Pištolji kalibra 6,35 mm

Često sa neskrivenim žaljenjem neko od kolega u svom tekstu naglasi kako su ranije brojni maleni pištolji kalibra .22 LR, 6,35 i 7,65 mm postali pravi raritet u proizvodnoj i trgovačkoj ponudi širom sveta. Dok dvadeset dvojka kao metak i dalje dominira, zbog niske cene i primenjivosti u raznim tipovima oružja, metak 7,65×17 se još uvek nekako održava, jer i dalje postoji srazmerno veliki broj očuvanih pištolja u tom kalibru. Nasuprot tome, municija koja je bila najpopularnija pre nešto više od jednog veka – sada predstavlja raritet. Metak 6,35 mm (odnosno .25 ACP) se iz manje-više opravdanih razloga smatra anahronim, pa je proizvodnja oružja u tom kalibru potpuno zamrla.
Pod agresivnim marketinškim uticajem američkih proizvođača oružja i znatno snažnija municija poput 7,65 mm ili .38 Special je proglašena „anemičnom“ i neprimerenom samoodbrani. Nikada zasnovana na realnoj praksi, kategorija tzv. zaustavne moći, decenijama unazad određivala je sudbinu pojedinih oružja i municije, jer je tržište kreirano u skladu sa potrebama proizvođača. A kako je još pre oko pola veka, mnoštvo potencijalnih kupaca novih pištolja i revolvera već posedovalo oružje u kalibru 6,35 mm – nije se štedelo truda da se upravo oni ubede kako imaju „nejake sprave“ za odbranu života i imovine.

Stoga su u Evropi primat najpre preuzeli pištolji džepnog formata u kalibrima 7,65 i 9 mm (k), a sa druge strane Atlantika dominantni su bili kratkocevni revolveri kalibra .38 Spl. Ipak, sve do sredine tridesetih godina prošlog veka, skoro svi policijski agenti u civilu na Starom kontinentu nosili su malene „šestice“, a o civilnoj upotrebi da i ne govorimo. U mnogo zemalja je i postojala zabrana civilima da poseduju pištolje u zvaničnim vojnim kalibrima, a ponegde je bilo i metričkog ograničenja kalibra pa i ne čudi tolika rasprostranjenost oružja 6,35 mm. Posle Drugog svetskog rata su (naročito u Evropi) različiti modeli pištolja u ovom kalibru ostali u posedu „običnih građana“, pa i u SFRJ, gde su vrlo liberalni propisi o nošenju kratkocevnog oružja omogućili često nošenje i izuzetno retku zloupotrebu ovih pištolja. Najcenjeniji na našim prostorima bili su vrlo savremeni i zanatski dobro urađeni pištolji Beretta Mod. 950, uz brojne češke, belgijske i španske kopije Brauningovog dizajna. Najznačajniji konstruktor oružja svih vremena je istovremeno i rodonačelnik oružja kalibra 6,35 mm, jer je njegov Fabrique Nationale model 1905 (ubrzo preimenovan u Model 1906 ili samo 06) „ugaoni kamen“ svih pištolja konstruisanih oko ovog metka. Praktično identično oružje je uskoro preplavilo SAD kao Colt Model 1908 Vest Pocket, a nijedan značajniji proizvođač pištolja nije propustio priliku da plasira sopstveno rešenje. Samo u Španiji su manje ili veće fabrike i radionice napravile toliko varijanti da im se tačan broj i ne zna, a nemački, italijanski, francuski, austrijski, belgijski i američki pištolji za ovaj metak su u milionskim tiražima zatrpali prodavnice oružja u prve tri decenije prošlog veka. Kako municija kalibra 6,35 mm ima izražen obod dna čaure, brojni revolveri malog gabarita su pravljeni upravo oko tog metka i mogu u dobrom stanju da se nađu i kod nas.

