Poslednji revolver agenata FBI

U komisionoj prodaji nekoliko ovdašnjih specijalizovanih prodavnica, pre izvesnog vremena pojavilo se dosta izvanredno očuvanih polovnih američkih revolvera po vrlo pristupačnim cenama. U pitanju su primerci „Colt Detective Special“, kao i više modela „Ruger“ i „Smith and Wesson“ uglavnom u kalibru .38 Special i cevi dužine od 2, zatim 2,5 i 2,75 inča. Opštim karakteristikama i kvalitetom izrade oni znatno nadilaze modele „S&W“ novije produkcije, a cena im je dvostruko niža, pa u ovom momentu predstavljaju optimalan izbor za nabavku licima koja imaju odobrenje vatrenog oružja namenjenu za ličnu bezbednost.


Sa druge strane, naš prijatelj dr Nikola Arsić koji živi i radi u Francuskoj je tokog naših razgovora i prepiske u više navrata naglašavao kako iz njemu nepoznatih razloga praktično niko na tom području ne prodaje polovne američke revolvere u ramu srednjeg gabarita, kraćih cevi i doboša kapaciteta šest metaka. Takođe, isto važi za francuske modele „Manurhin“ MR73 i MR88 sa cevi od tri inča i kalibra .357 Magnum, koji su dugo bili oružje tamošnjih policijaca u civilu. Inače, Arsić od ranije poseduje revolvere „Ruger Security Six“ i „Smith&Wesson“ Model 19 sa cevima od četiri inča koje smo predstavili, kao i gabaritni „S&W“ Model 28 u velikom N ramu i duge cevi od 152mm, svi u istom moćnom kalibru .357 Magnum. U želji da nabavi kompaktnije oružje približnih opštih karakteristika, obilazio je oružarnice u više gradova i po našoj sugestiji primarni cilj je bio polovan i što je moguće bolje očuvan „Ruger“ GP100 starije produkcije sa fiksnim nišanima i cevi od 2,75 inča.
Tražeći taj model ili sličan, pronašao je „Smith and Wesson“ Model 13 u željenom kalibru, izvanrednog stanja i po povoljnoj ceni. Njegovo neskriveno oduševljenje nakon nekoliko prvih odlazaka u streljanu je bilo očekivano jer je reč o izuzetno kvalitetnom primerku oružja, koje sobom nosi mnoštvo propratnih detalja koje ćemo ovom prilikom predstaviti.


Na prvi pogled, Model 13 deluje kao varijacija čestog i dobro poznatog Modela M&P koji je proslavio ovu fabriku, što je samo delimično tačno. Naime, sada već davne 1899. godine se pojavio preteča u vidu modela „Hand Ejector“ u kalibrima .32-20 i .38 Long Colt, a uskoro je proizvođač „Smith&Wesson“ plasirao svoj „Military&Police“ kao prvi revolver u tada novom kalibru .38 Special. Već 1942. godine, fabrika je obeležila proizvodnju i prodaju milion primeraka ovog revolvera , mada su američki čuvari reda još uvek u najvećem broju koristili modele konkurentske fabrike „Colt“, a isto je važilo i za osobe sa druge strane zakona. Već od kraja Drugog svetskog rata, „S&W“ preuzima primat na planu opremanja policijskih i bezbednosnih agencija, a ubedljivo najpopularniji je bio Model 10 u kalibru .38 Spl. u varijantama sa običnim i „teškim“ cevima dužine 102mm, mada je među pripadnicima neuniformisanog sastava vrlo popularna bila verzija s kraćom cevi od 51mm. Usled drugačijeg sistema bravljenja doboša, ocenjeno je kako su „Smitovi“ robustniji i pouzdaniji, pa je tradicionalni proizvođač iz Hartforda izgubio dugogodišnji primat.


