Značaj prvog hica

Mogućnost nošenja kratkocevnog vatrenog oružja namenjenog samoodbrani je sve ređe prisutna širom sveta, jer restriktivni propisi to potpuno zabranjuju ili ograničavaju u većini zemalja. Ipak, još uvek postoje liberalna područja gde je još uvek ostavljena mogućnost da u kritičnim situacijama neposredne životne ugroženosti uzorni građanin može otkloniti opasnost i na taj način. Da budemo iskreni, ukupne društvene okolnosti su oduvek bile takve da pištolj ili revolver predstavljaju svojevrsni pojavni oblik dodatne psihološke sigurnosti. Neoboriva je činjenica da i pripadnici specijalizovanih bezbedonosnih službi neretko provedu čitav radni vek, a da ne dođu u opravdanu priliku koja iziskuje potezanje oružja. Upravo to, uz neumoljive statističke podatke o izuzetno malom postotku odvraćanja opasnosti oružjem za ličnu bezbednost – ukazuje na realističnost naše iskonske potrebe da uvek budemo naoružani. Osećamo se prijatnije, ali je pravo pitanje ima li sve to uporište u stvarnim potrebama…

Čak i kada nabavljamo oružje namenjeno tzv. ličnoj bezbednosti, u sadašnjim uslovima preovlađuju savremeni poluautomatski pištolji velikog kapaciteta okvira i (primera radi) “Glock” Model 19 se iskristalisao kao gotovo idealan izbor. Tu nemamo šta dodati niti oduzeti, jer je reč o pištolju koji objedinjuje skoro sve što se od oružja tog tipa i može zatražiti: pouzdanost, jednostavnost, izdržljivost, preciznost, dovoljnu snagu metka, kao i kompaktne dimenzije. Osim toga, ekspanzija IPSC i sličnih takmičarskih disciplina je doprinela opšteprihvaćenom stavu da je samoodbrana “kratkim cevima” gotovo identična simulacionom gađanju na poligonu ili u streljani. Objektivno, za nužnu odbranu civila nisu adekvatna ni oružja namenjena takvom streljaštvu, a o “borbenim” stavovima da i ne govorimo.
Iz navedenih razloga, još uvek je aktuelan koncept prema kom sopstveni život ipak treba poveriti oružju manjih gabarita i snažnijeg metka, što je bila vekovna praksa. U Sjedinjenim Američkim Državama, naročito područjima gde je nošenje oružja i dalje deo svakodnevice, ne prestaje tražnja za džepnim revolverima kao što je “Smith&Wesson” Model 36/60, a slično je i kod ljubitelja boravka u prirodi koji i dalje prioritet daju revolverima velikog kalibra s (najčešće) pet metaka u dobošu i s kratkim cevima. U pitanju je oružje koje nije naporno nositi, pouzdano dejstvuje u svim uslovima, a najčešće je opasnost otklanjana prvim hicem koji bi odvratio ili eliminisao pretnju.

