Remek dela koja ne zastarevaju

Protekom vremena i stastavanjem novih generacija, populacija zaljubljenika u revolvere je sve malobrojnija jer su poluautomatski pištolji preuzeli primat na planu kratkocevnog ručnog vatrenog oružja, pa većina mlađih i ne razmatra svojstva dostupnih modela. Ipak, još uvek postoji srazmerno dosta onih koji s neskrivenim užitkom preferiraju da u svakoj prilici koriste ove naprave s dobošem, a među njih spada prijatelj i saradnik „Kalibra“ dr Nikola Arsić, pasionirani strelac koji živi u Francuskoj. U kontinuiranom kontaktu s autorom ovog teksta, razmenjuje iskustva o specifikumu određenih modela, pa je nedavno došlo do svojevrsne zabune.
Opisujući svoj susret s primerkom revolvera koji mu se neobično dopao, ukazao je kako na strelištu ostvario impresivne rezultate koristeći „Smith and Wesson“ Model 586 s cevi dužine 152mm, proizvoden osamdesetih godina prošlog veka. Na osnovu priloženih fotografija, stekao se utisak kako je u pitanju Model 686 izrađen od nerđajućeg čelika, koji je po svim ostalim svojstvima identičan. Naime, kada su ovi revolveri plasirani na tržište, bazični Model 586 je predstavljen u verzijama od ugljeničnog čelika i s površinskom zaštitom u vidu tamnog bruniranja ili niklovanja, dok je po uobičajenoj praksi ove renomirane fabrike model proizveden od nerđajućeg čelika dobio broj 6 na početku numeričke oznake, pa je stekao slavu pod nazivom Model 686. Međutim, uvidom u deo kućišta krana doboša jer fabrika puncira oznake modela konstatovano je kako se zaista radi o primerku Modela 586, koji je naknadno hromiran i vizuelno nalikuje „Stainless Steel“ varijanti. Naknadnom analizom bočnih useka koje služe za okretanje i pozicioniranje burenceta, primetno je kako se nanos hroma upravo u tim zonama uklonio jer čelični delovi svojim međusobnim kontaktom uklanjaju površinsku zaštitu nanetu bruniranjem ili niklovanjem.

Dakle, u prilici smo da s neskrivenom radošću konstatujemo kako je upravo S&W Model 586 jedno od tipskih oružja koje je najpribližnije savršenstvu određene konstrukcije i namene. Pošto je vrstan poznavalac revolvera, s velikim iskustvom tokom decenijske upotrebe više modela američke produkcije Kolt, Ruger i Smith&Wesson, zamolili smo gospodina Arsića da ovaj primerak uporedo testira s još jednim draguljom svetskog oružarstva u obličju francuskog Manurhin MR73. Oba modela su u kalibru .357 Magnum, cevi dužine 6 inča, DA/SA mehanizma, s podesivim nišanima i anatomskim gumenim oblogama rukohvata. Raspolažući municijom nemačkog proizvođača „Geco“, češkog „S&B“ i našeg „Prvog partizana“ s zrnima tipa FMJ, test je sproveden blažim .38 Specijal jer se ona ipak najviše koristi, premda su oba revolvera nominalnog kalibra .357 Magnum, ali taj potentni metak nema previše mogućnosti da iskaže svoj puni balistički potencijal u streljani zatvorenog tipa. Zanimljivo je da Arsić već godinama sve revolvere ove koncepcije koristi isljučivo dvostrukim dejstvom obarača, što je i sada sprovedeno na metama udaljenim 25 metara od vatrene linije i položaja strelca u stojećem dvoručnom stavu.

