Savršeno precizna
Do pre četvrt veka, kalibar .50 BMG (12,7×99) korišćen je isključivo za teške mitraljeze, koji su zasipali mete pravom kišom projektila. Nasuprot tome, danas na skoro svakoj fotografiji specijalnih timova, iz akcije na brojnim „neuralgičnim tačkama“, možete da vidite vojnika opremljenog puškom u ovom kalibru.
Glavni krivac za ovaj trend je Ronnie Barret, osnivač i vlasnik firme „Barret Firearms“. Krajem sedamdesetih godina prošlog veka, u garaži koju je pretvorio u radionicu, počeo je razvoj poluautomatske puške kalibra .50 BMG. Navodni motiv za nastanak takvog oružja, pomalo je čudan za nekoga ko živi u Tenesiju. Ova puška trebalo je da posluži za odbranu malih plovila i jahti od savremenih pirata, koji su tih godina harali Karipskim arhipelagom. Bez obzira šta je Ronnie imao na umu, uspeo je da uz oskudno oružarsko znanje, konstruiše i proizvede legendarnu „laku pedeseticu“ označenu kao Barret M-82, koju još nazivaju i „veliki deda“, svim srodnim puškama. Oružje je dugo 1448 mm, mase 13 kg. Masivna cev duga je 737 mm, ima desni korak uvijanja. Kapacitet odvojivog okvira je deset metaka, a način rada je poluautomatski, na principu kratkog trzaja cevi, što baš i nije najsrećniji izbor za precizno oružje. Upravo iz tog razloga, veličina prosečne grupe kreće se u okviru 1,5-2 MOA (38-50 mm) na 100 jardi (91 m).
Zbog nedostatka iskustva, ali i dobrog marketinga, „Barret Firearms“ je teško preživljavao sve do 1989, kada je švedska vojska naručila 100 ovih pušaka, što je uposlilo mašine i dalo neophodnu finansijsku „infuziju“. Pravi proboj na tržište, dolazi sledeće godine. U okviru priprema za „Pustinjsku oluju“ Korpus mornaričke pešadije SAD (USMC), kupuje 125 komada M-82, opremljenih optičkim nišanom fiksnog uvećanja 10x. Ubrzo su usledile slične porudžbine, specijalizovanih službi KoV (Army) i RV (USAF). Oružje je označeno kao „puška specijalne namene sa optičkim nišanom“, tj. Special Applications Scoped Rifle (SASR).
U početku, M-82 korišćena je za uništavanje plutajućih mina u zoni iskrcavanja mornaričkih snaga i raščišćavanje plovnih puteva. Kasnije, kada su sukobi preneti na kuvajtsko kopno, pokazalo se da je ovakva puška idealna za uništavanje ili onesposobljavanje velikih i vrednih meta: avioni na stajankama, rakete na lansirnim rampama, radarske antene… I sve to, sa relativno bezbedne udaljenosti od 1-2 km. Ubrzo i pešadijski timovi uključeni u neposredne borbe, uviđaju da M-82 (sa skoro pet puta manjom masom od teškog mitraljeza M-2 HB na tronošcu), može odlično da posluži za zaustavljanje kamiona-bombe u pokretu ili da istera iz zaklona protivničkog snajperistu. U međuvremenu, puška je blago modifikovana dodavanjem „Picatinnu“ šine za montažu optike i efikasnijom gasnom kočnicom. Možda je najinteresantnija „bullpup“ verzija M-82 A2, čija je namena bila gađanje neoklopljenih helikoptera u letu! Iako je i dalje široko zastupljena, M-82 će uskoro biti zamenjena.
Verovatni „naslednik“ je prototip XM-500. Ovaj poluautomat u „bullpup“ varijanti dug je 1168 mm, mase 11,8 kg, koristi pozajmicu gasova sa rotacionim zatvaračem, pa je i preciznost ove konstrukcije nešto bolja. U svakom slučaju, uvođenje M-82 u naoružanje bilo je putokaz drugim vojskama i proizvođačima da iskoriste mogućnosti relativno lakog oružja, u snažnom kalibru. Međutim, taktičko-tehnički zahtevi počeli su da se menjaju, a obim zadataka postavljenih pred oružje da raste. Ukazala se potreba za lakšom i kompaktnijom puškom, veće preciznosti. Početkom devedesetih godina 20. veka, „Barret Firearms“ gladnom tržištu nudi repetirku M-90 kapaciteta pet metaka, za oko 30 cm kraću, skoro 30% lakšu i isto toliko jeftiniju od M-82. Uz to, poboljšana je preciznost. Nekoliko godina kasnije, napravljeno je par manjih izmena. Ručica zatvarača je zakrivljena unazad, rukohvat sa mehanizmom za okidanje je pomeren unapred za 25 mm, čime je prividno produžen kundak i ova puška označena sa M-95.
