Norinco 1911a1 45 acp

„It’s a long way to Tipperary“… Dug je put do Tipererija, reči su kojima počinje refren istoimene pesme, tako rado pevane među savezničkim vojnicima u I Svetskom ratu, a među njima i srpskim. A upravo rečima “dug je put“ bi se mogla nazvati i transformacija glavnog junaka ove naše priče. Naime, pre desetak godina sam nabavio savremenu kinesku verziju legendarnog pištolja 1911a1 u kalibru 45 ACP. U pitanju je osnovni model čuvenog pištolja, bez ikakvih posebnosti. Našim čitaocima je poznato da je Brauningovo čedo pouzdana i robusna konstrukcija, proslavljena i dokazana u mnogim ratovima, kako svetskim tako i u brojnim lokalnim sukobima. I baš kao što je konstrukcija braće Mauzer i posle više od sto godina u upotrebi, tako je i M 1911a1 i dalje vrlo česta pojava. Pojedine vojske i policije, baš kao i sportski strelci i civili, i dalje vrlo rado koriste dokazanu kombinaciju pištolj-metak. Logično je da se javio veliki broj proizvođača širom sveta koji su iskopirali ovu čeličnu legendu. Jedan od njih je i kineski proizvođač Norinko. Kao što verovatno znate, u pitanju je kompanija ogromnog proizvodnog spektra, a koja na svetskom tržištu plasira oružje izrađeno u fabrikama najmnogoljudnije zemlje sveta. Poznato je da na, ne baš bogatom domaćem tržištu nije lako naći uvek ono sto želimo, pogotovo u netipičnom kalibru za ovo područje. Tako je bilo i u ovom slučaju. Za pomenuti pištolj sam sasvim slučajno saznao prijateljsko-kumovskim vezama da ga je moguće naći u drugom gradu, prilično udaljenom od mesta stanovanja. U par minuta telefonskog razgovora sa ljubaznim vlasnikom prodavnice oružja, pao je dogovor da se pištolj „skloni pod tezgu“ dok potrebna papriologija u MUP-u ne bude gotova. Posle mesec dana mukotrpnog iščekivanja, odobrena je nabavka i napokon sam mogao da se nazovem ponosnim vlasnikom „četrdesetpetice“. Kao što je već rečeno, u pitanu je standardni model 1911a1, rađen po vojnim specifikacijama. Ovo je bitno napomenuti pošto postoji mnogo varijanti i podvarijanti ovog pištolja. Mnogi proizvođači su unosili određene izmene po svom nahođenju, tako da neki dio koji je rađen po vojnim specifikacijama ne mora da odgovara njihovom modelu i obratno. Nekada je moguće izvršiti odgovarajuće upasivanje delova, dok je to često nemoguća misija.
Bilo kako bilo, novi ljubimac je posle mnogih godina intezivnog nošenja i upotrebe pokazao sve prednosti i mane osnovne konfiguracije. Pošto su prednosti, uglavnom poznate svima, ovde ćemo govoriti samo o manama. Neke su estetske, dok su druge funkcionalne prirode. Na prvom mestu moramo istaći nišane. Oštri su, sitni i nimalo nisu u skladu sa savremenim trendovima upotrebe kratkocevnog oružja. Bilo da oružje koristite u sportske ili samoodbrambeno-borbene svrhe, nišani moraju biti jasno i lako uočljivi. Logično, sitna mušica koja je došla na kineskoj verziji jednostavno nije dorasla tom zadatku. Pazite, standardna kineska mušica sa belom tačkom još je i dobra u poređenju sa originalnom, koja je svojevremeno postavljana na američkim vojničkim pištoljima. Zadnji nišan je tipičan, sa dve bele tačke koje su ubrzo obojene u crveno radi kontrasta. Uz manje intervencije sa finom dijamantskom turpijom bi se lako mogao proširiti zarez ukoliko bi promenili samo mušicu. Međutim, ivice kod zadnjeg nišana su previše oštre i prilikom uvežbavanja pojedinih drilova, kao što je brzo otklanjanja zastoja, u stanju su da ostave prilično gadne razderotine na dlanu. Nema potrebe da napominjemo da bi ovakvo povređivanje