Već tada je uveliko otpočela polemika kako primenjeni oficijalni kalibar .38 Specijal standardne polazne brzine i sa zrnima LRN i FMJ ne predstavlja optimalni izbor, pa je sugerisano kako bi primereniji bio snažniji .357 Magnum o kom su se u ta vremena ispredale bajkovite storije kako probija blok automobilskog motora, bufala u trku i omogućava precizne pogotke i preko daljine od sto metara. Gigant iz Springfilda je imao u svojoj paleti proizvoda izuzetno kvalitetne revolvere u tom kalibru, ali u velikom N ramu koji nije pogodan za većinu pozornika, a o agentima u civilu da ne govorimo. Legendarni pripadnik Granične straže Bil Džordan je sredinom pedesetih godina svojim preciziranim sugestijama naveo fabriku da razvije Model 19 u kalibru .357 Magnum u srednjem K ramu, smatrajući kako je verzija sa cevi od 4 inča s podesivim nišanima idealna za pripadnike policije u uniformi, dok za personal u civilu skoro savršen isti model, ali s cevi od 2,5 inča. Ovi revolveri su izuzetno popularni do danas, ali koncepcija je iskazala određene nedostatke. To se u prvom redu odnosilo na činjenicu da pomenuti kalibar svoja puna svojstva ostvaruje samo u oružju s cevi od najmanje 152mm, a trzaj prilikom ispaljivanja revolverom K rama je bio krajnje neprijatan, pa je većina korisnika upotrebljavala municiju .38 Special iako je dodeljeno službeno oružje bilo u nominalnom kalibru .357 Magnum, a identična situacija je bila i među tzv. civilnim vlasnicima. Osim toga, agenti u civilu su iskazali potrebu za oružjem manjih gabarita i bez opcije podesivih nišana jer im je bilo potrebna naprava koja se uvek nosi, a retko koristi i u tim situacijama je primarno munjevito instiktivno potezanje bez mogućnosti da uglasti nišani zapnu za odeću ili futrolu. Takođe, dejstvo dvostrukom akcijom obarača je oglašeno primarnim, čime nišani sa mogućnosti rektifikacije gube smisao. Za kontekst naše storije je zanimljivo kako su tadašnje projekcije idealnog službenog revolvera bile koncipirane ka verziji Modela 10 u K ramu, ali sa „bull“ cevi, fiksnim nišanima, u kalibru .357 Magnum, zaobljenom drškom i cevi od 3 inča (76mm), barem kada su u pitanju detektivi u civilu. To je već postojalo u obličju „S&W“ Modela 13.
Ovom prilikom treba da ukažemo i na jedan pogrešan podatak koji se dosledno provlači u literaturi. Tokom 1957. godine je „Smith&Wesson“ počeo da svoje revolvere obeležava numeričkim oznakama modela, pa je već tada u fabričkim dokumentima postojao Model 13 u kalibru .357 Magnum sa teškim cevima dužine 3 i 4 inča. Međutim, sada se na više mesta naglašava kako je taj model predstavljen tek 1974. godine, a varijanta Model 65 od nerđajućeg čelika dve godine ranije, što je apsolutno netačno. 1974. godina je datumska odrednica kada je policija Države Njujork službeno usvojila Model 13, prethodno zvanično uputivši fabrici željene karakteristike po pitanju sile DA okidanja i naleganja dna čaure metka u doboš. Njihovim primerom su se poveli i pripadnici ICAC (Nezavisna komisija za borbu protiv korupcije) Hong Konga, a obe službe su odabrale municiju .38 Special sa oznakom +P i zrnima mase 110 grejna obloženim košuljicom i otvorom na vrhu.