Upravo američka sklonost ka oružju takvih karakteristika, ali u njihovom tradicionalnom i najomiljenijem kalibru .45ACP, rezultirao je da ranih osamdesetih godina nastane krajne neobično koncipiran pištolj poznat pod nazivom “Semmerling”. Inicijalno ponuđen američkoj vojsci i državnim službama sigurnosti, na prvi pogled je delovao više nego anahrono usled osobenosti da uopšte nije bila u pitanju “naprava” poluautomatskog sistema već manuelno repetirajuće oružje! Inicijator ovog projekta je bio Philip R. Lichtman iz male bostonske oružarske firme “Semmerling Corporation”, a njegov patent iz sredine sedamdesetih je bio kreiran oko ideje da se napravi višemetni pištolj u kalibru .45ACP, manji od bilo kog u trenutnoj svetskoj produkciji. Kada su prvi podaci o novitetu dospeli do javnosti, prvobitne reakcije su bile prožete čuđenjem koja je svrha pištolja koji se ručno repetira za svaki naredni hitac. Međutim, Lihtman je imao neuobičajenu viziju zasnovanu na nekim empirijskim pokazateljima.
U Drugom svetskom ratu je za potrebe pripadnika pokreta otpora na područjima zaposednutim od okupatorskih snaga Sila Osovine razvijen jednostavni i vrlo efikasni jednometni pištolj “Liberator” upravo u tom kalibru. To je bilo simplifikovano oružje napravljeno prostim tehnološkim postupkom, malih dimenzija radi prikrivenog nošenja i zahvaljujući proverenom kalibru omogućavalo je da se jednim hicem likvidira neprijateljski vojnik. Uvidevši da u pojedinim situacijama taj jedan snažni metak može da “obavi posao”, konstruktor iz Masačusetsa je rešio da projektuje pištolj DAO okidanja, u potpunosti izrađen od najkvalitetnijeg dostupnog čelika i s klasičnim okvirom kao kod ostalih konvencionalnih pištolja. Ipak, nije napuštao ideju fiksne monolitne cevi, izostanka navlake koja se kreće unazad i eksternog udarača, te ukupnih gabarita džepnog oružja. Očigledno je zamisao bila kreirana i oko mogućnosti daljeg unapređenja u smislu upotrebe prigušivača, jer je novi pištolj iz LM (“Lichtman Model”) serije najpre ponuđen domaćim bezbedonosnim službama i striktno namenjen upotrebi standardne vojne municije .45ACP unificiranih početnih brzina i mase zrna.

Sačuvana dokumentacija iz vremena nastanka prvih primeraka, govori o tome da je proizvodna kontrola kvaliteta bila rigorozna, pa je svaki od napravljenih pištolja prolazio dvostruku proveru zaostalih napona u materijalu kako bi se izbegle neželjene nuspojave.

Zavisno od određenih detalja i osobenosti, serije pištolja “Semmerling” su nazivane LM1, LM2, LM3, LM4 i XLM. Najviše je napravljeno primeraka iz opcije LM4, dok je XLM bio sasvim drugačijeg koncepta – u pitanju je pištolj poluautomatskog dejstva, s pokretnom navlakom i povratnom oprugom klasične koncepcije. Od početka produkcije, ovo je bilo vrlo skupo oružje i cena se uglavnom kretala oko 750 do 800 dolara. Pištolj je imao svega 33 dela izrađena od američkog S-7 alatnog čelika, a cenu je diktirala i osobenost proizvodnje da je svaki pojedinačni primerak ručno uklapan radi eliminisanja zazora među delovima sklopa. To je doprinelo da ukupna produkcija ne pređe cifru od 600 napravljenih pištolja, jer je proizvodni potencijal ove male firme bio limitiran a i potražnja nije bila na projektovanom nivou.
Dakle, tržište ga nije prihvatilo i jasno nam je zašto. Ne možemo osporiti da su takva kompaktna džepna oružja u “teškim” kalibrima uvek bila dobar izbor korisnika koji žele da uz sebe imaju oružje koje prvim hicem može onesposobiti napadača, prvenstveno nakon instinktivnog potezanja iz džepa odeće. Glatka silueta bez “štrčećih” oštrih površina, nepostojanje pokretne navlake ili doboša su takođe prednost za oružje koje vam je uvek pri ruci, a činjenica da u cevi imate pripravno sporo i teško zrno dijametra 11,43mm i mase 15 grama – uliva sigurnost. Sve je to primamljivo, ali šta ako taj jedan metak ispaljen DAO modom ne pogodi željenu zonu i napadač je još uvek sposoban da nas ugrozi?

