GAU17 mitraljezi na desantnim camcima americke vojske.jpg

Zastrašujuća vatra

Pojedine konstrukcije oružja, javnosti su poznate uglavnom preko kinematografskih ostvarenja. Takav slučaj je i sa mitraljezima sistema Gatling, koji se najviše vezuju za period Američkog građanskog rata, iako su razni derivati tog oružja/oruđa korišteni širom sveta.
Još od 14. veka, postojali su pokušaji da se obezbedi velika gustina ispaljenih zrna iz vatrenog oružja. Čak postoje podaci da je i genijalni Leonardo da Vinči bio opsednut konstruisanjem takvog moćnog „bljuvača vatre“, iako nisu sačuvani njegovi originalni nacrti. Prvi u praksi isproban takav „pramitraljez“ delo je Džejmsa Paklija iz 1718, višemetno oružje sa cilindrom kao na revolveru, cevi dužine 90 cm i kalibra oko 30 mm. Cilindar je bio kapaciteta 11 metaka-granata, a brzina vatre impresivna za taj period – preko 60 opaljenja za sedam minuta. Odnosno, oko devet hitaca u minuti, što je bilo trostruko brže od mogućnosti najveštijeg strelca-pešadinca tog doba.

Americki vojnici sa Gatlingom u vreme rata sa Spanijom.jpg
Američki vojnici sa Gatlingom u vreme rata sa Španijom

Paklijev top je uspešno korišćen kao brodsko oružje. Sve do 1862. i patenta Ričarda Džordana Gatlinga, osmišljeno je više oružja sa rotirajućim cevima, koje se obrću oko centralne osovine, ispaljujući po jednu cev velikog kalibra. To je bio konstrukcioni korak napred, u odnosu na mornaričke „pačje noge“: topove malog kalibra, koji su imali više paralelnih cevi postavljenih u ravan, a koje su se ispaljivale jednovremeno, bez mogućnosti brzog prepunjavanja.
Iako postoji pogrešno uverenje da je Gatlingovo oružje masovno korišćeno tokom rata američkog Severa i Juga, istorijski podaci govore da je njegov prvi pronalazak u vidu oruđa sa deset cevi koje se manuelno okreću ručicom, upotrebljen tek u kasnoj završnoj fazi sukoba – kada je general Džejms Ripli iz vojske Severa, opremio deo trupa pod svojom komandom ovim novitetom. Drugi podaci govore da je general Bendžamin F. Batler, prvi koristio „gatlinge“ u sukobu kod Petersburga u Virdžiniji, tokom 1864. Dodajmo, da je konstruktor Gatling bio pristalica snaga Juga, ali mu to nije smetalo da razvije biznis sa deklarativno suprotstavljenom grupacijom u ratu. Prvobitna koncepcija mitraljeza u kalibru .58 i sa šest rotacionih cevi koje su omogućavale brzinu vatre od 350 metaka u minuti, u vreme perkusionih sprednjača, svakako je bila zastrašujući „argument“ pobedničke strane. Američka vojska je po završetku rata naručila usavršenu verziju u kalibru .30 sa deset cevi i nešto veće brzine paljbe. Zvanično je u naoružanje vojske SAD Gatlingovo oružje usvojeno 1866, a uskoro je iskorišteno i protiv pobunjenih Indijanaca na zapadu zemlje.
Međutim, nije sve teklo tako impresivno, prvenstveno zbog tadašnjih metaka koji su bili od hartije, a i nišandžija bi često u žaru borbe prebrzo okretao ručicu, tako da se oružje pregrejavalo i postajalo neupotrebljivo. Tek od 1880. i pronalaska bezdimnog baruta, za sjedinjenu metalnu municiju, sve je postalo mnogo efikasnije. Sem toga, oruđa su bila izuzetno masivna – 41 kg, tako da ih je bilo vrlo teško prenositi sa položaja na položaj tokom borbe, pa su „gatlinzi“ uglavnom korišćeni združeno u baterijama, kao vatrena podrška nastupajućoj pešadiji.

Prvobitni mitraljez sa vertikalnim sistemom punjenja

Posle ograničene upotrebe na američkom kontinentu, Gatlingovi mitraljezi su u većoj količini prodati Britanskoj kraljevskoj mornarici, koja ih je montirala na brodove, a mornarička pešadija ih je sa velikim uspehom koristila i 1879, protiv pobunjenih Zulu ratnika. Britanci su ovaj sistem oružja proizvodili po licenci u svojoj fabrici „WG Armstrong & Co“ u dva kalibra: .65 za mornaricu i .45 za kopnenu vojsku. Posle bitke sa Zuluima kod mesta Ulundi, stigao je izveštaj kako su sa razdaljine od 500 jardi naprosto masakrirani pobunjenici u fanatičnom jurišu. Na bojištu su ostala 473 poginula Zulu ratnika, koji su u roku od nekoliko minuta bili sravnjeni sa zemljom paljbom iz baterija „gatlinga“. Kao velika imperijalna sila, Britanija je ovo oružje stravičnih mogućnosti sa uspehom koristila i tokom napada na Aleksandriju 1882. Pre toga su i Francuzi isprobali novitet tokom sukoba sa Pruskom 1870, kao i Japanci u njihovom Boshin ratu, dve godine ranije. Četiri japanska „gatlinga“ su doneli premoć Imperijalnoj vojsci Japana i tokom borbi na ostrvu Ganghwa u Koreji 1876, a sa uspehom su ih koristili Rusi protiv Turaka i Amerikanci u ratu sa Španijom.
Gatling mitraljezi su se proizvodili u više tipova i modela, pa je prva intervencija bila na sistemu za „hranjenje“ municijom, kada je vertikalni gravitacioni okvir kapaciteta 20 metaka zamenjen zakrivljenim na Modelu 1871, a uskoro je usvojen i Brodvelov doboš, sa čak 400 metaka. Prvobitna oruđa su imala više delova (u zoni sanduka i mehanizma), izrađenih od bronze i mesinga, a kasnija poboljšanja su se ticala primene čvršćih materijala, jer je svaka cev imala sopstveni zatvarač i zabravljujuće površine. Sem toga, unifikovani su kalibar .45 i tripod, sa kog su mitraljezi dejstvovali. Početkom 20. veka američka vojska i dalje je koristila „gatlinge“ u novijim kalibrima .30-40, .30-03 i .30-06 Springfield. U to vreme vojske drugih razvijenih zemalja uveliko su usvajale mitraljeze sistema Maksim, koji su koristili vodeno hlađenje i imali samo jednu cev. Amerikanci su svoje omiljene višecevne mitraljeze „penzionisali“ tek 1911, posle 45 godina aktivne službene upotrebe (iako su pojedini primerci povremeno korišćeni i u Prvom svetskom ratu).