Posebno važno naglasiti kako je FBI agencija takođe odabrala ovaj model s cevi od tri inča za svoje pripadnike, nakon što su decenijama koristili revolvere “ Colt“ Official Police i Police Positive, potom „Smith&Wesson“ M&P i Model 10 cevi od 4 inča u kalibru .38 Spl, dok je deo personala višeg ranga preferirao manje modele „Colt“ Pocket Positive kalibra .32 Long (čuveni direktor Huver je imao model s skraćenim udaračem), a u inventaru su se nalazili i „Colt“ Detective Special, S&W Model 49 “Bodyguard” i Model 60 od nerđajućeg čelika. FBI je naručio i uveo u naoružanje svog ljudstva isključivo model s kraćom cevi, a najčešće korištena municija je i dalje bila .38 Special mase zrna 158 grejna s oznakom +P, mada su agenti mogli da koriste i municiju .357 Magnum „Winchester Silvertip“ mase zrna 145 grejna. Šta se se generalno želelo ostvariti ovakvim oružjem kojim je u tom trenutku bio opremljen američki „dži men“? Ranih sedamdesetih godina prošlog veka se opravdano smatralo kako je upravo „S&W“ Model 13 sa cevi od 76mm i zaobljenom drškom perfektni kompromis umerene veličine i mase kako ne bi svojim gabaritima zamarao agenta prilikom svakodnevnog nošenja ispod odeće na dužnosti i van nje. Osim toga, reč je o oružju koje umanjuje mogućnost potencijalnih zastoja na apsolutni minimum, lako i brzo se poteže u stresnim situacijama, može se vremenski neograničeno držati napunjen i spreman za dejstvo jer nijedna opruga nije napregnuta, ergonomski odgovara korisnicima sitnije telesne konstitucije uključujući i dame, a balistička svojstva primenjenog kalibra su sasvim dovoljna za bliska odstojanja. Deo korisnika je imao primedbe oko uske i tanke drške, pa je internim propisima bilo zapoveđeno kako jedino ovlašćeni FBI oružari mogu da im montiraju “ Pachmayr“ čelične dodatke sa prednje strane rukohvata kako bi ostvarili udobniji prihvat. Naoko minoran detalj je osovina doboša koja je kod ovog modela pune dužine kao kod primeraka s cevima od 4 inča, što je ocenjeno kao značajno u smislu lakše i brže ekstrakcije ispaljenih čaura, a i bravljenje je čvršće i pouzdanije nego kada je taj deo kraći.


Civilno tržište je u tom periodu takođe prihvatilo ovaj novitet, pa su mnogi Amerikanci nabavljali ove revolvere sa cevima obe ponuđene dužine. Bili smo u prilici da isprobamo jedan primerak iz tog perioda s cevi od 4 inča, koji je dugi niz godina u domaćoj fabrici municije „Prvi partizan“ korišten kao testno oružje upotrebom i najsnažnijih laboracija metka .357 Magnum, postao je potpuno funkcionalan nakon toga, a mnogi drugi poznatiji i cenjeniji modeli su se susreli sa kvarovima i otkazom funkcije.
Primerak koji je nabavio gospodin Arsić je izvanredne opšte očuvanosti, s izmerenom silom otpora okidača ispod 3,5kg u dvostrukoj akciji, što je više nego sjajno. Pored toga, samo okidanje je satenski glatko s jasno definisanom tačkom opaljenja, praktično savršeno upravo za korišćenje u DA modu. Češkom municijom „Sellier&Bellot“ kalibra .38 Special FMJ zrna mase 158 grejna, na maksimalnoj udaljenosti do mete od 25 metara, upravo upotrebom DA moda stojećim stavom i dvoručnim prihvatom, ostvarivane su grupe pogodaka koje su približne takmičarskim. Posle početne korekcije tačke nišanjenja, čak i bržim režimom paljbe svi hici su završavali u crnom krugu, s posebnim akcentom da je to ostvareno revolverom relativno kratke cevi, fiksnih nišana i dvostrukim okidanjem. Upoređujući ga s revolverima takođe američke produkcije, dužih cevi i podesivih nišana u njegovom posedu, ovaj kompaktni model je krajnje prijatno iznenađenje jer preciznost i tačnost pogodaka nimalo ne zaostaje, a udobnost korišćenja je nemeriva.


