Jurišna puška

Brojna su oružja oko kojih su razvijani pravi mitovi, gde su njihove pozitivne karakteristike glorifikovane, do preuveličavanja. U 19. i naročito 20. veku, skoro sve ratnički nastrojene nacije, stvarale su kult od pojedinih konstrukcija i modela. Toga je bilo i na našim prostorima… Nemačko streljačko naoružanje korišćeno u Drugom svetskom ratu, decenijama je ovde smatrano tehničkim savršenstvom, pa su i kvalitetna oružja poput puške G98k, automata MP40 i mitraljeza MG42, na Balkanu bila neuporedivo cenjenija nego među „originalnim“ korisnicima – vojnicima Vermahta i SS trupa.

U protekloj deceniji, računarske FPS igre sa tematikom najvećeg sukoba u istoriji ljudske civilizacije, izrodile su novu generaciju obožavalaca određenih primeraka oružja. Interesantno, reč je o izuzetno mladim osobama, koje nisu imale priliku da u stvarnom životu ispale pravi metak iz bilo kog oružja, ali su zabavljajući se pred kompjuterom, izgradili stavove o svojstvima mnogih istorijski značajnih modela oružja. U tim krugovima, često može da se čuje kako je nemačka jurišna puška StG44 “zakon”, jer u njima omiljenim igricama sa “pucanjem” – pruža najviše protiv imaginarnih protivnika. I mnogi istinski autoriteti oružarstva, ističu veliki značaj ovog zanimljivog oružja, koje je inspirisalo brojne značajne konstruktore i proizvođače, da preusmere celokupan razvoj jednog dela vojničkog naoružanja…
Nema potrebe da detaljno objašnjavamo kako i zašto je došlo do pojave prve serijski proizvođene i tehnički uspešne jurišne puške, ali ističemo da je Sturmgewehr 44 razvijena kada su trupe Trećeg Rajha na Istočnom frontu imale sve više gubitaka. Pešadijsko odeljenje nemačke vojske tada je formacijski imalo devet boraca, od kojih je komandir bio naoružan automatom (često ih nije bilo dovoljno za novoformirane jedinice), a u sastavu odeljenja su bili još i mitraljeska tročlana grupa i petorica strelaca naoružanih repetirkama G98k. Dakle, od devet boraca, samo dvojica su bila naoružana automatskim oružjem, a ostali su dužili Mauzere obrtnočepnog zatvarača, koji i pored kvalitetne izrade nisu imali adekvatnu brzinu i gustinu paljbe. Kako je njihov direktni protivnik, Crvena armija, u bitkama koje su sledile koristila industrijski potencijal svoje zemlje i jedinice u sve većoj meri dooružavala automatima PPSh41, PPD, PPS43 i poluautomatskim puškama SVT40 – od nemačkih vojnika i starešina stizali su pravi vapaji, da im se dodeli više oružja velike vatrene moći. Naravno, bilo je tu i preterivanja, ali činjenica je da su Nemci na Istočnom frontu rado i masovno koristili zaplenjeno automatsko i poluautomatsko oružje SSSR produkcije, naročito „špagine“ i „vintovke“.

Tražeći oružje koje ima veći korisni domet od automata i brzinu paljbe od obične puške, nemački vojni krugovi rešenje su našli u konstrukciji mašinskog karabina Mkb 42(H), a naročito metku 7,92×33. Ova, za to doba neobična municija (poznata i kao 7,92 mm Kurz), vuče korene još s kraja 19. veka, kada su sprovođeni prvi eksperimenti sa tzv. srednjim metkom. U suštini, to je dimenzijama redukovani standardni nemački vojni metak 7,92×57, koji je bio prejakog impulsa da bi se koristio iz ručnog oružja. Bitno je istaći da su vojni autoriteti Vermahta, uporno tražili od konstruktora da razvijaju automatska i poluautomatska oružja, kod kojih nije bilo neophodno da se „buši cev“, odnosno dejstvo funkcioniše na principu pozajmice gasova. To se jasno vidi iz načina funkcionisanja mitraljeza MG34 i MG42 i poluautomatske puške Gewehr 41. Tek je indirektna kopija sovjetske SVT40, poznata puška G43 bila presedan, a kod razvoja StG44 je jednostavno moralo da se ide korak više u napretku.
Poznato je da su fabrike „Walther“ i „Henel“ dobile narudžbinu da osmisle svoje unapređenje mašinskog karabina Mkb 42 za Polteov 7,92×33 Kurzpatrone (kratki metak). „Henelovo“ rešenje je bilo uspešnije i krajem 1942, opitna serija od preko 10.000 jurišnih pušaka upućena je na trupno ispitivanje, pa su uz određene konstrukcione izmene prihvaćene kao Maschinenpistole 43. Zbog raznih administrativnih prepreka i animoziteta uticajnih vojnih krugova prema novom oružju, tek u leto 1944, odlukom Hitlera lično, ovaj revolucionarni novitet zvanično je svrstan u naoružanje kao – Sturmgewehr 44. U tom trenutku, Drugi svetski rat već je bio strategijski rešen, a očajničkim naporima Nemaca nije pomoglo ni manje od pola miliona StG44 u raznim varijantama, koje su dodeljivane udarnim jedinicama na najkompleksnijim sektorima fronta. Vojnici koji su opremljeni StG44 bili su zadovoljni novom puškom, koja je zaista pružala više od G98k ili MP40. Pravo interesovanje za njom krenulo je kada su u Ardenskoj ofanzivi, Zapadni saveznici imali priliku da se u većem broju sretnu s Nemcima, naoružanim ovim neobičnim oružjem. Njihove impresije prvom jurišnom puškom bile su podeljene: obični vojnici gledali su na novitet kao „opasnu skalameriju“, dok su stručni krugovi posle prvih testiranja uvideli da je u pitanju nedorađeni i brže-bolje usvojeni eksperiment. Ipak, činjenica je da je StG44 rodonačelnik svih kasnijih jurišnih pušaka, kojim su i danas opremljene svetske vojske, kao i da se rešenje srednjeg metka od nje nametnulo kao optimalno. Najizraženiji uticaj ova puška je imala na rešenja AK47 i H&K G3, vrlo popularnih i cenjenih automatskih pušaka koje su i dalje aktuelne.