Ručno repetiranje povlačenjem bloka cevi unapred je totalno neprirodna radnja čak i najverziranijim strelcima, a zamislite kako bi tek to izgledalo pod stresom! Dodatna četiri metka u okviru gotovo da i ne postoje, ako je za pripremu svakog od njih potrebno sekund ili dve, a životno ste ugroženi i sve se odvija u neposrednom kontaktu. Iskreno, većina nas bi radije pri sebi imala i neki klasični pištoljčić u kalibru 6,35mm. Baš zato je “Semmerling” vrlo brzo nestao sa scene, ali 1995. godine je revitalizovana ta ideja i “American Derringer corporation” je ponudila verziju ovog pištolja od nerđajućeg čelika. Kako je u pitanju fabrika koja se specijalizovala za vrlo kompaktna oružja u snažnim kalibrima, najverovatnije su otkupili patentna prava, mašinske alate i preostale delove rezonujući da će možda doći bolji dani za ovakav koncept. Pokušali su s vrlo ambicioznom reklamnom kampanjom, ističući kako se repetiranje može izvršiti u trenu palcem šake koja drži oružje, zatim da je to najmanja i najtanja “četrdeset petica” ikada viđena, da je preciznost izvrsna i pored jednostavnih fiksnih nišana, ali – rezultat je opet izostao.
Masa od 650 grama je ipak premala da i fizički najsnažniji strelac ne bi osetio pravi “tektonski udar” u šaci prilikom opaljenja, što rezultira velikim vertikalnim odskokom jer nema ni najmanjeg kompenzovanja trzaja putem potiranja sila zbog kretanja navlake suprotno pravcu izlaska zrna. Kratka cev (9,5cm) nije omogućavala potpuno sagorevanje barutnog punjenja metka, pa je plamen i akustički efekat daleko od ugodnog. Dodajmo tome i DAO obarač dugog hoda, pa postaje jasno kako i zašto niko od retkih vlasnika nije imao želju da iz svog “Semmerling” ljubimca ispali veću količinu municije. Naravno, imućni kolekcionari se i dalje utrkuju kako bi došli u posed bilo kog primerka, pa su cene vrhunski očuvanih primeraka nepojmljive za naše prilike – čak i do 4.000 dolara. “American Derringer corporation” je 2003. godine obustavila produkciju i prodaju, ali na ovogodišnjem sajmu “Shot Show” je ponovo aktuelizovana ova stara ideja i vršena su poređenja s znatno modernijim pištoljem “Boberg” u istom kalibru.

O ovom krajnje neobičnom pištolju smo već pisali pre nekoliko godina, a od 2014. godine se (osim primarnog 9mm Para) proizvodi i varijanta nazvana XR-45S u nenadmašnom kalibru .45ACP. Doduše, “Semmerling” i “Boberg” imaju dodirnih tačaka po delu bitnih parametara, poput primenjenog metka, DAO okidanja, čelične konstrukcije i opaljenja internim udaračem. Produkt novog veka je poluautomatski pištolj veće brzine paljbe, neuporedivo boljih ergonomskih svojstava i prikladnijeg vizuelnog izgleda. Usled konstrukcije koja se bazira na povlačenju metka unazad iz okvira prilikom kretanja navlake, omogućeno je da cev gotovo ne “viri” više od centrimetra ispred prednjeg dela rama s branikom obarače. Rukohvat je profilisan tako da balans bude centriran u korenu palca i kažiprsta dominantne šake, što omogućava dobru kontrolu oružja i pri jednoručnom prihvatu.
“Boberg” pištolji su već prilično zapaženi na američkom tržištu i poznavaoci materije im predviđaju solidnu budućnost, jer nude upravo ono što je pre skoro 40 godina želeo da ostvari Filip Lihtman – pištolj u moćnom kalibru, krajnje jednostavne koncepcije, od odličnog matarijala, a generalno namenjen da u kritičnom momentu životne ugroženosti jednim ispaljenim metkom trenutno onesposobi nastupajuću opasnost. Polimerski pištolji renomiranih proizvođača imaju svoje ultra kompaktne varijacije u ovom kalibru, ali niti jedan od njih nije dostigao uspeh svojih bazičnih prethodnika punog formata. Istina, “Charter Arms” revolver u kalibru .44 Special je još pre mnogo godina omogućavao sve opisano. Ali, po svoj prilici ćemo i dalje biti svedoci da pojedine ideje dožive “rimejk” i nakon što ih oglase davno prošlim vremenom.
Milan Milanović