No, uprkos svemu izrečenom i službeno i civilno tržište se okrenulo nekim drugim primercima i konstrukcijama. Jedanaestog aprila 1986. godine odigrao se po zlu čuveni „Obračun u Majamiju“, prilikom kog su FBI specijalni agenti Džeri Dav i Bendžamin Grogan poginuli, a pet ostalih pripadnika snaga reda ranjeni kada je na njih otvorio paljbu dvojac razbojnika Vilijem Matiks i Majkl Plat. Objektivno, ni posle četvrt veka ne može se sa punom sigurnošću konstatovati kako je uzrok ovom katastrofalnom bilansu loše oružje pripadnika FBI, iako se do danas to uporno prihvata kao činjenica. Trojica angažovanih agenata su bili opremljeni pištoljima S&W Model 459 velikog kapaciteta okvira u kalibru 9x19mm, dok su ostali imali revolvere. „Loš momak“ Plat je bio naoružan poluautomatskom puškom Ruger Mini 14 u kalibru .223 Remington, pa upravo njegovim hicima su usmrćena oba poginula agenta, a teško ranjeni Gordon MekNil, Edmundo Mirales, Gilber Orentia i Džon Henlon. Jednostavno, nisu imali šanse protivnika opremljenim puškom veće vatrene moći na bliskom odstojanju. Prilikom kasnijih analiza, potpuno je ignorisano da su Grogan i Dav koristili poluautomatske pištolje, a oba prestupnika ubijena pogocima upućenim revolverom. Javnost je bila šokirana fotografija sa lica mesta, gde se video revolver na tlu sa donekle umetnutim mecima u doboš, što je jasno ukazivalo kako je neko od predstavnika zakona stradao bezuspešno pokušavajući da ga prepuni. Uz to, izveštaj komisije je sadržao podatke kako su poginuli federalci ispalili oko trideset hitaca svojim pištoljima, dok je MekNil koristeći „S&W“ Model 19 uspeo da uputi 6, kao i Mireles upotrebom Modela 686, dok je Orentia ispalio 12 metaka (verovatno upravo koristeći Model 13), a Henlon svih 5 metaka svojim Modelom 36. Dodajmo da je jedini nepogođeni agent Risner takođe koristio pištolj „Smith and Wesson“ Model 459, opalivši 14 metaka, uz pet hitaca rezervnim revolverom iste fabrike Model 60.


Nakon toga, a još više usled opšteprihvaćene konstatacije kako je revolverima u službenoj upotrebi davno odzvonilo, FBI se okrenuo raznim modelima pištolja, pa je „Smit“ Model 13 ostao upamćen kao poslednji revolver u naoružanju te agencije. Civilno tržište je u godinama koje su usledile pretežno bilo okrenuto takođe prema poluautomatskim pištoljima, kao i nekim drugim konstrukcijama revolvera koji su svojim svojstvima oglašeni kao savremenijim. Neosporna je činjenica da brza izmene ispražnjenog pištoljskog okvira predstavlja taktičku prednost u odnosu na prepunjavanje revolverskog doboša, kao i da su službena lica širom sveta odavno prešla na unapređene pištoljske konstrukcije.
No, treba uzeti u obzir kako očuvani primerci američkih revolvera proizvedenih od početka pedesetih do kraja devedesetih godina prošlog veka još uvek predstavljaju optimalan izbor za neku drugu kategoriju korisnika. Nastali u vreme kada je izbor primenjenih materijala bio vrhunski, uz rigoroznu završnu kontrolu proizvoda, upravo modeli sa cevima od četiri inča i manje u kalibrima .38 Special i .357 Magnum još uvek mogu mnogo pruže na planu rekreativnog streljaštva, a prilikom nužne samoodbrane. Kada se nekome od nas posreći da u posedu ima primerak koji sobom nosi i patinu jednog minulog vremena, kao i propratnu storiju o službenoj upotrebi – to je kvalitet i vrednost više.
Milan Milanović
Foto: Nikola Arsić

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Pročitajte još