Ocuvani Gatling na jednom okupljanju sledbenika tradicije Gradjanskog rata.jpg
Očuvani gatling na jednom okupljanju sledbenika tradicije Građanskog rata

Sve do kasnih četrdesetih godina prošlog veka, nije bilo interesovanja za mitraljeze i topove sa rotirajućim cevima, kada je avijacija iskazala potrebu za oruđima velike gustine vatre. Tako je nastao čuveni „Projekat Vulkan“, poveren firmi „General Electric Co“. Traženo je oružje, koje bi ispaljivalo topovske granate kalibra 20 mm velikom brzinom i moglo da se montira na savremene ratne avione. Već 1956, šestocevni top u kalibru 20 mm nazvan T171 je usvojen kao Model 61, a po specifikacijama mogao je da ispali 1.000 metaka u minuti. Ovo oruđe Gatlingovog principa je korišćeno na avionima, ali i kao PA sistem protiv niskoletećih aviona.
Masovna primena borbenih helikoptera ranih šezdesetih godina 20. veka, navela je „General Elektric“ da osvoji proizvodnju mitraljeza sličnih karakteristika u kalibru 7,62×51 NATO. Novo oružje, službeno nazvano M134 Minigun, imalo je teoretsku mogućnost vatre od 4.000 metaka u minuti i prilično je korišćeno iz helikoptera AH-1G Cobra i na avionima A/C-47 i A/C-119.
HH-3-minigun u Vijetnamu se koristio iz helikoptera.tifU Vijetnamu se ovo oružje proslavilo, jer su helikopteri Cobra obično bili opremljeni sa dva mitraljeza M134, koji su u borbenom kompletu imali čak 12.000 metaka i sa izuzetnim uspehom upotrebljavani protiv neprijateljske pešadije. Amerikanci su eksperimentisali i sa još manjim sistemom u kalibru 5,56×45 koji je nazvan XM-214 Microgun, ali se municija pokazala preslabom za dejstvo sa većih daljina, pa se ostalo pri nekoliko standardnih kalibara za mitraljeze i topove – .50 BMG, 20 mm, 25 mm i 30 mm. Posebno je uspešan top GAU-8/A montiran na „lovcu tenkova“ avionu A10 Thunderbolt, koji je dejstovao municijom APDS sa jezgrom od osiromašenog uranijuma, u šta smo mogli da se uverimo i na našim prostorima 1999, za vreme NATO bombardovanja.
I nekadašnji SSSR i sada Rusija, koristili su originalni Gatlingov koncept za avionska i protivavionska oruđa, pa su se u njihovim helikopterima našli četvorocevni mitraljezi kalibra 7,62x54R i 12,7mm DŠK, a u avionima topovi 23 i 30 mm sa šest cevi. Ovi savremeni modeli u svim vojskama koje ih koriste, opremljeni su elektromotorom koji obrće cevi i znatno su pouzdaniji i lakši od direktnih prethodnika iz 19. veka. Recimo, mitraljez M134 u kalibru 7,62 mm NATO je težak samo 18,8 kg, a ruski GShG-7,62 – 19 kg.

Originalni Gatling iz vremena Americkog gradjanskog rata.jpg
Originalni gatling iz vremena američkog Građanskog rata

U današnjoj američkoj vojsci, „gatlinzi“ se koriste u razne namene. Mitraljezi se sem na helikopterima, montiraju i na brojna borbena vozila i desantne čamce, tako da njihova vojska raspolaže sa čak 9.500 primeraka M134. S druge strane, Mornarica sve više čamaca i brodova manjih dimenzija, oprema višecevnim topovima u kalibru 25 mm koji iz upotrebe izbacuju stari, teški mitraljez 12,7 mm Browning M2.
Moderni avioni se u novo doba najviše pouzdaju u svoje rakete, ali konstruktori iz avijacije ne odustaju od postavljanja i topova kalibra 20, 25 ili 30 mm koji su izrađeni po Gatlingovom konceptu. To samo potvrđuje genijalnost originalne zamisli američkog konstruktora, koji je pre skoro vek i po osmislio jedno od najznačajnijih oružja svih vremena, obezbedivši sebi mesto uz velikane oružarstva. Zanimljivo je da ovaj koncept ima veliki broj poštovalaca „s one strane Atlantika“, jer se u Americi stalno prave replike starih „gatlinga“, raznih dimenzija i kalibara.
M. MILANOVIĆ

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Pročitajte još