Mitraljez MG-08

Zona smrti doktora Maksima

Nijedno pešadijsko vatreno oružje nije uticalo tako značajno na promenu strategije u raznim sukobima i frontovima, kao što je to učinio mitraljez američkog doktora Hajrima Maksima u Prvom svetskom ratu. Nemačku varijantu poznatu kao MG-08, “probudili” smo na poligonu SAJ MUP Republike Srbije…

Posle decenija ležanja u magacinima, silno smo želeli da proverimo zašto se njegovo ime i danas pominje sa strahopoštovanjem. Prvi uspešni sistemi automatskog oružja koje obezbeđuje kontinuiranu (rafalnu) paljbu, odnosno mitraljeza, razvijeni su naglo sredinom 19. veka i u SAD i Evropi, kao posledica brzog tehnološkog razvoja posle upornog eksperimentisanja sa višecevnim (uglavnom jednometnim) oružjima sa kojima se stagniralo već nekoliko vekova. U to vreme najkvalitetnije rešenje predstavljao je višecevni rotacioni, ručno pokretani mitraljez sistema Getling, koji je uprkos popularnosti i rasprostranjenosti u SAD, imao čitav niz konstrukcionih slabosti i bio prilično nepouzdan.

Odlična stabilnost mitraljeza daje mu savršenu preciznost i može se efikasno koristiti do 2.600 m
Odlična stabilnost mitraljeza daje mu savršenu preciznost i može se efikasno koristiti do 2.600 m

Ni drugi tada prisutni sistemi, kao što su američki konstruktora Klakstona, kapetana Vilijamsa, generala Vadenberga, engleski “mlin za kafu” Vilsona Agera, ruski Gorlov mitraljez, francuski Montinji mitraljez Mle.1866, nisu bili ni za dlaku bolji. Upravo tada, pojavio se američki lekar Sir Hiram Stevens Maxim i 1884, patentirao potpuno originalni, novi mitraljez, koji će potpuno promeniti svet. Ne našavši pravog partnera za proizvodnju ovog mitraljeza u SAD, Maksim odlazi u Veliku Britaniju i osniva firmu za proizvodnju, zajedno sa sinom poznatog vlasnika čeličana, Albertom Vikersom.

Maxima su svi obožavali

Ubrzo po osnivanju proizvodnje, Maksim svoj izum predstavlja britanskoj vojsci i na osnovu primedbi koje su stavili, razvija sledeću varijantu poznatu kao M-1885, koja postaje osnovni model za razvoj svih kasnijih varijanti. Iako moćan, pouzdan i revolucionaran, mitraljez Maxim u britanskoj vojsci nije naišao na dobar prijem i u startu je okarakterisan kao “necivilizovano oružje”. Britanci su smatrali da je njegova upotreba na bojnom polju nečasna i necivilizovana, odnosno daleko od viteškog razumevanja tradašnje veštine ratovanja, pa su malobrojni usvojeni primerci korišćeni samo u lokalnim imperijalnim kolonijalnim sukobima u Africi i Aziji, sve do kraja 19. veka.

moću ručica mitraljez se lako kontroliše, a okidač radi pritiskom sa oba palca
Pomoću ručica mitraljez se lako kontroliše, a okidač radi pritiskom sa oba palca

 

Prva jedinica u svetu koja ga je imala u naoružanju, bila je Singapurski dobrovoljački odred, koji je 1889, branio ovu, tada britansku ostrvsku koloniju, a sledila je njegova upotreba u Prvom Metabela ratu u Rodeziji 1893-1894. (kada je 700 britanskih vojnika uz upotrebu samo 4 mitraljeza, potuklo 3.000 neprijateljskih ratnika u Šangani bici). Sledili su zatim Burski ratovi, gde je korišćen na obe strane, a zatim i u bitkama u današnjoj Nigeriji tokom 1901-1902. godine. Čak je i čuvena istraživačka afrička ekspedicija Henrija Mortona Stenlija (1886-1890.), imala svoj mitraljez Maxim, koji je sve vreme nosila sa sobom. S druge strane Ruska carska vojska i Nemačka, odmah su uvideli sve kvalitete ovog oružja i krenuli u njegovu nabavku. Jedina ozbiljna mana ovog mitraljeza, a to je metak na crni barut (zahvaljujući čemu je oblak dima zaklanjao mitraljez pri otvaranju vatre, ali i dovodio do povremenog zaglavljivanja), otklonjene su uvođenjem bezdimne municije do početka 20. veka i tako je otvoreno sasvim novo poglavlje u istoriji ratovanja. Prva zemlja koja je otkupila licencu za proizvodnju, bila je Nemačka, koja je u fabrici “Deutsche Waffen und Munitionsfabriken” (DWM – fabrika za proizvodnju oružja i municije), proizvela direktnu kopiju, nazvanu MG-99. Taj mitraljez je od njih kupila i Carska Rusija, dokazavši njegovu jezivu efikasnost u Rusko-japanskom ratu (sopstvenu licencnu proizvodnju započeli su modelom PM-1910).