korisnika u slučaju stvarne borbene upotrebe moglo da bude uzrok i nekih daleko težih posledica. Standardno obaranje ivica turpijom može do manje mere da umanji ovaj problem, ali nikako i da ga u potpunosti otkloni. Bilo je jasno da će oba nišana morati da budu zamenjeni. Druga osobina koja je kod Norinka bila nezadovoljavajuća je okidanje. Verovatno ne postoji čistokrvni borbeni pištolj sa mogućnošću mekšeg, a istovremeno bezbednog okidanja od 1911-ce. Međutim, na postojećem primerku, okidanje je bilo… Pa recimo da se može okarakterisati kao tipično za službeno oružje proizvedeno u velikim serijama. Nepotrebno dug hod, uz nešto malo više „grebanja“ i sa silom od skoro 4 kilograma je daleko od okidanja iz snova i onoga što konstrukcija može da pruži. Naravno, samo menjanje okidača nije dovoljno, odnosno, potrebno je izmeniti i vanjski udarač. Istina, moguće je izvršiti i modifikacije na postojećem. Ali opet, originalni spoljašnji udarač u kombinaciji sa klasičnom aktivnom kočnicom na rukohvatu takođe nije najsrećnija kombinacija za savremene hvatove oružja. Naime, pri dubokim hvatovima standardni udarač je sklon da pravi „ujede“ na delu šake između kažiprsta i palca. Ovo je pogotovo izraženo kod korisnika sa krupnijim šakama. Znači, dodana je još jedna stavka na listi potrebnih izmena. Naredni problem je tipičan za sve modele 1911 rađene po vojnim specifikacijama, a to je otvor za izbacivanje čahura. Naime, otvor je za nijansu prekratak da bi omogućio pouzdano izbacivanje neispaljenih metaka iz cevi prilikom ručne manipulacije navlake. Ovo nije problem za vojnu FMJ municiju, ali za savremene metke, poput onih sa šupljim vrhom ili ručno punjenih kod kojih je dužina nešto veća, to može biti vrlo ozbiljan problem. Inače, ovo je jedna od prvih stvari koje oružari u SAD rade kada trebaju da dorađuju ove pištolje.


Ono što celom pištolju daje stvarno jeftin izgled su plastične drške. Priznajem, svoj osnovni posao rade i više nego dobro, ali estetski su izuzetno odbojne. Njihovo eventualno bojenje u neku odgovarajuću boju je moguće rešenje problema. Ali, za pištolj koji pretenduje da se izdigne iznad prosečnosti, to jednostavno nije bila opcija. Tako se još jedna stavka našla na listi izmena . Kočnica koja je na klasičnom 1911a1 smeštena na levoj strani rukohvata je vrlo pouzdano rešenje i radi jako dobro. Mada, uz malo dužu i širu polugu može da posluži i kao vrlo zgodan oslonac za palac desne ruke. Ovo može biti od koristi prilikom savremenih borbenih hvatova jer pomaže pri okidanju. Ili bolje reći, smanjuje greške koje se unose pri okidanju. I tako, našla se još jedna izmena… Poslednja stvar koja je prepoznata kao problem je sam finiš. Mora se priznati da se majstori u Norinku nisu preterano trudili da uglancaju svoj proizvod, što je prihvatljivo za službeno oružje. Zbog toga je odlučeno da se i ovome problemu posveti dužna pažnja.
Jedan od najboljih načina da dođete do potrebnih informacija je surfovanje po internetu. Na osnovu prikupljenih podataka, potrebne delove sam poručio onlajn i to iz Braunelsa (Brownell’s). U pitanju je verovatno najveća trgovinska kuća koja se bavi prodajom oružja, delova za oružje, municije i komponenti za punjenje, kao i sve moguće prateće opreme. Što je najbolje, poseduju veliki broj vrlo kompetentnih oružara koji će vam dati odgovarajući savet u slučaju da niste sigurni u svoj izbor. Upravo je ovaj kontakt i bio zaslužan za otkazivanje narudžbe automatske i ručne kočnice kao i za modifikacije u sopstvenoj režiji.
