Operacija “Neptunovo koplje” – ubistvo Osame bin Ladena (1)
Jedan od hitova koji je ove godine punio bioskopske blagajne je film “00:30-Tajna operacija” (“Zero Dark Thirty”), rediteljke Ketrin Bigelou, koji govori o operaciji “Neptunovo koplje” (“Neptune Spear”), u kojoj su američki specijalci, mornaričke foke 1. maja 2011. likvidirali Osamu bin Ladena. Film je urađen na osnovu knjige “No Easy Day”, koju je 2012, napisao i objavio Met Bisonet, bivši pripadnik elitne protivterorističke jedinice DEVGRU iz sastava Navy SEAL, koja je izvela završnu akciju likvidacije vođe Al Kaide. Bisonet je knjigu objavio pod pseudonimom Mark Owen. Zahvaljujući knjizi i filmu, otkriveni su neki do tada nepoznati detalji, ali je još mnogo toga u vezi ove spektakularne operacije ostalo neispričano. Kako su specijalne službe SAD pronašle svog najvećeg neprijatelja i kako je zadatak izvršen? Koliko dugo su trajale pripreme i šta su sve obuhvatale? Pogled iznutra na strogo poverljivu operaciju, pruža nepoznate detalje o načinu i metodama rada specijalnih službi u operaciji najvišeg prioriteta.
Završno planiranje operacije, likvidacije Osame bin Ladena, trajalo je intezivno nekoliko meseci, ali su celopkupne pripreme vođene nekoliko godina. Bila je to jedna od najvećih operacija koje su američke obaveštajne i specijalne službe (CIA, NSA) vodile u poslednjih desetak godina. U štabu CIA u Lengliju, analitičari i kompijuterski stručnjaci su godinama ubacivali imena i brda raznih informacija sa svih strana sveta, u baze podataka i pratili tragove u potrazi za “čvršćim” dokazima o mestu na kome se, možda, skriva vođa Al Kaide.
Dok se mukotrpan analitičko-istraživački rad odvija u Lengliju, operativci CIA prikupljaju nove podatke na terenu i kriznim žarištima širom sveta. U isto vreme, islednici izvlače informacije od zatvorenih članova Al Kaide, u zatvoru Gvantanamo na Kubi i drugim zatvorima. Uočeno je da se jedno ime pojavljuje u iskazima svedoka i izveštajima sa terena – Abu Ahmed al Kuvajti. Kurir koji je bio čovek od posebnog poverenja u najužem Bin Ladenovom okruženju, koji je prisutvovao sastancima, prenosio poruke i bio neka vrsta ličnog sekretara vođe Al Kaide. Amerikancima je na kurira prvi skrenuo pažnju Muhamed Mani al Katani, zatvorenik u Gvantanamu, dvadeseti član iz grupe otmičara aviona u terorističkom napadu na SAD 11. septembra 2001.
Primenjujući metodu “korak po korak, zrno po zrno”, CIA počinje da sklapa poznate detalje o kuriru Al Kuvajtiju, uključujući i njegov psihološki profil. Sledeći korak je bio da otkriju gde se kurir nalazi, što je pokrenulo veliku potragu za njime, koja je na kraju urodila plodom. Al Kuvajti je 2010, pozvao telefonom poznatog saradnika Al Kaide, koji je takođe bio pod tajnim prismotrom CIA. Bila je to kurirova velika greška, jer tu su ga registrovali i od tada ga više nisu ispuštali iz vida. U julu 2010. dvojica Pakistanaca koji su radili za CIA, “snimili” su Al Kuvajtija kako se u belom džipu vozi ulicama Pešavara u Pakistanu, pratili ga narednih nekoliko nedelja i – čekali. Sve su beležili – gde odlazi, gde živi, s kim razgovara. Na kraju, kurir ih je odveo pravo do Bin Ladenovih vrata.