Pre nego što sumiramo utiske uporednog testiranja, iskoristićemo priliku da manje upućenim čitaocima izložimo neke pojedinosti ovih revolvera koji se u krugovima poznavalaca materije smatraju možda i najboljim u svojoj klasi serijskog i neprerađivanog oružja. Od četrdesetih godina na Severnoameričkom kontinentu je fabrika „Smith and Wesson“ gotovo u potpunosti zauzela mesto vodećeg proizvođača DA revolvera jer su njeni modeli bili tehnički napredniji od konkurentskog „Kolta“.

Međutim, od pojavljivanja modela Colt Python sredinom pedesetih godina, znalci i ljubitelji su bili odreda oduševljeni novitetom koji je bio i ostao nedosanjani san mnogih usled svojih tehničkih karakteristika i paprene cene. Osim vanserijski kvalitetnog okidanja i rada mehanizma, Piton se odlikovao i odličnom ergonomijom i ukupnim balansom usled produženog kućišta osovine doboša ispod do samog kraja cevi. Na prvi pogled, to ne znači naročito prosečnom korisniku, ali stoji činjenica da su mnogi Amerikanci izrazili u narednom periodu da im specijalizovani oružari njihove jeftinije revolvere S&W ili Ruger nadograđuju upravo takvim cevima veće mase i s ventilacionim šinama na gornjoj površini. Kako je tamo bila omogućena nabavka izmenjivih cevi, nije bila retka pojava kupovine samo cevi od Pitona i njena modifikacija kako bi se mogla koristiti modelima istog kalibra druga dva proizvođača.

Ova pojava, kao i kontinuirane sugestije američkih strelaca kako je neophodno izbaciti oružje tih karakteristika i umerenije cene, navelo je rukovodeće stručnjake giganta iz Springfielda da preispitaju mogućnosti razvoj sasvim novog koncepta robusnog oružja u kalibru .357 Magnum u odnosu na postojeće. Upravo je „Smith and Wesson“ svojim modelima 27 i 28 velikog N rama kapaciteta 6 metaka i DA/SA mehanizmom proslavio taj metak u kratkocevnom oružju, ali pretežni deo korisnika je od pojavljivanja smatrao kako su revolveri tog formata prevelikih gabarita ukoliko ih koristi osoba iole slabije telesne konstitucije. Modifikacija proslavljenog Modela 10 u manjem K ramu za upotrebu kalibra .357 Magnum u vidu oružja označenog kao 13, 19, 65 i 66 je dobro prihvaćena na tržištu, ali se i dalje smatralo kako su u pitanju revolveri koji ne mogu da bez oštećenja izdrže ispaljivanje iole veće količine municije snažnije laboracije, nevezano do dužine cevi. U našim uslovima metak tog kalibra i s oznakom +P je retkost, ali u SAD je oduvek bilo podosta onih koji su očekivali i priželjkivali da ručnim oružjem mogu da obore oklopljeni helikopter ili nosoroga u trku…

