Jednostavno najbolji

“Kalibar” u poseti 93. Ronilačkom centru Vojske Srbije u Novom Sadu. Momci iz ove elitne jedinice decenijama unazad poznati kao neustrašivi specijalci, a njihova obuka sinonim surovog drila. U redovima isključivo podoficiri i oficiri – dobovoljci.

Piše:Ivan ŽALAC

Ronioci Vojske Srbije selili su se kako se smanjivala država i menjalo ime oružanih snaga. Od Divulja, nadomak Splita, preko Kumbora u Bokokotorskom zalivu, pa do Novog Sada. Elitna jedinica naše vojske konačno je našla mir u 93. Rečnom Centru, koji je u sastavu Rečne flotile. U delu kasarne “Aleksandar Berić”, smeštene na obali Dunava, svoj deo imaju na raspolaganju i ronioci.
– Ovde smo od kada se zajednica Srbije i Crne Gore raspala – kaže Mitar Milović, zamenik komandanta 93. Rečnog centra. – Veliki deo ljudstva 82. Pomorsko ”“ diverzantskg centra, prešao je u Novi Sad. Nešto je ostalo dole, ali ipak veliki deo toga smo prebacili. Uostalom imaćete priliku da to i vidite.
U dunavskom rukavcu imali smo priliku da se na licu mesta uverimo u sposobnosti momaka iz ove jedinice.
– Naša namena je obezbeđenje unutrašnjih plovnih puteva i Ratne Flotile, kao i drugih jedinica Vojske Srbije. Tu je još i obuka lakih ronilaca i pružanje pomoći rečnoj privredi. Akcije izvodimo posebnim sredstvima na specifičan način, samostalno i u sastavu Ratne Flotile ili u sadejstvu sa drugim jedinicima Vojske.
Dok nam Milović, podrobno objašnjava njihove namene, ronioci demonstriraju vrhunsku obučenost.
– Širok je spektar naših zadataka ”“ ubacuje se još jedan iskusni ronilac i instruktor Boban Đoković. – Od protiv diverzantskih obezbeđenja važnih privrednih objekata na unutrašnjim plovnim putevima, mostovima, hidrocentralama, lukama i lučkim postrojenjima, preko izviđanja rečnog dna, obale, pružanja pomoći, spašavanja ratnih, trgovačKih brodova, pa do pronalaženja i vađenja potonulih predmeta sa rečnog dna. Tu je još obuka rečnih, inžinjerijskih ronilaca, kao i rečnih diverzanata.
Ono što nas takođe zanima, je kakvom opremom raspolažu u obavljanju teških zadataka?
– Ovakva jedinica izuzetno je skupa za svaku vojsku u svetu. Jer, oprema za svakog ronioca košta i do 2.000 evra u zavisnosti od uslova u kojima zaranja – otkriva Milović. – Naravno tu je oprema poput sonara, manometra, baro komore, motornih čamaca i ostali plovni objekti sa dizalicama.
Prepričavaju Milović i Đoković, mnogo toga što su preturili preko glave. Najteže im je bilo 1999, za vreme bombradovanja NATO snaga.
– Svaki dan, ta tri i po meseca provodili smo u vodi po desetak sati. Bilo je stvarno naporno ”“ ističe Milović, koji je inače rodom iz Herceg Novog. – Ipak, mi ne bi bilo ono što jesmo kada takve stvari ne bi mogli da izdržimo. Trebalo je nositi se sa ogromnom vojnom silom i akcijama koje su protiv nas sprovodili.

Mladi ljudi koji čine ovu jedinicu su besprekornog zdravstvenog stanja.
– Ovde su podoficiri i oficiri, isključivo dobrovoljci – podvlači Đoković. – Redovno održavanje borbene gotovosti i spremnosti sprovodimo ovde u centru, a preko zime na nekom od bazena u Novom Sadu. Jedna od naših posebnih speijalnosti je i zaron ispod leda. Za razliku od mora u reci je vidljivost izuzetno smanjena i nikad nismo načisto šta nas dole čeka. Prosečna vidljivost u našim rekama na dva metra ispod površine je negde oko pola metra, dok je na većim dubinama, od pet do osam, gotovo nikakva. U takvim situacijama, ronjenje se svodi isključivo na osećaj. U Dunavu nema lepote dok ronite. Struje su jake i posle izlaska na obalu bukvalno smo slomljeni od napora.
Naši ljubazni domaćini hoće da nam pokažu svaki kutak njihove baze. Posebno su ponosni na modernu baro komoru, koja služi za dekompresiju.
– Imamo stacionarni i prenosni. To je jedina baro komora u zemlji i opremljena je vrhunskom opremom. Na sreću nismo je koristili – kratko je prokomentarisao Milović.