Mesec dana kasnije, Al Kuvajti se odvezao do velikog imanja u Abotabadu, gradu udaljenom oko 60 km severno od Islamabada, prestonice Pakistana, gde se nalazi i vojna akademija. Dvospartna kuća u jednom od kvartova grada u koju je odlazio kurir, bila je velika, opasana visokim zidom, sa prostranim dvorištem, koje su kontrolisali bezbednosni uređaji i kamere. To je bilo dovoljno upozorenje, da šefovi američkih obaveštajnih službi zaključe, da su na tragu nečemu, što može biti veoma važno. Pakistanci koji su radili za CIA i koji su odmah došli na lice mesta i počeli prikriveno da rade, uočili su da su prozori na jednom spratu blokirani rešetkama i zastorima, da se ne bi videlo šta se unutra dešava. U kući nije bilo interneta ni telefonskih veza. Zidovi oko imanja su bili visoki 3,6 metra, na vrhu opasani bodljikavom žicom. Ljudi iz kuće nisu iznosili smeće, kao ostali u komšiluku, već su ga spaljivali u dvorištu, što govori da nisu želeli da drugi čeprkaju po njegovom sadržaju. Deca nisu išla u lokalnu školu, već su u kući imali internu nastavu. Sve je to ukazivalo da se u kući krije neko neobičan i važan.
Nakon početnih provera i opservacije objekta, pokrenuta je velika mašinerija, koja će na kraju dovesti do likvidacije američkog državnog neprijatelja br. 1. Prvi korak je opet bilo neumorno prikupljanje podataka, u čiju svrhu su korišćena sva raspoloživa sredstva: ljudska agentura (HUMINT), elektronski uređaji, sateliti i tehnika (SIGINT) i bespilotne letelice. Na osnovu ovih informacija, pravljene su analize, koje su na kraju dovele do izrade plana napada i finalne akcije. Ceo poduhvat lociranja i likvidacije Bin Ladena imao je nekoliko faza.
U prvoj fazi, korišćeni su sateliti, koji su sumnjivu kuću u Abotabadu držali pod stalnim nadzorom. Osim vizuelnih špijunskih satelita, korišćeni su i oni SIGINT, za prisluškivanje veza i razgovora. Analitičari iz NSA i NGIA (National Geospital Intelligence Agency – Nacionalna obaveštajna agencija za geoprostor), radili su zajedno sa CIA na analizi najsitnijih detalja na satelitskim snimcima. Na njima su povremeno primećivali visokog čoveka, koji nije morao da obavlja svakodnevne poslove oko kuće kao ostali. Ipak, još nisu mogli da ga identifikuju kao Bin Ladena.
Posle nekoliko nedelja osmatranja, predsedniku Obami rečeno je da postoji velika verovatnoća da se u jednoj kući u Abotabadu krije Bin Laden. Predsednik je želeo da CIA i vojna Komanda za specijalne operacije, odmah krenu da rade zajedno i definitivno potvrde pretpostavke o tome ko se zaista skriva u Abotabadu. Da bi prilkupila još podataka, CIA je morala još malo da se približi meti. Zato se prešlo na drugu fazu operacije – u igru su ubačene bespilotne letelice – UAV (Unmanned Air Vehicle), tzv. dronovi. Poznati po nadimku “oko sa neba koje ne trepće”, dronovi ispaljuju vođene rakete po ciljevima na zemlji, ali i preko moćnih kamera direktno prenose sliku sa lica mesta. Smatra se da je UAV RQ-170 Sentinel, poznata po nadimku zver iz Kandahara, korišćena u lovu na Bin Ladena, jer kao i nevidljivi bombarder B2 i ona ima smanjeni radarski odraz. Sentinel je poslao još snimaka iz Abotabada, ali u CIA opet nisu mogli sa sigurnošću da kažu da li je to Bin Laden, Zavahiri ili neko treći. Morali su da se još približe meti.
Treća faza operacije “kako uhvatiti bin Ladena”, realizovana je kroz prismotru na terenu, instaliranjem prerušenih agenata CIA u susedstvu kuće u kojoj se krila meta. U tom cilju, CIA je iznajmila kuću u blizini, odakle je neprekidno osmatrano i snimano. U ovakvim tajnim (cover) akcijama, najvažnije je da se agenti na terenu što bolje uklope u lokalnu sredinu i da ne privlače pažnju. Zato se, obično, vrbuju saradnici sa tog područja, pa je tako urađeno i u ovom slučaju.
