila probojnost na većim daljinama, ali se na osnovu kasnijih analiza pokazalo da je projektil imao energiju približno kao i druge puške 20 mm. Na osnovu toga može da se zaključi da je i probojnost bila slična ili nešto veća nego kod PTRD i PTRS na većim daljinama. Nišanilo se preko klasičnih, mehaničkih nišana, sa najvećom daljinom gađanja 300 m, a postojao je i opcioni optički nišan. Kada su 1943, Saveznici saznali za zanimljivo švedsko oružje, urađena je analiza na osnovu dostupnih crteža. Ispostavilo se da je umesto analize, ovo bilo više nagađanje, ali se do kraja pokazalo da nije daleko od istine.

Ispred vremena

Agažovan je čuveni Britanac Dennistoun Burney, konstruktor bestrzajnih topova Burney, koji je radio i za „Broadway Trust Company“. Burney je procenio početnu brzinu na 800-820 m/s, pre svega zbog mišljenja da je masa projektila 130-150 g. Ova masa je bila karakteristična za projektile protivtenkovskih pušaka kalibra 20 mm, a verovatno je upečatljiv utisak ostavila ogromna čaura, pa je preovladalo mišljenje da bi i projektil trebalo da bude u skladu s njom. Zapravo, masa probojnog projektila je bila 108 g, a početna brzina veća od procenjene – 950 m/s. Zvanična, švedska oznaka probojnog projektila je bila slpprj m/42, dok je na raspolaganju bio i trenutno-fugasni projektil sgr m/43. Međutim, ono što je Burney sugerisao i u potpunosti je bio u pravu i ispred svog vremena je verovanje da bi najbolja primena ove puške bila u ulozi snajpera! Reklo bi se, ispred vremena teških snajperskih pušaka, odnosno modela za dejstvo protiv materijala. Iako danas postoji određen broj teških snajperskih pušaka u kalibru 20 mm, među kojima treba istaći južnoafričku NTW20 i hrvatsku RT20, manje su pogodne od Carl Gustav m/42 u pogledu mase, gabarita i trzaja – uprkos sistemu za smanjenje trzaja na bazi barutnih gasova, kod RT20. Ova puška koristi klasičnu municiju 20×110, ali ima konstruktivno rešeno odvajanje dela barutnih gasova prema nazad.

Zadnji deo puške Carl Gustav m/42
Zadnji deo puške Carl Gustav m/42

Najveća zaostavština bestrzajne protivtenkovske puške Carl Gustav m/42 su švedska oružja, koja su je nasledila i osvojila svet. Naravno, radi se o ručnim bacačima Carl Gustav kalibra 84 mm koji su se pojavili 1946. i doživeli nekoliko varijanti. Ova oružja su posle ruskog RPG-7 i američkog LAW verovatno najrasprostranjenija na svetu i korišćena su u brojnim ratovima, sa odličnim rezultatima. Najmoćniji „izdanak“ je verzija M3 sa natkalibarnim projektilom FFV597 probojnosti od čak 900 mm čelika.

Mr Sebastian BALOŠ
foto: privatna kolekcija

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Pročitajte još

Pun pogodak

Puška ArmaLite AR-30 se pokazala kao izvanredno rešenje teške taktičke puške

Supermašina

SIG Sauer MPX PCC - Pouzdanost, preciznost, lakoća rukovanja i odlična kontrola trzaja