Klasičan koncept

Čuveni češki pištolj ČZ M75 i većina njegovih mnogobrojnih kopija, odavno su već poznati, čak i onima koje oružje zanima samo informativno. Ovo važi i za pištolj koji je nastao njegovim daljim usavršavanjem, kao proizvod poznate švajcarske firme „ITM“ iz Soloturna, odnosno policijski model Sphinx AT 2000S, za koji se bez preterivanja može reći da je najkvalitetnije oružje ovog koncepta uopšte. Naravno, „Novosti Kalibar“ svojevremeno je oba modela detaljno predstavio, što i nije posebno čudo, s obzirom na njihov značaj za razvoj borbenih pištolja uopšte, ali i veliku popularnost. Ipak, nismo mogli da odolimo iskušenju, da ova dva bliska „rođaka“ još jednom ne uporedimo međusobno, kako bi utvrdili njihovu realnu upotrebnu vrednost.
Pre svega, detaljno smo ih pregledali i fizički uporedili. Već tu sasvim jasno vide se osnovne sličnosti, ali i razlike. Dimenzijama i spoljašnjim izgledom, kao i materijalom od koga su izrađeni (oba pištolja kompletno su od čelika), ovi modeli veoma su slični. Pištolj Sphinx AT 2000S ukupno je dug 204 mm, ima cev od 115, visinu 138 mm i masu 1030 g, dok je ČZ M75 ukupno dug 206 mm sa cevi od 120, visinom 138 mm i mase 1000 g. Ono što ih značajno razlikuje je sistem bravljenja i postupak izrade, što za posledicu ima i veoma različit, opšti kvalitet.
Prve Zbrojovke M75, rađene su potpuno mašinski, od komada čelika i među korisnicima je primećeno, da su ovi primerci daleko kvalitetniji i izdržljiviji od onih kasnijih, koji se do danas izrađuju tehnikom obrade odlivaka mikro liva. Sve u svemu, kod ovih novijih u eksploataciji se primećuje veći broj lomova, naročito na kritičnim mestima konstrukcije: tanji delovi navlake u zoni otvora za izbacivanje čaura i rama oko mesta na kome su otvori utvrđivača.
Konstrukciono, kod pištolja M75, najveća slabost je cev. ČZ M75 ima sistem bravljenja rebrima, koji je nastao modifikacijom „Browningovog“ sistema primenjenog na pištolju HP, ali sličnijeg varijaciji sa pištolja SIG P-210. Kod ovog sistema kratkog trzaja cevi, rebra na njenom gornjem delu zadiru u odgovarajuće otvore na unutrašnjoj gornjoj strani navlake, držeći ih čvrsto spojene, sve dok pri kretanju unazad, spojnica u kanalu sa donje strane bloka cevi ne prekine njeno pravolinijsko kretanje, kada je zbog kosine tog otvora potisne nadole i tako izvrši odbravljivanje. Iako pouzdan i široko rasprostranjen, ovaj sistem krije veliku slabost. Potpuno ravan prednji deo cevi, zbog konstrukcionih zahteva, oslabljen je u zoni prelaska na prošireni zadnji deo, sa rebrima brave. Zbog toga, cevi pištolja koji koriste sistem bravljenja ČZ M75 često pucaju, obavezno baš na ovom mestu i tu se ništa ne može promeniti, bez obzira na brojne pokušaje raznih konstruktora. Ipak, do ovakvih lomova dolazi tek posle više hiljada ispaljenih metaka, pa u praksi valja očekivati radni vek oružja od najmanje 10.000 metaka, pre nego što se cev prepolovi.
S druge strane, na pištolju Sphinxs AT 2000S ovog problema nema. Na njemu je primenjena brava modifikovanog „Browningovog“ sistema sa SIG-Sauerovih pištolja serije P-220. Sistem funkcioniše tako što zadebljani deo cevi (u zoni ležišta metka), bravi u otvor za izbacivanje čaura, čime je dobijeno na preciznosti, a cela konstrukcija je pojednostavljena, što doprinosi i ukupnoj pouzdanosti oružja. Ovi pištolji, od prvog do poslednjeg dela, izrađeni su od na CNC mašinama obrađenih, punih čeličnih komada. Završna obrada delova obavlja se brušenjem, čime su tolerancije smanjene na minimum i izražavaju se u hiljaditim delovima milimetra. Preciznost i pouzdanost ovako izrađenog oružja su vrhunski, a funkcioniše besprekorno. Upravo zbog toga, kod ovog pištolja postoji apsolutna međusobna izmenjivost delova sa bilo kog primerka oružja, što se smatra tehničkom savršenošću.