Dr Šakil Afridi je preko vakcinacije došao do DNK Bin Ladenove dece
CIA je u kući-osmatračnici, odakle je nadzirala Bin Ladenovo skrovište, koristila kamere sa telefoto objektivima i uređaje za noćno osmatranje. Za prisluškivanje razgovora u prostoriji, moguće je da su upotrebljavali uređaje sa laserskim zracima, koji kada se usmere na prozor prostorije u kojoj se razgovara, mogu da osete vibracije na prozoru i da potom te vibracije pretvore u zvuk. Na taj način može da se sazna šta je pričano, iako nema prislušnih uređaja u prostoriji. CIA tim za prosmotru snimio je visokog čoveka koji šeta u dvorištu sumnjive kuće u Abotabadu i zato mu daju nadimak – “šetač”. Još su utvrdili da u kući žive žene, deca i posluga, što se uklopilo u profil Bin Ladenove porodice. Deo važnih dokaza obezbedio je i pakistanski doktor Šakil Afridi, koga je zavrbovala CIA, koji je sproveo lažnu kampanju vakcinacije u Abotabadu, kojom su bili obuhvaćena i deca (Bin Ladenova) u sumnjivoj kući, a u kojoj je doktor prikupljao uzorke DNK i tako pomogao da se pronađe Bin Laden, odnosno utvrdi njegov identitet.
Zato direktor CIA Leon Paneta, sa timom svojih pomoćnika počinje da planira specijalnu operaciju. Prvo poziva viceadmirala Vilijema Mekrejvena (William McRaven), komandanta Združene komande za specijalne operacije u Pentagonu – JSOC (Joint Special Operations Command), popularni džej sok. Od tada, Mekrejven i njegovi saradnici nedeljama rade sa CIA na izradi plana operacije “Neptunovo koplje” (Neptune Spear). Predsednik SAD Barak Obama je dugo oklevao i čak tri puta odložio da izda naredbu za izvođenje operacije likividacije Bin Ladena – u januaru, februaru i martu 2011. Konačno, pod pristiskom državne sekretarke Hilari Klinton, direktora CIA Leona Panete i svoje savetnice Valeri Džeret, popustio je krajem aprila iste godine.
U martu 2011. predsedniku Obami se predlažu tri opcije. Prva je zajednička akcija sa operativnim timom pakistanske obaveštajne službe ISI, ali je ta ideja brzo odbačena. U ovom poduhvatu tajnost je ključ uspeha, a uključivanjem Pakistanaca u igru informacije bi procurele, kao što se to već dešavalo u nekim ranijim situacijama.
Druga opcija je napad stelt bombarderima B2 Spirit, koji bi laserski vođenim bombama sravnili kuću sa zemljom. Ali predsednik Obama je insistirao da u akciji bude minimalnih žrtava, da ne budu ubijeni oni koji ne moraju i zato je i ova opcija ocenjena kao malo verovatna. Osim toga, ako se kuća u Abotabadu sravni sa zemljom, uništili bi sav DNK materijal i svaki dokaz da je Bin Laden zaista ubijen. A to je oduvek bio najgori scanario za američku vojsku i zvaničnike obaveštajnih službi.
Treća mogućnost je napad specijalaca uz podršku helikoptera. Ali, uz ovu varijantu ide i veliki rizik (bolna sećanja na neuspele operacije “Orlova kandža” u Iranu 1980. i “Obnova nade” u Mogadišu, Somalija 1993.). Ipak, ovo je bio plan koji se favorizovao kao najpogodniji. Uskoro, general Mekrejven dobija naređenje da počne sa pripremama za moguću akciju specijalaca. Napravili su maketu za vežbu, koja je simulirala kuću u kojoj se krio Bin Laden, na kojoj su uvežbavali svaku fazu napada, potrebno vreme i kretanje po timovima. Zatim su u trening uključene i posade helikoptera.
Predsednik Obama okupio je ponovo svoj tim za nacionalnu bezbednost 28. aprila 2011. u sobi za vanredne situacije u Beloj kući. Konačno, mora da donese važnu odluku o tome da li da pokrene akciju. Predsednik je sve uzimao u obzir, svakog je saslušao, pitao je sve redom za mišljenje. Sastanak je trajao dva sata. Međutim, u sobi dolazi do neslaganja, jer savetnici smatraju da je verovatnoća da je Osama u Abotabadu oko 60%. Na kraju, predsednik obaveštava najbliže saradnike o tome da će konačnu odluku doneti sutradan ujutro.
U zakazano vreme, ponovo su se okupili, Obama ih je pogledao i rekao – “Hajde da to učinimo”. Onda je izdao naređenje – napad izvesti u subotu 30. aprila 2011! Međutim, misija je zbog loših vremenskih uslova pomerena za dan kasnije – za 1. maj. Helikopteri iz 160. puka za specijalne operacije (160. SOAR) sa mornaričkim fokama iz elitnog Crvenog skvadrona protivterorističke Grupe za intervencije SEAL – DEVGRU (bivši SEAL Tim VI), krenuli su posle ponoći iz američke baze Džalalabad u Avganistanu, pod zaštitom mraka.
D. DŽ.