vremeplov: Suviše fin za vojsku

Za mnoge nacije može da se kaže da su dale veliki doprinos razvoju streljačkog naoružanja: Francuzi su se istakli razvojem municije sa bezdimnim barutom i iniciranjem koncepta lakog mitraljeza, Nemci besmrtnim sistemom obrtnočepnog zatvarača tipa Mauser, pokretanjem koncepta jurišne puške i automatima MP5, Rusi puškama AK-47, prigušenim i podvodnim oružjem, a Amerikanci „gomilom“ kvalitetnih revolvera, pištoljima Colt M1919, poluautomatskim puškama Garand i sačmaricama. Italijani su dali važan doprinos na polju automata. Prvo automatsko oružje u pištoljskom kalibru je bio poznati automat Villar-Perosa. Osamdesetih godina 20. veka tržište automata duboko je uzdrmano modelom Spectre, idealnim za telohranitelje i sa vrlo kompaktnim, četvororedim okvirima. U isto vreme, pojavio se i Benelli CB-M2, sa municijom bez čaure AUPO.

Municija bez čaure

Ovakva municija  je godinama raspirivala maštu konstruktora vatrenog oružja i to još uvek čini. Jednostavno, prednosti koje pruža u pogledu pojednostavljenja mehanizma streljačkog oružja, a time i povećanja pouzdanosti zbog izostanka važnih i često kritičnih operacija rada automatike, izvlačenja i izbacivanja prazne čaure, deluju previše atraktivno da bi se ignorisale. Sem toga, izostanak pomenutih operacija, može da poveća brzinu paljbe. Postoji nekoliko koncepata municije bez čaure. Prvi je potpuno bezčaurna municija, kao što je bio slučaj sa nemačkom 4,7×33 za pušku G11 i takođe nemačkom (danas austrijskom) lovačkom municijom firme „Voere“. Danas se ovakav tip municije još uvek proučava u okviru američkog programa LSAT CL. Osnovni problem potpune eliminacije čaure je činjenica da čaura obezbeđuje barutnom punjenju zaštitu od spoljašjih udaraca i negativnog uticaja vlage, sigurno uvođenje metka u ležište, zaptivanje (sprečava prodor barutnih gasova u sanduk) i preuzimanje dela toplote koja se stvara sagorevanjem barutnog punjenja, štiteći ležište metka od pregrevanja.

Posle ispaljivanja zrna, čaura se izbacuje, a sa njom i veliki deo toplote. Zbog toga je napravljen manje radikalan, ali podjednako atraktivan koncept, prema kome ulogu čaure igra produžetak samog projektila, unutar kojeg se nalazi barutno punjenje. Ovaj koncept je, međutim, prilično star. Prvo oružje koje je koristilo taj princip, bila je maerička puška Volcanic iz sredine 19. veka, a korišćen je i na japanskom avionskom topu 40 mm Ho-301 i ruskim bacačima granata GP-25/30. Konkretno, municija za top Ho-301 imala je ukupnu dužinu 13,5 cm, od čega je u zadnjih 3 cm bilo barutno punjenje. Posle opaljenja, produkti sagorevanja barutnih gasova su napuštali komoru kroz 12 otvora u zadnjem delu projektila, prečnika 3,8 mm. Najveći nedostatak je bila vrlo mala početna brzina od samo 230 m/s, u velikoj meri nedovoljna za dejstvo po ciljevima u vazduhu. Međutim, za pištoljsku municiju, početna brzina tog reda veličine, sasvim je prihvatljiva, posebno ako se zna da je masa projektila mogla da bude teoretski veća nego kod klasične municije. S takvim adutima u rukama, konstruktori italijanskog „Benellija“ krenuli su u razvoj automata, koji će u kasnijoj fazi dobiti oznaku CB-M2, ali na bazi municije, koja zapravo predstavlja suštinu ovog zanimljivog koncepta.

AUPO projektil

Mauniciju pod nazivom AUPO, razvila je 1979/80. poznata italijanska kompanija „Fiocchi“. Iako je kalibar označen kao 9 mm, prečnik prednjeg, masivnog dela projektila je bila 8,8 mm, prečnik na „ramenu“ – zadebljalom delu municije 8,99 mm, a na zadnjem delu 9,12 mm. Ukupna dužina projektila je bila 25,56 mm. Sve je ovo činilo AUPO prema gabaritima marginalno manjom u odnosu na već tada najrasprostranjeniju municijom 9 mm Para (prečnik zrna 9,02 mm, prečnik danceta 10 mm, ukupna dužina 29,7 mm). Vrlo slična bila je i početna brzina – AUPO 390 m/s (tačnije brzina na 10 m), 9 mm Para oko 396 m/s. Ukoliko se uzme u obzir da je teoretski masa projektila AUPO bila nešto veća, može da se zaključi da je i kinetička energija u određenoj meri na strani AUPO. Očigledno je da su Italijani ciljali da naprave konkurenta globalno popularnom 9 mm Para.