Razlika u kvalitetu izrade ova dva modela, vidljiva je već i pri najobičnijoj spoljašnjoj inspekciji. Iako kvalitetan, pištolj ČZ M75 pokazuje određene zazore između navlake i rama, kao i drugih sitnih pokretnih delova, pa kad ga protresete u ruci jasno čujete kloparanje, koje može da nervira, iako ne utiče na funkcionisanje. Preciznost generalno dobra, ali ni približno ne može da se okarakteriše kao vrhunska. Nišani na ovom modelu nešto su sitniji i niži nego što se to danas smatra poželjnim, što otežava formiranje nišanske slike. Ipak, pištoljem se lako dobijaju grupe prečnika 60 do 95 mm (retko manje od toga), što je sasvim dovoljno za borbenu namenu, ali se njime ne možete ponositi, na takmičenjima u preciznosti. Upravo to se i potvrdilo na poligonu, kada smo model ČZ M75 isprobali u praksi. Trebalo bi reći da je ovo model sa izuzetnim, skoro neprevaziđenim balansom, veoma niskom siluetom i najudobnijim mogućim rukohvatom, što ga čini izuzetno brzim i spretnim, u brzom i borbenom gađanju. Zahvaljujući malo slabijoj nišanskoj slici (kojoj najviše smeta sitna, belo farbana mušica), pogoci nisu bili „legendarni“, ali je krajnji rezultat više nego prihvatljiv. Sve komande oružja nalaze se na pravom mestu, uključujući i mehaničku kočnicu „koltovog“ tipa, pa je donošenje u poziciju za otvaranjue vatre, potezanje, ali i izmena okvira, bila pravo zadovoljstvo. Uz to i pri najbržem režimu vatre, ovaj pištolj leži nisko i mirno u rukama, dozvoljavajući izuzetno brzo popravljanje nišanske slike (i sledeći hitac), po čemu je ova konstrukcija i postala poznata. S druge strane, nismo ni verovali da može i bolje, dok odmah nismo isprobali Sphinx AT 2000S. Zbog primenjenog sistema bravljenja, na njemu je gornja strana navlake potpuno zaravnjena, što je dramatično popravilo preglednost, dok je silueta ostala niska, a težište tamo gde treba i da bude. Uz to, na njemu se nalaze i besprekorni borbeni nišani, uključujući i mušicu sa svetlećim crvenim optičkim vlaknom, koje dodatno ubrzava pronalaženje cilja. Ne treba posebno naglašavati, Sphinx AT 2000S puca „đavolski“ dobro. Sve na ovom pištolju, uključujući i obostrane komande (primerak koji smo testirali bio je sa dekokerom umesto klasične kočnice, što je jedna od opcija ovog proizvođača), funkcioniše lako i besprekorno tačno. Isto važi i za okidanje u oba režima (DA/SA), koje je lako, tačno i baš na pravom mestu, pa sa njime možete da pogodite bukvalno sve, kako to malo koje drugo oružje koje sam probao dozvoljava. Jednostavno, Sphinx AT 2000S, radi kako treba.
Međutim, ni ova dva modela nisu oslobođena svojih slabosti. Svim pištoljima ovog tipa, (kod kojih se navlaka kreće unutar rama), slabost je upravo uzani pojas navlake koji se vidi iznad rama. Zahvaljujući tome, otežano je repetiranje, s obzirom da je zona koju prsti mogu da uhvate veoma niska, što je veliki problem u realnom sukobu. Jednostavno, u stresnim situacijama, veoma je teško postaviti prste na pravo mesto na navlaci, a da se pri tome ne zahvati i gornja strana rama, kako bi se repetiralo oružje (što je osobina koju im svi ozbiljni stručnjaci zameraju).
Uz to, prelepom modelu Sphinx AT 2000S, prepreku većoj popularnosti predstavlja i cena, koja ni jednog trenutka nije bila niža od oko 2000 evra, što je, priznaćete, mnogo za jedan borbeni pištolj, pa ma kako kvalitetan bio. Upravo zato, ovaj fenomenalni model nikada nije video neku ozbiljniju službenu upotrebu, bilo gde u svetu, uključujući i samu Švajcarsku. Bez obzira na to, ovi modeli, njihove kopije i varijante, već odavno su obezbedili mesto u istoriji, kao najsavršenija oružja, na kraju razvoja klasičnog koncepta, koji je pre više od jednog veka počeo legendarni i genijalni konstruktor John Moses Browning.
B. VOJVODIĆ

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Pročitajte još