Dobra ergonomska rešenja
Puška M-95 duga je 1149 mm, masa bez optičkog nišana je 9,98 kg. Konstrukcija je „bullpup“, pa se rukohvat i mehanizam za okidanje nalaze ispred odvojivog okvira, kapaciteta pet metaka. Cev je najmasivniji deo puške, duga je 737 mm sa desnim korakom uvijanja od 381 mm. Iznutra je hromirana, a sa spoljne strane olakšana sa šest uzdužnih žlebova, koji ujedno omogućuju efikasnije hlađenje. Početna brzina metka 12,7×99 ispaljenog iz ove cevi je 854 m/s. Na ustima cevi je montirana efikasna, dvokomorna gasna kočnica, sa kvadratnim presekom otvora koji su okrenuti unazad pod uglom od 45º. Puška M-95 opremljena je sklopivim nožicama sa podešavanjem visine, koje su očigledno inspirisane onim sa mitraljeza M-60 (7,62×51 NATO). Pištoljski rukohvat je izliven od plastike, čekiran po bočnim stranama i identičan ručici automatske puške M-16. Sanduk oružja je čeličan, izrađen od dva dela koja spajaju dve jake poprečne čivije i cela puška može da se rasklopi, za manje od jednog minuta.
Konstrukciono posmatrano, to je vrlo jednostavno oružje, ali precizna izrada i korektna završna obrada, ostavljaju utisak natprosečnog kvaliteta. Iznenađujuće kratak zatvarač klizi duž sanduka preko dve paralelne šine i zabravljuje se preko tri masivna brega, postavljena pod 120º. To omogućuje da se puška repetira posle podizanja ručice, pod uglom od 60º. Veoma dobro, uprkos finoj obradi, za manipulaciju zatvaračem u krajnjem položaju, ipak je potrebno nešto više snage. Udarna igla je inercionog tipa i ima dve kratke opruge. Poluga kočnice je zgodno smeštena sa leve strane rukohvata, tako da se lako aktivira palcem desne ruke i radi potpuno bešumno. Okidanje je odlično. Hod okidača je gladak, ujednačen i prilično kratak uz malu silu, a zaustavlja se skoro neposredno iza tačke opaljenja.
Puška je opremljena optičkim nišanom Swarovski 10×42, izrađenim specijalno za ovo oružje. Montaža za optiku je od čeličnog profila kvadratnog preseka, koji je zavaren za gornju stranu sanduka. Končanica optičkog nišana je fina, tanka i jasna vertikalna crta na kojoj su izbaždarene daljine od 500 do 2000 m. Između tih oznaka su podele po 50 m, do daljine od 1200 m, a za veće daljine urađena je podela od po 25 m. Podrazumeva se da je za precizan pogodak neophodna tačna procena daljine. Deklarisana preciznost je 1 MOA (25,4 mm, na 91 m daljine), sa probranom municijom može da bude i bolja. Preporučena daljina upotrebe, zavisi od vrste mete i meteoroloških uslova, ali se kreće oko 1800 m.
Strelište na kome smo obavili gađanje dugo je 300 m, pa je zbog najmanje nišanske daljine od 500 m, dolazilo do prebačaja u odnosu na nišansku tačku. Pucali smo iz sedećeg položaja, sa klupe, a puška je prednjim delom cevastog sanduka oslonjena na meku podlogu od vojničkih ćebadi. Uprkos svedenim linijama, M-95 je ergonomski dobro rešena. Visina optičkog nišana je optimalna, tako da nije potrebna posebna obrazina. Donji deo skeletizovanog kundaka, može da posluži kao oslonac kojim leva ruka obezbeđuje bolje naleganje kundaka u zgib ramena.
U toku gađanja, uverili smo se u izuzetan učinak gasne kočnice. Trzaj je veoma lako kontrolisati, ali gasovi usmereni unazad oduvali su teško vojničko ćebe sa stola kao da je list papira. Iako je korišćena mitraljeska probojno-zapaljiva municija, preciznost je bila izvanredna. Najbolja grupa toga dana merila je prečnik od 40 mm na 300 m! Sa posebno odabranom Match municijom i uz malo privikavanja na oružje, rezultat bi sigurno bio još bolji.
Testirani Barret M-95 pokazao je da oružje kalibra .50 BMG ne mora da bude samo „anti-materijalno“, već ima potencijal da postane prava, snajperska puška. Ništa čudno, jer je jednometna verzija M-95 sa oznakom barret M-99 još 2001, postavila svetski rekord na daljini od 1000 jardi (914 m). Grupa od pet hitaca, imala je prečnik od 104 mm.
D. ŠAPONJIĆ
foto V.K.