Prisećanje: Oružje za subotu uveče

Atentat na kongresmenku SAD Gebrijelu Gifords, koji je 8. januara 2011. izveo mladi Džered Louner, na političkom skupu u Tusonu, ponovo je uzdrmao američku i svetsku javnost, po pitanju slobodne kupovine i nošenja vatrenog oružja i ograničenja kapaciteta pištolja i poluautomatskih pušaka. Tom prilikom, Louner je ubio šest, a ranio 13 osoba, što je donedavno bilo nezamislivo za Evropu, a odgovara broju poginulih i ranjenih u manjem vojnom sukobu. Kada je ovo zabrinjavajuće, onda broj od 32 poginulih i 25 ranjenih u atentatu, koji je izveo student iz Koreje Seung Hui Čo 2007. na Univerzitetu u Virdžiniji, zvuči neverovatno i zaprepašćujuće. Poređenja radi, u Drugom svetskom ratu, Prva proleterska brigada je vodeći neprekidne borbe tokom cele 1942. i do marta 1943. (Neretva), imala veći broj poginulih, samo na Livnu i Prozoru, sa znatno brojnijim, dobro naoružanim i utvrđenim neprijateljem. Kada se pogledaju ove brojke, može i da se razume ograničenje uvedeno u SAD: maksimalan kapacitet pištoljskog magacina – deset metaka.

U rukama atentatora

Za razliku od ovih „neselektivnih“ atentata, odnosno ubilačkih pohoda naoružanih manijaka na obične građane, u prošlosti su baš u SAD, skoro svi ključni atentati izvršeni upravo jeftinim revolverima malog kalibra i ograničenog kapaciteta. I svi su bili efikasni – atentatori su pogodili biranu metu, ispraznivši pritom ceo doboš revolvera, pre nego su specijalni timovi i obezbeđenje uspeli bilo šta da učine. Od 1968, na Roberta Kenedija, do 1981. na Ronalda Regana – kao dva najpoznatija atentata, priča je i za ostale ista ili slična. Osvrnućemo se na oružje, koje je (na žalost, uspešno), korišćeno u ovim i sličnim atentatima. Ono je, pre svega zbog materijala od kojih je napravljeno, okarakterisano kao loše, nekvalitetno, nepouzdano i sumnjivo, tako da mu je čak i Kongres SAD, jednom odlukom početkom osamdesetih godina 20. veka, zabranio uvoz u zemlju.

RG-24 odlično leži u ruci
RG-24 odlično leži u ruci

Najkritikovaniji po pitanju sumnjivog kvaliteta bio je nemački revolver Rem RG, koji je šezdesetih i sedamdesetih godina 20. veka u Ameriku uvožen u ogromnim količinama i prodavan po ceni od 38-48 dolara. Zbog toga je i dobio naziv „oružje za subotu uveče“, koje se kupuje pred izlazak i mladići mogu da ga nose u farmerkama, a devojke u grudnjaku. Jedan primerak ovog revolvera pojavio se u prodaji u novosadskoj prodavnici „Canona“ po takođe damping ceni od 12.000 dinara. Zahvaljujući vlasniku, gospodinu Dejanu Anđelkoviću iskoristili smo priliku da proverimo ovaj revolver.

Zgodan i vitak

S obzirom da se radilo o polovnom revolveru, na kojem su vidljivi tragovi upotrebe, prvi utisak nije bio najpovoljniji. Smešten između dva S&W 686 od nerđajućeg čelika, pored nekoliko Glockova i jednog ultramodernog Steyra, ovaj revolverčić je izgledao kao da se skupio i sakrio u vitrini ili zaostao iz nekog rova kod Verdena, iz Prvog svetskog rata. Kako „verujemo samo onome što rasklopimo i pregledamo“ tako smo i postupili (ne obazirući se na prvi utisak). U ruci, ovaj revolver deluje zgodno i vitko, kao da je predviđen za manju, npr. žensku šaku. Neobično vitke linije i zgodne drške, prosto se „lepio“ za šaku.