Na desnoj strani oružja nalazi se velika konforna ručica za zapinjanje, koja se pri radu pomera, ali ne ometa strelca
Na desnoj strani oružja nalazi se velika konforna ručica za zapinjanje, koja se pri radu pomera, ali ne ometa strelca

U Velikoj Britaniji, patentna prava Maxima istekla su 1906, da bi razvoj i proizvodnju nastavio “Vickers”, čiji je model M-1912, ušao u proizvodnju i naoružanje (i ostao sve do 1968.). Nemci su nastavili sa razvojem ovog mitraljeza, kroz neznatno izmenjene modele MG-01 i MG-03, da bi konačno kao svoj razvili i proizveli (u suštini i dalje isti Maxim) model MG-08, koji je bio njihov osnovni mitraljez kroz čitav Prvi svetski rat (takođe masovno korišćeni i sve do kraja Drugog svetskog rata).

Genijalno rešenje

Tako je do početka Prvog svetskog rata, svaka respektabilna vojna sila u svetu bila opremljena svojom varijantom Maxima (uključujući i Kraljevinu Srbiju, koja je svoju varijantu kupila u Nemačkoj i tokom rata je koristila zajedno sa zaplenjenim nemačkim MG-08). Tek u ovom užasnom ratu, mitraljez je dokazao svoju pravu vrednost, iako je do tada prema ovom ”žnovom tipu oružja“ vladalo opšte nepoverenje i čak i prezir. Bez pravih iskustava u upotrebi mitraljeza, različite vojske su ga različito i koristile. Englezi, bez pravih zaključaka iz ratova gde je korišćen (Burski ratovi i Rusko-japanski rat), 1914, dočekali su sa samo 400 mitraljeza (i dalje verujući u lično junaštvo pešadije na frontu), a raspoređivali su ih u okviru bataljona (po dva), uglavnom ih sklanjajući u kraj odseka fronta gde se izvode dejstva.

Uz mitraljez dobili smo člankaste aluminijumske redenike, ali smo koristili staru mitraljesku municiju iz 1953. pa je početno iskustvo bilo poražavajuće
Uz mitraljez dobili smo člankaste aluminijumske redenike, ali smo koristili staru mitraljesku municiju iz 1953. pa je početno iskustvo bilo poražavajuće

S druge strane Nemačka je do tada proizvela oko 12.000 komada (do kraja rata više od 23.000 komada) i formirala mitraljeske odrede, raspoređujući ih u okviru četa, što ih je činilo mnogo efikasnijim. Takva užasna greška, vojskama Sila Antante, postala je jasna tek posle neviđenih krvoprolića u uslovima statičnih rovovskih bitaka, koje su karakterisale čitavu suštinu Zapadnog fronta. Tako je samo u leto 1916, tokom bitke na Somi u frontalnim jurišima na nemačke rovove, britanska pešadija izgubila oko 250.000 ljudi, od kojih je većinu sa lakoćom izbrisala nemačka mitraljeska vatra. Tek ovo je dovelo do otrežnjenja i masovne proizvodnje i upotrebe mitraljeza, a način pešadijskog ratovanja jednom i zauvek je promenjen. Ime Maxim, postaje sinonim za krvavu i efikasnu mehaničku napravu, koja za samo 30-40 sekundi može da izbriše iz spiska živih jedan manji grad. Ovaj mitraljez je u suštini nosio jednostavno, a opet za ono vreme genijalno rešenje, koje mu je dopuštalo da neumorno i pouzdano radi sve dok ima municije. Nekada se dešavalo da mitraljezi neprestano dejstvuju čitav dan, što im je donelo slavu za sva vremena.

Neosporna elegancija

Sistem rada mitraljeza Maxim, a isto tako i nemačkog MG-08 koji smo mi imali priliku da isprobamo, danas je poznat kao kratki trzaj cevi. Hajrim Maksim je uvideo da prilikom opaljenja metka deo energije biva utrošen na pokretanje projektila, a deo odlazi na povratni trzaj. Ovaj trzaj, konstruktor je iskoristio za kontrolisano pokretanje cevi unazad za 18 mm, pri čemu je cev davala impuls nosaču zatvarača i zatvaraču da krene unazad, izvrši tri istovremene, sinhronizovane radnje. Transporter izvlači metak iz redenika i spušta ga u cev, gde se vrši opaljenje, čelo zatvarača izvlači ispaljenu čauru i gura je u otvor ispod, gde je sledeća gura unapred i izbacuje iz sanduka i tako do nestanka municije. Mitraljez se hrani iz člankastog platnenog ili metalnog redenika, kapaciteta 100, 150 ili najčešće 250 metaka.