Iako ih sada mnogi samozvani eksperti proglašavaju „igračkama“ i nepouzdanim „škljocaljkama“, skoro svi pištolji 6,35 mm su bili vrlo kvalitetno urađena oružja, od punog čelika i sa precizno odmerenim tolerancijama radnih delova. Imajte uvek na umu, da nije nimalo lako ostvariti pouzdanu funkciju poluautomatske paljbe kod oružja tako malih dimenzija, jer su spiralne opruge poput onih na hemijskim olovkama, a metak slabog impulsa, u oružju slobodnog zatvarača iziskuje savršeno naleganje tokom kretanja navlake. To može da se primeti pri upotrebi bilo kog dobro očuvanog oružja u ovom kalibru, iako su sa ove vremenske distance apsolutno prevaziđeni. Usled pojavljivanja super-kompaktnih pištolja u znatno jačim kalibrima (Glock 26 i sl.), gde je oružje vizuelno jedva veće od onih 6,35 mm – jasno je zašto stogodišnji mali metak doslovno odumire. Ali, treba istaći da je njegovoj takvoj sudbini osim konkurencije u jačim kalibrima, doprinelo i restriktivno zakonodavstvo u Evropi, jer opšte prihvaćene zabrane nošenja oružja čine pištolje 6,35 mm potpuno neadekvatnim za „kućno posedovanje“. Ne sporimo činjenicu da je dolazilo do neobičnih situacija sa oružjem u ovom kalibru, poput neprobijanja odeće napadača ili ispaljivanja punog okvira od šest metaka sa nekoliko metara bez ijednog pogotka. Kao kuriozitet, navešćemo i primer pokušaja ubistva u Užicu 1997, kada je posle rasprave u kancelariji nezadovoljni, pripiti radnik sa jedva metar razdaljine ispalio hitac iz Berette 950 pravo u lice svom rukovodiocu. Zrno je ostalo u koži čela, ne napravivši čak ni udubljenje na lobanji pogođenog, pa je on golim rukama savladao (pripitog) napadača. Ali, to su ekstremni i retki slučajevi, ako ih uporedimo sa brojem lica koja su stradala ili teško povređena od pogodaka ovim metkom. Kalibar 6,35×16 uopšte nije bezopasan, tako da i preko sto godina od njegovog nastanka nikako ne treba potcenjivati efekte, ako se ispalji iz pravog oružja i na pravi način.

Da bismo to preciznije ilustrovali, isprobali smo šest dobro poznatih i kvalitetno izrađenih pištolja tog kalibra: čehoslovački Duo poznatiji kao Brunner Z, FN Baby Browning 06, Beretta 950, Colt Junior, Walther TP i multikalibarski H&K4. Reč je o pištoljima različitih veličina i poslednji od pobrojanih je poslužio radi poređenja sa „oružjem za džep od prsluka“ jer Heckler po gabaritu pripada drugoj kategoriji. Ipak, koristeći PPU municiju starije produkcije sa zrnom FMJ mase 3,2 g i početne brzine od oko 270 m/s iz opitne cevi i iz najmanjeg pištolja dobili smo sasvim solidne pogotke na zadatoj daljini od 4 m. Kako su pištolji 6,35 mm izvorno predviđeni upravo za te, najmanje moguće daljine, pri krajnjoj odbrani i za odbranu od besnih pasa – nije bilo potrebe da test radimo na većim udaljenostima. Najmanji pištolj Z (proizvođen tokom nemačke okupacije Čehoslovačke) i belgijski 06 su bili prilično neprijatni i pored toga što je korišćen metak male snage, dok je rafinirani Walther TP i takođe nemački H&K4 omogućavao ispaljivanje više metaka zaredom, bez naprezanja strelca. Ipak, slike pogodaka nisu drastično odudarale, iako provizorni nišani na manjim pištoljima nisu dopuštali najpreciznije nišanjenje.

Test probojnosti urađen je na uvezanim buntovima, prethodno pokvašene, novinske hartije i zrna su bez ikakve deformacije ili prevrtanja probijala od 23 do 58 mm, što jasno pokazuje da na toj daljini i te kako mogu opasno da povrede, ili liše života i najsnažniju osobu. Da sve bude jasnije – ništa preciznije pogotke nismo dobili kada smo iz istog pištolja Hekler Model 4 koristili municiju .22 LR, a ostvareno je slabije prodiranje olovnog zrna usled ekspanzije. Slične rezultate dobijali smo i ranije, pri upotrebi pištolja Astra u oba kalibra, što nas je uverilo u istinitost tvrdnji američkih kolega, kako metak .22 LR svoje pune performanse ispoljava, tek ako se upotrebljava municija povećane brzine i to iz pušaka, dok je u pištoljima uobičajene dužine cevi od oko 50 mm potpuno u rangu .25 ACP. No, tu mora dodatno da se ukaže na još jednu američku iskustvenu „mudrost“ – jedan metak 6,35 mm u maloprodaji košta koliko i tri ili čak četiri metka .22 LR! Baš zato je za „junaka“ naše priče opstala samo jedna puška i to repetirajući karabin Marlin obrtnočepnog zatvarača, koji u SAD nabavljaju oni koji žele laganu MK pušku, ali nisu ljubitelji municije sa ivičnim paljenjem. Prema iskustvima vlasnika ove retke puške, bez ikakvih problema mogu da se odstreljuju sitne štetočine ili praktikuje plinking, gde su grupe pogodaka izvrsne do 50 m.
Sve izneto pokazuje da municija kalibra 6,35 mm ima potencijal koji nikada nije do kraja iskorišten, ali to svejedno neće promeniti ogoljenu činjenicu da joj je „davno odzvonilo“. Ipak, veliki broj zaljubljenika u stara i mala oružja će još godinama čuvati ove „ubojite priveske“ kao značajan deo istorije ljudskog kreativnog i primenjenog stvaralaštva.
M. Milanović