RG-24 naspram S&W 686 - drastična razlika
RG-24 naspram S&W 686 – drastična razlika

Radilo se o modelu RG-24 koji je i najveći u liniji RG revolvera, sa cevi od 90 mm, debljinom doboša od samo 30 mm i ukupnom dužinom od 200 mm (iako deluje manji) i težinom od samo 550 g. Prvo što svaki poznavalac primeti na revolveru je okidanje, a ono je na ovom modelu zaista neobično: na jednostrukoj akciji – SA (sa zapetim orozom), obarač je okidao na pritisak od 1,7 kg, kao i na susednom S&W 686, ali reskije, skoro kraće. Za pun hod obarača pri dvostrukoj akciji (DA), bilo je potrebno neverovatnih 7,5 kg. Naravno, na S&W ovo je prednost nad ostalim revolverima, jer je sila potrebna za DA bila oko 3,8 kg, pri izvanredno ujednačenom hodu (kakav nemaju ni mnogi pištolji pri SA). Kada je u pitanju konstrukcija, RG-24 je imao neka rešenja koja nisu primenjena ni na mnogo skupljim revolverima tih godina.

Na RG-24 oroz je uvek u međupoložaju
Na RG-24 oroz je uvek u međupoložaju

Najpre njegov oroz je uvek u međupoložaju, što znači da je skoro nemoguće slučajno opaliti, npr. prilikom iskliznuća oroza ispod prsta (tzv. half-cook). Dodir sa udarnom iglom koja je u ramu (takođe moderno rešenje), moguć je samo kad je oroz prešao ceo put od zadnjeg zapetog položaja, do udara u udarnu iglu. Prednji nišan je navojnim prstenom montiran na usta cevi, a zadnji je u vidu dubokog kanala urezanog u gornji deo rama. Pri nišanjenju i SA okidanju, zbog male težine, stiče se utisak da je skoro nemoguće promašiti metu. Tome doprinosi i vitka i izvijena drška koja omogućava pun hvat šakom, kakvu nemaju ostali RG modeli ove linije sa kraćim cevima (kraća je i drška). Kod DA je već sasvim drugi utisak, pre svega zbog velike sile na obaraču.

Jednostavan i bezbedan

Doboš je posebna priča – iako je to najkritikovaniji deo ovog oružja i on ima neka rešenja, koja nemaju drugi revolveri. S obzirom da se radi o MK oružju, najosetljiviji deo je udarna igla, koja zbog rubnog okidanja municije, kada čaura nije u dobošu ili cevi (bilo da se radi o pištolju ili revolveru), prilikom okidanja, udara punom silinom o (uvek) čelični zid cevi/doboša. Na RG-24 to je onemogućeno upravo konstrukcijom doboša, jer su u ležištu metka sa spoljne strane gde udara udarna igla, ostavljeni dovoljno duboki kanali, koji istovremeno sprečavaju mogućnost za havariju. Najpre, ukoliko metak ili prazna čaura nisu u dobošu, igla ne udara u zid, nego u prazan kanal ležišta metka, čime je onemogućen lom igle. Potom, kod okidanja, čak i ako se radi o MK municiji tanjeg dna (oboda, rendža), kakva se danas sreće – udar igle je dovoljno dubok, čime dovodi do sigurnog opaljenja metka. Autor teksta je na raznim strelištima video više MK pištolja, koji nisu opaljivali municiju određenog proizvođača. Razlog je bio nedovoljno dug put udarne igle, zbog starosti ili tipa municije. Uglavnom, na revolveru koji smo testirali, ovako nešto nije moguće.

Konstrukcijom doboša onemogućen je lom udarne igle
Konstrukcijom doboša onemogućen je lom udarne igle

Radi punjenja, doboš mora da se izvadi iz rama izvlačenjem osovine, što ne iziskuje napor i obavlja se vrlo brzo. Iako je ovo zastarelo rešenje, ne čini mu nikakvu manu, sem ako ne očekujete „veliku pucnjavu“, a za to je već prikladniji neki vojnički pištolj dvoredog magacina. Kod vraćanja je potrebno više pažnje, jer se vraća držeći doboš palcem i kažiprstom leve ruke pažljivo ga unoseći u ležište, dok se ne začuje karakteristično „klik“, posle čega se doboš normalno okreće i zabravljuje u ramu samo kranom doboša. Zbog ove osobine i materijala (sivi liv, gus), ne preporučuje se korišćenje municije jače od standardne, pogotovo ne HV i magnum, jer može da dođe do težih oštećenja oružja, pa i do povrede strelca. I pored toga što je ovaj materijal neadekvatan za izradu rama revolvera, nismo naišli na podatke o povredama nastalim pri njegovom korišćenju. A prodato ih je na stotine hiljada, uglavnom neobučenim, pa i nestručnim licima.