Uvođenje municije u mitraljez
Uvođenje municije u mitraljez

Mitraljez MG-08, koji smo posle decenija ležanja u magacinu izneli, bio je pravilno čuvan i njegovo opšte stanje je gotovo besprekorno. Napravljen je u fabrici DWM (osim nje proizvodila ga je i fabrika ”žSpandau“), a ima osnovno četvorokrako postolje tipa ”žsaonica“ (kasnije je isporučivan i sa lakšim trokrakim postoljem). Ovo moćno oružje, danas na prvi pogled izgleda preveliko za svoju ulogu, ali ne može mu se osporiti elegancija u njegovim klasičnim linijama i robusnosti svih sklopova. Njegove dimenzije i masa danas su neprihvatljivi, ali u to vreme, ovo je bilo najkompaktnije i najprihvatljivije oružje ovog tipa koje se moglo zamisliti.

Primerak bez optičkog nišana

Sanduk mitraljeza je glodani, četvrtasi i prostran, dovoljno da se svi delovi mehanizma komotno kreću. Na sanduku se odozgo nalazi poklopac sa bravom sa zadnje strane, ispod koga je uvodnik redenika municije. Sa leve strane je na sanduk montirano kućište povratne opruge, na kome je moguće štelovanje hoda opruge i fino podešavanje rada zatvarača, a time i brzine paljbe. Sa zadnje strane, nalaze se karakteristične ručice za ruke strelca sa pločastim okidačem između njih. Zadnji poklopac sanduka, na kome se nalazi mehanizam za okidanje, spojen je debelom čivijom, čijim se uklanjanjem lako otvara na dole, omogućavajući komforan pristup čitavom mehanizmu. Ručice su presvučene drvenim oblogama radi komfora, a obarač ima automatsku kočnicu sa sopstvenom oprugom, koja se mora otkloniti u desnu stranu pre otvaranja vatre. Na desnoj strani oružja, nalazi se velika i komforna ručica za zapinjanje, koja se pri radu pomera, ali ne ometa strelca, čije su obe ruke zauzete držanjem ručica. Na poklopcu sanduka, koji se podiže uvis ka korenu cevi, nalaze se dva tangensijalna nišana sa P profilom i u V profilisanim izrezom i sa gornje i sa zadnje strane. Sami nišani pomereni su ulevo u odnosu na osu cevi, zbog velike dvostrane osovine (gore i dole), kojom se preko čeljusti spojnice montira u makazasto postolje. Na pojedine primerke, bili su montirani i optički nišani (koje na žalost nismo imali priliku da vidimo, jer na ovom primerku taj uređaj nedostaje).

Bez ikakve šanse na bojištu

Postolje, zamišljeno kao dva pravougaona profila, sa šapama za fiksiranje na sva četiri kraja, po sredini su spojena oko velikih kolica donjeg dela, pa je moguće njegovo postavljanje u raznim visinama, fiksiranjem prednjih nogara sa osiguračima sa obe strane u otvore kolevke.
Ipak za ovu operaciju potreban je sinhronizovan rad bar dve osobe (posadu je nekada sačinjavala grupa od četiri vojnika i to dvojica za postavljjanje i nošenje postolja, jedan za sam mitraljez i jedan za nošenje municije i punjenje oružja). Na donjem delu postolja, nalazi se sistem klizača sa graničnicima, za horizontalno pokretanje mitraljeza i točkih vretena sa osiguračem za određivanje elevacije. Sa ovakvim sistemom kontrole, oružje je stabilno postavljano na teren, gde je moglo da se efikasno koristi čak do 2.600 metara, dok je krajnji domet bio i preko 3.600 metara.

Na tešku i debelu cev montirana je debela valjkasta čelična košuljica sa hladnjakom u koji se sipa voda
Na tešku i debelu cev montirana je debela valjkasta čelična košuljica sa hladnjakom u koji se sipa voda

U frontovskim dejstvima najčešće je postavljan sa ograničenim kretanjem, u okviru određenog ugla-odseka dejstva, gde je košenjem postizana ogromna gustina vatre. Ukrštanjem ovih zona dejstva (odseka), dva ili više mitraljeza, dobijana je takozvana ”žzona smrti, unutar koje skoro da nije postojala nikakva šansa za preživljavanje pešadije u frontalnom napredovanju.
Da bi koliko toliko dobili predstavu o upotrebljivosti i efikasnosti ovog oružja izneli smo ga na strelište gde smo prvo na 100, a zatim na 300 m gađali grudne mete, postavljene čitavom širinom ovog prostora. Ipak, pre toga, bilo je neophodno da ovog uspavanog starca dovedemo u funkcionalno stanje.

