Dva pištolja na strelištu

Poluautomatski pištolji kalibra 9×19 mm sa dvoredim okvirom povećanog kapaciteta sve do početka devedesetih godina prošlog veka bili su izuzetna pojava na prostoru ondašnje Jugoslavije, jer je belgijski FNHP bio skoro jedini prisutan primerak. Vrlo oskudna ponuda specijalizovane štampe i trgovinskih kataloga kod nas, doprinela je oskudnim podacima o novijim modelima. Tako da su tek pomoću filmskih ostvarenja akcionog žanra do nas dolazile informacija kako je u razvijenom svetu uspostavljen trend “čudesnih devetki”.
Stariji čitaoci zasigurno će se prisetiti svojevrsnog kulta modela Beretta 92F koji su od kraja osamdesetih, kao po nekakvom nepisanom pravilu, koristili glavni glumci holivudskih ostvarenja. Uverenju da je u pitanju najbolji pištolj tog vremena doprinela je i činjenica da ga je američka vojska izabrala na konkursu za službeno oružje, umesto svoje legende Colta M1911. Međutim, uskoro su stizale informacije kako su SIG Sauer 226 i Walther P88 bez dileme bila kvalitetnija i ukupnim perfomansama primerenija oružja, ali skuplja. No sve do pristizanja više primeraka austrijskog Glocka i Zbrojovke 75, uz uvođenje domaćeg CZ99 u naoružanje naših snaga reda, samo retki su bili u prilici da uvide suštinske bitne razlike. Bilo je jasno kako su pištolji kalibra 9×19 mm čiji okviri primaju oko 15 metaka u punom zamahu i preovlađuju među službenim licima, sportskim strelcima i civilima koji žele oružje za odbranu života i imovine, ali po čemu je određeni načelno adekvatan nameni je sasvim druga priča.
Recimo, tokom prethodne tri decenije iskristalisao se stav kako je pištolj polimerskog rama i sistema okidanja unutrašnjim udaračem najjednostavnija alatka uniformisanih čuvara reda i vojske, dok na takmičenjima u preciznom streljaštvu jednostavno nije dorastao zadacima. S druge strane, kod nas i u određenom broju evropskih zemalja modeli “Češke Zbrojovke” su najprisutniji kod takmičara, ali retko u službenoj upotrebi. Zbog toga moramo uzeti u obzir kako “čudesne devetke” širom sveta proizvodi veliki broj fabrika, ali samo nekoliko firmi ima modele koji su delimično univerzalni, kako bi ih mogli upotrebiti korisnici svih pomenutih grupacija.
Naš saradnik dr Nikola Arsić, koji živi i radi u Francuskoj, kao osvedočeni zaljubljenik i verzirani strelac pre 6-7 godina nabavio je i koristio model Zbrojovka 85B, koji je i tamo izuzetno čest izbor. No, podesivi nišani na navlaci pokazali su tendenciju da se posle više ispaljenih hitaca pomeraju iz ležišta, a njegov i isti modeli pištolja kolega strelaca su srazmerno često morali na remont zbog oštećenja poprečne čivije udarne igle. Želeći da oproba noviji i srodan pištolj istog proizvođača, nabavio je polimerski P07, koji ga je u početku oduševio jer je koncept savremen, a uprkos manje mase odlikuje ga dobar balans, ali Omega okidač pokazao se kao veliko razočaranje. Uz to, nedopustivo česti kvarovi čivija kao i na modelu 85B, doprineli su da kratko ostane u njegovom posedu.
Usledile su obimne konsultacije s autoritetima, pomno praćenje literature i iskustava svih grupa korisnika, te je posle isprobavanja široke palete dostupnih pištolja Arsić zaključio da postavljene zahteve u svakom smislu zadovoljavaju modeli samo dva proizvođača. Najpre, to su pištolji SIG Sauer P229 Nitron Compact i njegov prethodnik P228, koji u nešto manjem gabaritu u odnosu na rodonačelnika tog koncepta P226 pružaju jednaku preciznost, ugodnost manipulacije, otpornost na kvarove i oštećenja, a opšti kvalitet materijala i izrade nadvisuje neposredne konkurente. Zbog takvih perfomansi ovi kompaktni modeli su izbor brojnih renomiranih sigurnosnih službi u državama koje ne žale novčana sredstva da svoje pripadnike opreme najboljim oružjem na tržištu. Sledeći izbor bili su modeli nemačke kompanije “Heckler & Koch GmbH” – USP Compact i P30, takođe u kalibru 9×19 mm. Radi boljeg poređenja valja napomenuti da nemački pištolji imaju polimerski ram, a SIG Saueri rukohvat izrađen od legiranog aluminujuma. Četiri vrhunska pištolja najviše klase i svojstava, tek nešto više cene u odnosu na pojedine (kod nas češće) konstrukcije, a svaki zadovoljava doslovno sve zahteve krajnjeg korisnika.