Problem sa prednjim nišanom je što je rađen po vojnoj specifikaciji montiranja, odnosno preko čeličnog stubića koji se po postavljanju raskuje i tako učvrsti. Međutim, proizvodnja i ponuda ovakvih nišana je prilično skromna, što ne čudi. Savremeni pištolji se uglavnom baziraju na motažu nišana putem lastinog repa. Ovo njihovu zamenu čini daleko lakšom kao i podešavanje po pravcu. Iz tog razloga, i da se ne lažemo, zbog blage nesigurnosti u sopstvene sposobnosti, uzet je MGW-ov prednji nišan. Izbor zadnjeg nišana je bio jednostavan. Želio sam Novakov low mount nišan bez ikakvih belih tačaka, tricijumskih ili fiber cevčica. Izbor je pao na Ed Braunovu verziju. Osim povoljne cene, najveći razlog je bio u tome što je Ed vrhunski majstor za doradu 1911 pištolja i što takav čovek ne bi stavio svoje ime na bilo kakav proizvod. Iz istog razloga na listi se našao i njegov okidač. U pitanju je olakšana verzija sa izbušenim okidačem od aluminijuma i tzv. trigger stopom, odnosno malim vijkom kojim se reguliše dužina hoda. Udarač, proizveden u Vilson Kombatu (Willson Combat) je odličan izbor. Istina, rađen je MIM tehnikom a ne kovanjem i glodanjem. Sa druge strane, ako jedan od proizvođača najfinijih kastom četrdesetpetica izrađuje i prodaje ovakve udarače, onda su sigurno dovoljno dobri i za moju malenkost. Inače, pomenuta kompanija za svoje kastomizacije je koristila navlake i rukohvate upravo od Norinkovih pištolja 1911a1. Pored vrlo povoljne cene, razlog je i to što Kinezi koriste superiornije čelike od američkih proizvođača! Naime, američki oružari standardno koriste čelik sa oznakom 4140 dok Kinezi koriste 5100, oba po SAE standardu. Potonji je značajno boljih karakteristika po svim parametrima, sem po onom koji je najvažniji menadžerima proizvođača, a to je lakoća obrade (čitaj, ceni koštanja obrade). Ameri kao Ameri, izračunali su u procentima da je čelik SAE 5100 za oko 30% teže obrađivati. Sa druge strane, cena rada u Kini je daleko niža od one u Americi, tako da se praktično dobija superiorniji proizvod po daleko nižoj ceni. Tako da znate da niko od vlasnika kineskih pištolja ne treba da ima bilo kakav kompleks po pitanju njihovog kvaliteta.
Kao što je već rečeno, originalne drške su zamenjene sa drvenim, rađenim od mahagonija, a koje su u sopstvenoj režiji zaštićene šelakom. Uz nove drške su stavljeni i novi imbus vijci. Istina je da je ova izmena urađena iz apsolutne taštine a ne iz potrebe. Ali šta je, tu je.
Kao što je već napisano, porudžbina automatske kočnica je otkazana jer sam u razgovoru sa osobljem Braunelsa saznao da pomenuti tip neće baš biti najbolje uklopljen u novi pištolj. Naime, pojaviće se prevelik zazor između novog repa kočnice i repa na rukohvatu. Obično taj luft ne prelazi pola milimetra dok bi u ovom slučaju bio preko tri milimetra. Zato je donesena odluka da se iskoristi postojeća aktivna kočnica koja će doživeti određene modifikacije. Prijatelj, vrlo iskusan puškar i varilac je odradio svoj dio posla tako što je navario novi rep i „grbu“ za dlan. Naravno, poslije grube obrade i početnog upasivanja bilo je potrebno ponoviti navarivanje sa CO2 aparatom i iskušavati prijateljstvo. I tako par puta… Ali dobijeni rezultat je bio više nego dobar i što je najbolje, sačuvao sam prijatelja. Odlično! Isti majstor je uradio i „nabacivanje“ materijala na ručnu kočnicu, tako da nije bilo potrebe naručivati posebnu, što je donelo i određene uštede, iako to nije bio primarni cilj.