Odlična uvodna rampa u cev (vidi se bradavica na cevi)
Odlična uvodna rampa u cev (vidi se bradavica na cevi)

Cev je prilično tanka, izrađena od čelika, čiji kvalitet nismo bili u mogućnosti da proverimo, ali je izvesno da normalne laboracije kalibra .22 LR i .22 Short, sigurno podnosi. Uostalom, ovaj revolver i nije napravljen za intenzivan sportski trening, niti za odstrel štetočina vrlo brzom ili magnum municijom, već za „plinking“ (kod nas van strelišta nije dozvoljen) i samoodbranu lica koja ne znaju mnogo o oružju. Rešenjima u mehanizmu koje ovaj revolver ima, to im je i omogućeno, a pre svega – nošenje sa ili bez futrole, na potpuno bezbedan način. RG-24 je vitkiji i upola lakši od „tetejca“, tako da posle pet minuta zaboravite da ste ga zadeli za pojas. Zato nije čudo da je u Americi i pored svih kritika na kvalitet, prodavan u ogromnim količinama. Vitak, jednostavan, pouzdan, ne može slučajno da opali, ne treba obuka za njega i to sve za 50 dolara! Šta bi još hteli od jednog revolvera, pa neka je i RG?

Verna kopija Walthera PPK

Prvi pištolj i revolver od nerđajućeg čelika u Zapadnoj Nemačkoj, BRD, napravljeni su krajem osamdesetih godina 20. veka u fabrici „Erma Werke“ iz Erfurta. To su modeli 459 kalibra 9 mm K i 440 kalibra .38 Spl (kopija S&W 60) i vrhunskog su kvaliteta! U nemačkim katalozima obavezno se u oba slučaja napominje od kakvog je materijala napravljen pištolj ili revolver – da li je ceo od čelika (ganz aus stahl) ili sivog liva (druck guss), kako bi kupci unapred znali šta kupuju. Upravo tako je 1989, preko lovačke kuće „Frankonia-Jagd“ kupljen i testirani pištolj. U to vreme, ovo je bio najjeftiniji pištolj na nemačkom tržištu – 210 nemačkih maraka. Poređenja radi, stari model kineskog „tetejca“, originalni TT iz 1933, koštao je 300 maraka sa, za ono vreme, nezadovoljavajućim, lošim spoljnjim finišem.

Erma prema MK Beretta M72
Erma prema MK Beretta M72

Erma 552 predstavlja smanjenu, skoro vernu kopiju Walthera PPK, ali po gabaritu bliži je modelu TPH, od kojeg se vizuelno razlikuje. Jedina razlika je u načinu fiksiranja okvira, koji ima držač sa donje strane (tipično nemačko rešenje) i za koji nije potrebna velika sila da bi se pokrenuo. Ukupne dužine samo 135 mm, visine 95 mm, sa cevi od 72 mm i težinom 400 g, ovo je zgodan i ne premali pištolj dvostruke akcije (DA) u popularnom kalibru .22 LR, koji uz sedam metaka u okviru omogućava solidnu samoodbranu. Postoji i verzija sa jednostrukom akcijom (Model 652) istih gabarita i kapaciteta, ali za 20 g lakša, jer je gornji deo navlake potpuno isečen, slično „Beretinim“ modelima, a cev je ogoljena do kraja navlake i nema prednji i zadnji nišan, nego kanal na gornjem delu identično Browningu 1910. Svake druge godine, u katalozima „Frankonia-Jagd“ naizmenično se nude ova dva modela Erme na prodaju i odolevaju vremenu, novim tehnologijama i rešenjima.