Budući da dr Arsić, baš kao i autor teksta, ima svojevrsni mentalni otklon prema DAO okidačima i unutrašnjim udaračima, i smatra da pištolj mora da ima eksterni oroz i opciju SA/DA obarača, nekoliko godina unazad, sva četiri modela su prošla zahtevna uporedna testiranja. SIG 229 i 228 se odlikuju dobrim balansom i kontrolom trzaja, iako je osa cevi izdignuta u odnosu na zglob strelca, a lagodnosti rukovanja doprinose gladak hod obarača sa jasno izraženim resetom. Doduše, nišani na tim pištoljima iziskuju prilagođavanje i navikavanje, jer je sistem uzdužne crte i tačke manje pregledan od uobičajene tri tačke ili uokvirenog zadnjeg nišana, ali strelac se brzo srodi i kasnije su pogoci u rangu takmičarskih. P229 se neznatno lakše kontroliše, jer je deo mase prebačen u prednju zonu uvođenjem donje Picatinny šine, dok je kod P228 okidanje za nijansu glatkije, iako je sve to krajnje subjektivna konstatacija. Kako ovi modeli imaju 13 metaka u okviru, nekima će možda i to predstavljati nedostatak, ali razlika za dva metka manje je minorna za sve projektovane namene.
U poređenju sa oba SIG Sauera, pištolji H&K praktično nemaju ni najsitnije nedostatke, bez obzira da li ih tretiramo kao službena oružja ili modele namenjene sportskom i rekreativnom streljaštvu. Iako svakim od testiranih uspeva iz stojećeg stava da pogotke smesti u crni krug središta mete udaljene 25 metara, naš saradnik ne krije oduševljenje fluorescentnim nišanima P30 koji značajno pomažu kada je na strelištu smanjeno osvetljenje. Osim toga, izmenjivi paneli rukohvata H&K P30 omogućavaju svojevrsnu personifikaciju strelca s oružjem, jer ga može prilagoditi svojim ergonomskim svojstvima. Nešto duža poluga ustavljača navlake može da predstavlja smetnju korisnicima koji imaju gabaritnije šake, ali to se takođe rešava dodatnim umetkom drške, tako da palac dominantne ruke ne dolazi u kontakt s njom prilikom standardnog dvoručnog hvata.
Generalna prednost oba H&K pištolja u odnosu na SIG 228 i 229 je poligonalna cev koja daje nešto više početne brzine i lakše se čisti, iako to nije od presudnog značaja. Realna stavka zbog koje bismo dali prioritet Hecklerovom rešenju je kontrola trzaja usled naročitog sistema povratne opruge. Realno gledano, ovako kompaktnim i laganim pištoljima uvećanog kapaciteta početnici ne mogu u prvi mah da ostvare njihov puni potencijal, ali su pravi raj za iskusne strelce. Pojednostavljeno, čak i najmanja greška pri okidanju je ogromno odstupanje grupisanja na meti.
Kada razmatramo neizbežno poređenje sa, kod nas prisutnijim, pištoljima Glock i Zbrojovka, neophodno je pojasniti iz kojih razloga smatramo da su SIG i H&K ovog koncepta prikladniji, jer zasigurno će mnogi čitaoci misliti suprotno. Recimo, DAO sistem okidanja i unutrašnji udarač austrijskog pištolja je, bez dileme, za četiri decenije postojanja dokazao relativnu bezbednost ukoliko se oružje s metkom u cevi nosi u tipskoj futroli, što nije kapitalni nedostatak i čini ga podesnim za službenu upotrebu. Nesporno je, za precizno streljaštvo čak ni najveštiji korisnik ne može njime da ostvari tačnost pogodaka. Kao totalni antipod, češki modeli poput Shadow su obožavani od mnogih takmičara, ali postoji razlog zbog koga ga niko nigde nije uveo kao policijsko ili vojno oružje u iole značajnijem broju primeraka. Njegovi gabariti nadilaze ono što je adekvatno za ne samo vojnu i policijsku futrolu, već i mogućnosti većine civila koji bi ga mogli koristili za odbranu života i imovine. Oba su izvrsna za ono čemu su namenjeni, ali svakako nisu univerzalni.
Na tom planu predstavljeni SIG i Heckler modeli mogu da se ocene kao gotovo idealan izbor, ukoliko se poseduje samo jedan pištolj, koji može da usreći vlasnika u streljani jednako uspešno kao i ukoliko se ukažu situacije kada oružjem moramo da branimo tuđe ili sopstveni život. U prilog tome, ukazaćemo na pojedinosti nemačkog konkursa i opsežnih testiranja kada je H&K USP izabran za Bundeswehr i Landespolizei u varijantama P8 i P10 kao službeni pištolj. Budući da su se njihovim primerom (još pre skoro tri decenije) povele i oružane snage još nekih NATO zemalja, kasnija opitovanja su bez dileme potvrdila da su najbolji izbor u datim okolnostima. No, samo one zemlje veće platežne moći su bile u prilici da to i sprovedu. Američki konkurs kojim je izabran naslednik Berette 92F pre pet godina je ciljno bio osmišljen tako da uprošćena i jeftinija varijanta jedino može da odgovori, te je odabran SIG P320, nasuprot naprednijih i savršenijih modela koji nisu ni učestvovali.
Dakle, bez želje da namećemo bilo kakve generalizovane zaključke, ovo je prilika da se osvrnemo na prilično jednoobraznu ponudu savremenih pištolja određenog koncepta u ovdašnjim specijalizovanim prodavnicima. Uz napomenu da su cene dostupnih modela značajno više u odnosu na one u američkim i zapadnoevropskim prodajnim objektima, suprotno u odnosu na materijalni standard populacije i zainteresovanih potencijalnih kupaca. Ukoliko se to stanje promeni, sugerišemo da svako isproba opisane SIG Sauer i H&K modele, jer u ovom trenutku predstavljaju nešto najbliže savršenstvu.
M. Milanović
foto: N. Arsić

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Pročitajte još