Šalu na stranu, definisane speficikacije su bile ojačani ram u odnosu na uobičajeni K, a manji od N koji je primereniji mecima .44 Magnum ili .45 Colt. Potom, teška cev koja s donje strane ima kućište osovine doboša pune dužine, DA/SA mehanizam, velike anatomske drške, a da sve pobrojano ne dostigne maloprodajnu cenu približnu od Kolt Pitona. Rešenje je pronađeno uvođenjem novog rama označenog kao L, koji je bio po gabaritima između prethodnih K i N, a oružje je predstavljeno 1980. godine uz prilično agresivnu prateću propagandu. Revolver nazvan „Model 586 Distinguished Combat Magnum“ je ponuđen u više dužina cevi (dva i po, tri, četiri, šest, te osam i tri osmine inča), a površinska zaštita je bila standardno bruniranje ili niklovanje. Varijanta od nerđajućeg čelika je klasifikovana kao Model 686, a nešto ređi su bili modeli fiksnih nišana 581 i 681. Uspeh nije izostao jer je zaista bilo u pitanju sjajno oružje po više relevantnih karakteristika. Najprodavanijim modelima s cevima od 4 ili 6 inča, verzirani strelac je probranom municijom mogao da ostvari fascinantne pogotke u sportsko-rekreativne, samoodbrambene ili čak lovačke svrhe, pa ni distance do stotinak metara nisu bile nedostižne. Više revolvera ovog tipa je u srećna vremena prodavano i na području bivše Jugoslavije i svi odreda još uvek pouzdano funkcionišu i odlično se kotiraju među korisnicima. Shodno nekim tamošnjim trendovima, matična fabrika je još od devedesetih godina vršila izmene konstrukcije koje odreda ne mogu da se svrstaju u poboljšanja. To se odnosi na uvođenje sigurnosne brave ispod poluge za deblokadu burenceta, izmeštanje udarne igle s oroza u ram, uvođenjem doboša kapaciteta 7 metaka, a naročito kasniju pomamu za umanjivanje mase primenom alternativnih materijala u vidu legura navodno veće otpornosti, dvodelne cevi i izradom pojedinih delova livenjem umesto ranijeg nenadmašnog glodanog otkivka. Ne želeći da namećemo subjektivne stavove, mora se konstatovati kako je ovo u vidnoj meri doprinelo srozavanju višedecenijskog ugleda fabrike, pa su stariji „no dash“ i „pre lock“ primerci znatno traženiji među znalcima od deklarativno modernijih. To je bio povod da se ponovo proizvode primerci Modela 586 po nekadašnjim specifikacijama u sklopu Classic linije, koji od pomodnih detalja imaju jedino navedenu bravu mehanizma.

Sa druge strane, konstruktori alzaške firme “Manurhin” upravo na bazi S&W rešenja koncpirali svoj vrhunski revolver MR 73, koji je u „tiražu“ od oko 150.000 primeraka prodavan za službene i civilne namene, a smatrao se modelom s najbolje rešenim okidačkim mehanizmom kada su fabrički masovno proizvođeni primerci u pitanju. Bez obzira da li je reč o modelu s fiksnim ili podesivim nišanima, drvenim ili koricama od tvrde gume, ovi francuski šestometni dragulji su sinonim za rafinirano, a opet robusno oružje. Pravljeni su primerci s kraćim cevima od 2,5, 2,75 ili 3 inča, potom oni najčešći srednjeg formata s cevi od 4 inča, a gospodin Arsić je neskriveni obožavalac MR73 Match modela s 152mm dugom cevi na kojoj je montiran protivteg radi boljeg balansa i manjeg odskoka oružja prilikom opaljenja. Verzije s najdužim cevima od 8 i 10 inča su najređe, medijski je eksponirana varijanta korištena i kao policijski taktički snajper za manje distance u urbanim uslovima, uz dodatak optičkog nišana i dvokrakih nožica u prednjem delu
1990. godine je izvorni proizvođač ovog revolvera “Matra Manurhin Defense” prodat kompaniji “Giat Industries” koji ga je i dalje prodavao, mada većina korisnika smatra kako su primerci pravljeni u prvobitnoj fabrici bili nešto bolje završne kontrole, pa očuvani najstariji MR73 bez problema dostižu cene od preko dve hiljade eura u Evropi, neretko i više. “Chapuis Armes” je preuzela licencu i proizvodila MR73 od 1999. godine, a od ove godine koncern „Beretta“ plasira verzije MR73 Gendarmerie MR73 Sport na tržište Sjedinjenih Američkih Država po preporučenoj maloprodajnoj ceni od vrtoglavih 3.300 dolara!