Solidna preciznost

Na strelištu, Erma 552 se pokazao kao solidan i pouzdan pištolj, bez obzira na materijal od kojeg je napravljen. Ceo pištolj je od sivog liva, čak i navlaka, što nas je prilično iznenadilo. Od čelika su samo zatvarač sa udarnom iglom, učvršćen u navlaku elastičnom čivijom i kvalitetno urađena, prilično debela cev (zid 4 mm), zbog čega smo iz nje bez problema ispaljivali HV, čak i magnum municiju firme CCI (ne .22 WMR). Naravno, ovo je bio samo test i to ne treba redovno raditi, jer se svako oružje (pogotovo MK), korišćenjem jačih laboracija izlaže naprezanju. To dovoljno govori o kvalitetu kojim ova ugledna firma izrađuje, čak i najjeftinije modele. Zbog relativno male drške, sa zadnje strane neudobno kockaste, pištolj nije odmah prijanjao za šaku, kako smo navikli kod većih modela Walthera, ali je za potrebe za koje je namenjen, imao sasvim solidnu preciznost.

Rastavljen Erma je identična Waltheru PPK
Rastavljen Erma je identična Waltheru PPK

Posle više hitaca i navikavanja na nešto duže okidanje, svi prisutni su bez problema pogađali metu 50×50, na dvadesetak metara uglavnom u „crno“, a bilo je i sedamdesetogodišnjaka. Autor teksta je gađao i iz SA modela 652 i bio je više nego oduševljen mnogo mekšim okidanjem, pogotovo instiktivnim nišanjenjem „niz cev“, koja ima šinu umesto nišana. Na DA modelu 552 prilično uski i mali nišani zahtevaju strelca sa dobrim vidom i veću koncentraciju. Spoljni finiš je dosta dobar, tim pre što je kod novog modela navlaka bila sjajna – skoro plava. Dugogodišnjim čuvanjem i nošenjem u futroli od štavljene kože, došlo je do skidanja finiša, naročito na navlaci, dok su ostali delovi skoro netaknuti. Okidanje nije kao na Waltherima, ali treba imati u vidu da su u vreme kupovine ovog pištolja modeli PP i PPK bili četiri puta skuplji (oko 800 maraka), a model PPK/S od inoxa, čak šest puta – 1.200 nemačkih maraka.

Malo poznato rešenje

I model 552 je imao specifično rešenje zaštite udarne igle na MK oružju, a sastojao se u sledećem: cev iznad samog ležišta metka ima bradavicu debljine 2 mm u koju udara štitnik udarne igle, smešten iznad same igle i po udaru udarača o iglu, putuje sa njom do kraja. Udarna igla udara u obod (ivicu) čaure i vrši opaljenje metka, a njen štitnik u bradavicu cevi. Ukoliko čaura nije u cevi, štitnik pre igle stiže do bradavice, nego igla do zida cevi i svojim udarom prihvata svu silu opruge i zaustavlja dalje kretanje igle. Ovo ni vlasnik nikada ne bi primetio, da pre dve godine nije bilo problema sa opaljenjem određene vrste municije. Na probi kod dva puškara, sa njihovom municijom, pištolj je radio bez problema, ali sa navedenom nije dolazilo do opaljenja. Tek zajedničkim pregledom kod iskusnog sudskog veštaka, pod lupom i jakim svetlom, primetili smo da se igla sastoji od dva odvojena dela, koji se zajedno kreću. Tako smo uočili ovo, za mnoge poznavaoce oružja, zaista nepoznato rešenje.

Okvir Erme nema dugme donosača metka (tipično nemačko rešenje)
Okvir Erme nema dugme donosača metka (tipično nemačko rešenje)

Kočnica je manuelna, nalazi se na navlaci sa leve strane i jednim čeličnim blokom obuhvata udarnu iglu. Njenim okretanjem nadole, potpuno se štiti udarna igla od udara oroza, ali ne obara oroz na blokiranu iglu kao P-38, već je mehanički štiti, kao na domaćim modelima CZ M-70 A ili M-88 A koji nemaju međupoložaj oroza (zato i nose sufiks „A“) – već navedeno rešenje blokiranja igle.
Uglavnom, radi se o pouzdanom i upotrebljivom malom pištolju, prilično jeftinom, za koji je potrebno određeno predznanje u rukovanju, kakvo se danas i zakonski traži. Za potpune laike, prethodno navedeni model RG je – najbolje rešenje.

Dušan ĐOKIĆ
Foto: Aca ĐORĐEVIĆ

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Pročitajte još