Zadnji deo je bio drugačije rešen nego na japanskoj municiji topa Ho-301. Kako je prečnik municije AUPO znatno manji, nije bilo realno da se u dancetu buše otvori toliko malog prečnika. Zato su Italijani pribegli alternativnom rešenju, sa sagorivim „čepom“ izrađenim od zaptivnog kartona. U unutrašnjosti projektila (municije), nalazilo se klasično barutno punjenje. Ako je zadnji deo sagoriv, očigledno da je nemoguće dejstvo klasične udarne igle. Udarna igla ne dejstvuje u zadnji deo, već bočno, neposredno iza masivnog dela projektila, na mesto gde se nalazi inicijalno punjenje. Inicijalno punjenje je bilo prstenastog oblika, postavljeno u „pazuh“, oivičen unutrašnjom konturom masivnog dela projektila. Iako ovo sve deluje prilično komplikovano, mnogo toga je rešeno spretnim oblikovanjem projektila i nije isključeno da bi u masovnoj proizvodnji, ovaj koncept bio sasvim izvodljiv. Tome doprinosi i homogena konstrukcija od jednog početnog komada mesinga. Kako je unutrašnja kontura mogla relativno lako da se oblikuje i spoljašnja kontura je mogla da se oblikuje u smislu formiranja, npr. šupljine u vrhu za širenje posle udara i potpunijeg prenosa kinetičke energije. U ekstremnim slučajevima (dublja šupljina u vrhu) možda bi moglo da se postigne potpuno cepanje i otvaranje relativno dugog projektila unutar tela protivnika. Postojale su dve vrste municije: sa crvenim i zelenim dancetom. Sem očigledne razlike u mestu proširenja projektila sa 8,8 na 8,99 mm u korist crvenog, što može da sugeriše na jaču laboraciju, nema podataka o suštinskim razlikama između ove dve vrste municije.

Klasičan princip trzaja

Suštinski, automat Benelli CB-M2 je klasične konstrukcije, bar do određene mere. Glavni konstruktor automata je Bruno Civolani, a rad je trajao od početka osamdesetih, do 1985. Sistem rada automatike je zasnovan na, za ovaj tip streljačkog oružja, klasičnom principu trzaja. Specifičnost CB-M2 je bilo duboko ležište metka u cevi, unutar kojeg je, iza projektila, ulazio neobično dug zatvarač. Radijalno na zatvaraču se nalazilo više zaptivnih prstenova. Takođe, čelo zatvarača je imalo proširenje, koje je ulazilo u profilisani otvor na projektilu (unutrašnji obod), iza zaptivača. Ukoliko je došlo do opaljenja, pritisak barutnih gasova je bio dovoljno veliki da „iščupa“ projektil iz zatvarača. Kada ne bi došlo do opaljenja, strelac je repetiranjem mogao da izvuče projektil iz ležišta metka i posebnim mehanizmom se izbacivao kroz otvor koji se nalazio iza okvira, na donjoj strani sanduka. Druga specifičnost je bila udarna igla, koja je prolazila kroz gornji deo ležišta metka i u projektil udarala sa gornje strane, naspram inicijalnog punjenja.

Ostali atributi automata su bili sasvim u skladu sa klasičnim konkurentima. Postojao je preklopni oslonac za rame (preklapao se nagore). Pištoljski rukohvat i prednji potkundak su bili od polimera, a nišani klasični, mehanički. Danas bi takav automat bez sumnje bio opremljen standardnim šinama i mogućnošću prhvatanja laserskog nišana. Dužina sa preklopljenim osloncem za rame je 450 mm, sa otvorenim 660 mm, dužina cevi 200 mm, a masa praznog 3,4 kg (besmrtni MP5 460/660 mm i 2,88 kg). Teoretska brzina gađanja je bila između 800 i 1000 met/min, a standardni okviri su imali kapacitet od 30 metaka.
Zašto se odustalo od Benelli CB-M2, iako je prema tvrdnjama onih retkih koji su imali priliku da ga testiraju, to bilo vrlo prijatno oružje za upotrebu? Da bi neko radikalno novo oružje bilo prihvatljivo za poslovične tradicionaliste u vojnim krugovima, moralo je da poseduje dovoljno velike prednosti u odnosu na oprobana rešenja. Takva logika je sasvim u redu i zapravo je došla „glave“ CB-M2. U osnovi, mehanizam rada automata, iako u pojedinim segmentima jednostavniji od klasičnog, u drugima je bio možda ne složeniji, već manje uobičajen, tako da se u očima vojnih zvaničnika u određenoj meri gubila osnovna potencijalna prednos – jednostavniji mehanizam rada. U odnosu na konkurenciju, pre svega nemački MP5, iako su dimenzije bile praktično iste masa je bila značajno veća. Barutno punjenje municije AUPO bilo je slabije zaštićeno u odnosu na klasičnu municiju, što je sve sasvim dovoljno da se prednosti Benelli CB-M2 proglase za nedovoljne.

Mr Sebastian BALOŠ

foto: privatna zbirka