Zbog toga smo sa zadovoljstvom pristupili testiranju dobro očuvane StG44, koju smo oprobali koristeći novu municiju 7,92×33 užičkog „Prvog partizana“, namenjenu izvozu. S obzirom da je StG44 izuzetno tražena i cenjena među imućnim zaljubljenicima na severnoameričkom kontinentu, a resursi originalne municije su davno „presušili“, naš PPU je jedan od retkih svetskih proizvođača koji u svom programu ima i ovaj metak. Kao oružja za poređenje, testu smo pridružili i originalnu AK47, iz rane SSSR produkcije i posleratnu nemačku H&K G3A4, na koje je StG44 izvršila veliki uticaj i predstavljaju njene direktne „potomke“.


Naviknuti na ergonomiju sistema AK i pri kontaktu sa StG44 osećali smo se „familijarno“, iako StG stvara subjektivni osećaj znatno veće mase. Potreban je veći napor da se oružje iznese u zgib ramena i poravna nišanska linija, pogotovo zbog kundaka koji je čudnog oblika – kao da je prvenstveno zamišljen da bi se uspešno pucalo s kuka. Sem toga, prednji rukohvat od perforiranog lima je u tolikoj meri raskliman, da je onemogućavao čvrst prihvat, pa smo ga uklonili, a oružjem u nastavku manipulisali držeći deo sanduka kod usadnika za okvir. Od strelaca koji su iz StG44 ispalili veću količinu municije proteklih godina, saznajemo da je i kundak prilično „sklon“ neprijatnim iznenađenjima, odnosno da se već posle nekoliko stotina metaka pomera iz ležišta, pa je neophodna intervencija. Ostatak testa tekao je bez iznenađenja, jer je sve ostalo na ovom oružju (još uvek modernih linija), proizvedeno nemački precizno, pažljivo i od dobrog materijala. Na povlačenje ručice zatvarača levom rukom već smo navikli, koristeći druge nemačke konstrukcije, ali izuzetno sitni i visoko pozicionirani nišani su problem za one koji poslednjih godina upotrebljavaju naprednija oružja. U vreme nastanka ovo nije bilo „otežavajuća okolnost“ ali pri prvom zaleganju radi otvaranja vatre – uviđa se šta je bila najveća mana StG44. Zbog dugog okvira, strelac je prinuđen da u ležećem stavu znatno izloži sebe protivničkoj vatri, jer se iza StG44 jednostavno ne možete „stopiti sa zemljom“. Tzv. taktička silueta je i bila najizraženija zamerka vojnika koji su dužili StG, a nama je predstavljalo problem da koncentrisano gađamo, čak i sedeći za stolom!

Okviri se pune neobičnom municijom sa nešto više napora (ako nemate tipski pomoćni alat), a pri prvom opaljenju korisnik doživi prijatno iskustvo: trzaj je mali, a pravolinijska konstrukcija puške omogućava lako plasiranje kratkih rafala, do stotinak metara razdaljine od mete. Istina, već na 120 m i hici upućeni u poluautomatskom režimu paljbe, rasipaju se do granice upotrebljivosti, a rafalna paljba je čisto traćenje municije. U poređenju sa AK47, puška je teža, ergonomski lošije rešena i nepreciznija. Kada smo test nastavili uključivši i H&K G3, uvideli smo ostale nedostatke.
Kako rat nije pokazno bojevo gađanje na uređenom poligonu, ni kompjuterska simulacija u igraonici, već mnogo kretanja opremom opterećenog vojnika, došli smo do zaključka: StG44 je i pored određenih kvaliteta i naprednosti, bila prilično iritantna sprava. Strelac natovaren osnovnom opremom, noseći dve torbice sa šest punih okvira velike mase i StG u rukama, morao je da bude snažan i uporan. Svako zaleganje, kretanje u pognutom položaju ili provlačenje kroz šumovite predele, bilo je veoma naporno. Oružje takve mase, visine i sa mnoštvom istaknutih delova koji „štrče“ na sve strane, bilo je sve teško za manipulaciju. Zbog toga i ne čudi što su oružja nastala na bazi osnovne ideje šturmgevera, imala redukovane upravo te karakteristike. Zapadni posleratni stručnjaci zato su StG44 i smatrali samo za dobru ideju. I mi bi bili u velikoj dilemi: koje bismo, od proslavljenih pešadijskih oružja Drugog svetskog rata, najradije poneli uz sebe, da je sada u toku taj sukob? Uz sve pohvale za ideju primene srednjeg metka i kreiranje prve uspešne automatske puške, ne čudi što bi većina prisutnih na testu, radije u tim sukobima poverenje ukazala PPSh41, Garandu M1 ili čak G98k. StG44 ostaje legenda i temelj daljeg razvoja, ali je bila daleko od savršenog oružja i u momentu nastanka.
tekst i foto M. Milanović

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Pročitajte još

Pun pogodak

Puška ArmaLite AR-30 se pokazala kao izvanredno rešenje teške taktičke puške

Supermašina

SIG Sauer MPX PCC - Pouzdanost, preciznost, lakoća rukovanja i odlična kontrola trzaja