Zamena nišana je u ovom slučaju bila vrlo pipav i naporan posao. Originalni prednji nišan je uklonjen lomljenjem i na njegovo mesto je postavljen novi. Za tu operaciju je napravljen jednostavan alat od stare turpije. Alat je moguće i kupiti, ali po ceni od 50-ak dolara, što je najblaže rečeno sumanuto, barem iz lične perspektive. Međutim, pravi problem je nastupio kada je trebalo staviti zadnji nišan. Normalno, za tu operaciju je dovoljno angažovati prvog metaloglodača i kompletna priča će biti odrađena čas posla. Ali pala je još jedna odluka da se krene putem kojim se ređe ide. Naime, odlučio sam da taj posao odradim ručno, sa turpijama. Celi posao je trajao oko dva dana! Trebalo je voditi stalnu brigu da se ne pogreši i i da se višak čelika sa navlake ravnomerno uklanja. Takođe, turpijanje hrom-molibdenskog čelika sa minijaturnim turpijama najviše podseća na Sizifove muke. Ukoliko nemate posebno izražene mazohističke sklonosti, najbolje je da nađete metaloglodača da to odradi za vas. Ali zapamtite, neće moći koristiti obična glodala od brzoreznog čelika već posebna, karbidna. U svakom slučaju, posao je završen sa zadovoljavajućim rezultatom.


Završna obrada je posebna priča. Na žalost, kod nas smo uglavnom ograničeni na bruniranje ili hromiranje. Hromiranje kao zaštita ima tu prednost da je izuzetno dugotrajna i vrlo efikasna. Sa druge strane, boja je često odbijajući faktor, baš kao i u ovom slučaju. Što se toplog bruniranja tiče, to je najpopularniji vid zaštite. Prednost mu je što se lako „osvežava“, a i boja je odgovarajuća. Kao što reče jedan bivši kolega: „Oružje mora biti crno, takva mu je i uloga“. Treća varijanta bi bio cerakot (engleski, Cerakote). Ovo je savremen vid zaštite, i laički rečeno, radi se o ultra tankom sloju boje koji se onda zapeče. Problem je što je prilično skup proces, a i vrlo teško je naći nekoga ko ga radi kod nas. Rezultati povremeno znaju da ne ispadnu kakvim smo se nadali, čak i kada govorimo o profesionalnoj izvedbi što je i najveći problem. Pošto je rađen na bazi keramičkih čestica, ekstremno je tvrd i otporan na sve vrste habanja, koroziju i slično. Ali baš zbog te tvrdoće, u kombinaciji sa nekim drugim faktorima, može da dođe do ljuštenja.Tu je i hladni brunir, o kojem smo već pisali u Kalibru. Mana mu je u tome što zahteva mnogo vremena i pažljivo praćenje celog procesa oksidiranja. Na žalost, nemogućnost da se ispoštuje drugi uslov je i razlog za odbacivanje ove varijante. Na kraju je, kao privremena solucija odabrano hladno bruniranje pomoću Balistolove tečnosti. Istinu govoreći, ovo je i apsolutno najlošije rešenje od svih pomenutih. Naime, otpornost na koroziju je najslabija i vrlo je teško dobiti ujednačeno obojene površine, ali je sa druge strane najbrža izvedba. A i najjeftinija, pošto sam već posedovao pomenuto sredstvo. Osim toga što je celi proces brz i praktično besplatan, ujedno je i najbezbolniji za uklanjanje kada se jednom donese konačna odluka o trajnoj zaštiti. Celi proces višekratnog nanošenja tečnosti, ispiranja i poliranja finom čeličnom vunom je trajao manje od sat vremena. Rezultat nije oduševljavajući, ali je prihvatljiv kao privremeno rešenje.
Konačno finiširan pištolj je morao da prođe i novo vatreno krštenje. Na vanjskom strelištu je brzinski odrađeno testiranje pouzdanosti i preciznosti sa nekoliko vrsta municije na daljini od 10 metara. Pouzdanost je ostala nepromenjena što je i najvažnije, ali je uočeno prilično veliko podbacivanje pogodaka. Naknadnim turpijanjem mušice, dobilo se željeno poklapanje nišanske linije sa srednjim pogotkom na daljini od 15 metara. Ovo odstupa od uobičajene daljine od 25 metara, ali je mnogo realnije za klasične samoodbrambene situacije.
I šta reći na kraju? Ako oduzmemo privremeni finiš, rezultat ovog puškarskog „putešestvija“ je odlična borbena sprava. Osim toga, kompletan proces, iako povremeno naporan, se pokazao kao zanimljiv i poučan a to je možda i najveća dobit. Ko zna, možda ovaj članak nekoga navede na sličnu ideju…

N. Trifunović

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Pročitajte još