Postavlja se opravdano pitanje da li je taj novi Manurhin zaista tri i po puta kvalitetniji od revolvera S&W Model 586 aktuelne produkcije iz Classic linije, koji je može kupiti u SAD po ceni od nešto preko osamsto dolara. Poređenja radi, polovni MR73 je obično četvorostruko skuplji od dobro očuvanih „Smitova“ 586 istog kalibra, dužine cevi i mikrometarskih nišana, a rezultati na meti ne predstavljaju razliku, što je potvrdio i naš uporedni test. Naime, Nikola Arsić je ispalio više serija različite municije opisanim stavom dvostrukom akcijom i nišaneći s oba otvorena oka, ne praveći značajnu razliku između plasiranja hitaca, što predstavlja simulaciju taktičko-borbene ili samoodbrambene situacije. Modelom 586 je bez većih napora uspevao da smesti sve pogotke u crno polje mete, uz par graničnih „izletanja“ koja se mogu tretirati kao greške strelca jer na udaljenosti od 25 metara i najmanji propust rezultira rasipanjem. Preciznom paljbom SA modom okidanja, vešt strelac doslovno može da „štampa“ otvore na meti, a ovim primerkom je tokom prethodnih decenija ispaljivana poveća količina municije, čak i najsnažnijih laboracija .357 Magnum i nije došlo do uvećavanja tolerantnih zazora. Konstruisan i napravljen kao tenk opšte namene, ovaj klasični revolver će još dugo uspevati da pruži zavidno zadovoljstvo svakome ko ga koristi.

Ukoliko želimo da ukažemo na neke prednosti koje donosi MR73 Match model koji nam je bio na raspolaganju, to se prvenstveno odnosi na fenomenalne obloge drške od tvrde gume, koje odgovaraju svakoj veličini šake i profilisane su anatomski obezbeđujući stabilan prihvat u jednakoj meri perfektno pri jednoručnom tradicionalnom takmičarskom stavu ili dvoručnom koji je sada najprihvaćeniji. Sa druge strane, na primerku S&W Model 586 koji smo testirali umesto fabričkih drvenih naknadno su montirane takođe gumene „Pachmayr combat“ drške namenjene revolverima K i L rama, koje omogućavaju bolju amortizaciju trzaja prilikom opaljenja od izvornih, ali su prilagođene korisnicima debljih i dužih prstiju. Očigledno se prilikom njihovog dizajniranja smatralo kako će ovim gabaritnim oružjem rukovati strelci snažnije telesne konstitucije, dok je Manurhin prilagođen u tom smislu i damama.

Nišani su podjednako kvalitetno rešeni i pružaju preglednu jasnu sliku s kontrastom koji ne iziskuje dodatni vizuelni napor tokom usmeravanja oružja ka željenoj tačci na meti. Kod francuskog revolvera, zadnji nišan je pomeren unazad kako bi se linija produžila, ali u poređenju s američkim oružjem na našem testu time se nije ostvarila bitna prednost. Sistem okidanja s dve lisnate opruge je ono što MR73 izdvaja od konkurencije, barem kada su fabrički modeli bez dorade u pitanju. Čak ni „kastomizovani“ primerci ostalih proizvođača u koje su filigranski precizno uklopljene skupocene spiralne opruge najčešće ne dostižu mekoću okidanja koju su alzaški oružari uspevali da ostvare na svakom primerku.
Kao generalnu i završnu ocenu, možemo još jednom naglasiti kako kvalitetno napravljenim revolverima definitivno nije odzvonilo i još dugo će njihova elegantna silueta, apsolutna pouzdanost i zavidna preciznost zaokupljati pažnju i simpatije poklonika te konstrukcije. U prilog tome, ukazaćemo na prošlogodišnji „rimejk“ modela Colt Python, koji je posle pauze od 15 godina ponovo u prodaji, verzija od nerđajućeg čelika s cevi dužine 6 inča je ubedljivo najtraženija, premda kupci novih primeraka uveliko naglašavaju kako nije ostvaren nekadašnji kvalitet izrade i finalne kontrole. Oba „šestopuca“ s našeg uporednog testa su naprave koje predstavljaju sam vrhunac oružarskog primenjenog umeća i poseban izazov za sladokusce.
Milan Milanović
Foto: Nikola Arsić