U metu bez milosti

Krenuli smo redom i prvo detaljno prebrisali i lagano nauljili celo oružje. Na raspolaganju smo imali samo jednu cev (u kompletu su tada bile 2 i dva, ukupno tri zatvarača), ali su rezervni zatvarači i dalje bili u svojim kutijama na bočnim stranicama donjeg dela postolja. Iznenadilo nas je koliko su pedantno, logično i kvalitetno izrađeni, svi delovi mitraljeza do poslednjeg detalja. Mekan, tih i šaputav zvuk, svih pokretnih delova i gladak rad bez otpora, bili su dokaz neuporedivo visokog, tadašnjeg (uglavnom ručnog, komadnog), kvaliteta izrade, zahvaljujući kojoj je ovo oružje tako dobro radilo.
Znajući iz literature za slabost zaglavljivanja, ako municija nije lagano nauljena i lepo složena u redenike, pažljivo smo se pripremili za gađanje. Uz ovaj primerak dobili smo člankaste, aluminijumske redenike, koje smo pregledali i napunili. Na nesreću, u prvom redeniku smo koristili prastaru mitraljesku municiju iz 1953. (koja se zatekla na strelištu), pa je početno iskustvo bilo poražavajuće. Mitraljez je zapucao, kašljucajući neujednačeno, praveći zastoje posle jednog, dva ili najviše nekoliko metaka. Razočarenje je u prvom trenutku bilo nemerljivo, ali smo brzo shvatili u čemu je problem i krenuli iz početka sa modernim i ispravnim mecima iz savremene proizvodnje. Stara zver se probudila. U prvom naletu ispalili smo čitav redenik. Laganim ”žkošenjem”, u samo dve bliske mete, smestili smo u gustom snopu stotine metaka. Dejstvo na meti je bilo jezivo, a lagani, ujednačeni zvuk štektanja, sve vreme je nagoveštavao, da tamo negde zrna dobuju, sekući papir mete bez milosti.

Ubrzo se pokazala izreka „Maxim puca dok ima municije“
Ubrzo se pokazala izreka „Maxim puca dok ima municije“

Sa današnjim iskustvom u korišćenju automatskog oružja, teško bismo nekim savremenim oružjem otvarali neprekidnu vatru, od više stotina metaka, ali naš starac na ovo nije reagovao. Bez pregrevanja i bilo kakvog otpora, ispaljivao je stotine metaka ponovo i ponovo. Tek uživo, shvatili smo zašto je bio ovako smrtonosan u vreme kada je napravljen. Jednostavno, njegovi rasterećeni, masivni delovi, napravljeni od najkvalitetnijeg čelika i najfinije napasovani, omogućavaju mu neprekidan rad, kakav je danas skoro nezamisliv. Uz cenu prevelike mase i naravno, ogromnih dimenzija, za jedno ovakvo oružje (po današnjim standardima), omoguićavao je nezamislivu gustinu vatre, koja svakako može zameniti ogroman broj drugih oružja na frontu.
Naravno, ubrzo se dokazalo da izreka da ”žMaxim puca dok ima municije“ nije bez veze izmišljena i svakako nije netačna, jer smo potrošili svu raspoloživu municiju i krenuli da se zgledamo, deleći istu tugu što nemamo pri ruci bar nekoliko sanduka, ili više… Stari, ali neumorni veteran, dokazao je da je i danas, 100 godina kasnije, od vremena kada je stvoren, i dalje moćan i ubedljiv i da ga treba respektovati kao jedinstven izum koji je za sva vremena promenio način ratovanja.

Brdo metaka bez zastoja

Mitraljez, u kalibru 7,92×57 (nemački vojni metak, osim kog je na zahtev rađen i u drugim vojnim kalibrima), ima ukupnu dužinu od 1.175 mm, sa cevi od 721 mm (što ovom metku daje ozbiljnu početnu brzinu od oko 830 m/s, sa zrnom od 12,7 g). Cev je hladno kovana sa četiri žleba i desnim korakom uvijanja. Ima masu od 26,5 kg bez postolja, 65 kg sa postoljem, a sa vodom za hlađenje cevi čak 69 kg. Na tešku i debelu cev, montirana je debela, valjkasta, čelična košuljica, sa hladnjakom u koji se sipala voda za hlađenje (zahvaljujući kojoj je mogao da ispali na hiljade metaka bez pregrevanja). Na hladnjaku se nalaze ventili za sipanje i ispuštanje tečnosti i jednostavni prednji nišan. Na ustima cevi montiran je kompenzator sa tubastim završetkom, koji je kod ovog modela zahvaljujući boljem iskorišćenju barutnih gasova, povećao brzinu paljbe na 450-500 metaka u minutu, sa 300 kod prethodnih modela.

Boris Vojvodić
Vojin Kaćurić

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Pročitajte još