Lovačka bajka u Tirolu
Piše: Zoran Petronijević
U privatnim lovištima „Swarovskog“ u Tirolu, najlepšem delu austrijskih Alpa, organizovani nezaboravni lovovi na divokozu i planinsku antilopu. Lovilo se na dve lokacije, Šarnic pored Garmisch-Partenkirhenna i Halltal pored Innsbrucka. gde se nalaze drevni iskopi soli, a divokoze i te kako vole solišta.
Piše: Zoran Petronijević
Planine, sneg, skijanje, zabava, glamur, lepe poludrvene kuće sa mnogo cveća na prozorima i tradicionalnim ukrasima po fasadama, supa sa knedlama, kuvano vino, krofne i naravno muzika. Muzika na sve strane, Mocart i Štraus. Da, to je asocijacija na Austriju, pardon i Saher torta, svakako! Ipak, za lovce postoji i još nešto vezano za Austriju, a neodvojivo od njenog poznatog imidža. Gams! Ta simpatična planinska antilopa, nenadmašni penjač po stenama, divokoza.
Zahvaljujući ljubaznosti porodice Swarovski, u njihovim privatnim lovištima omogućena je promocija nove linije optičkih nišana Z6 i imao sam priliku da prošle godine dva puta vodim goste u lov na alpske divokoze. Organizovali smo lovove za najbolje kupce naše opreme, a po izboru naših najboljih ovlašćenih dilera. Lovišta se nalaze u Tirolu, najlepšem delu istočnih, odnosno austrijskih Alpa, poznatih po izvrsnim ski-terenima i vrlo skupim, ski-centrima. Lovilo se na dve lokacije, Šarnic pored Garmisch-Partenkirhenna i Halltal pored Innsbrucka. gde se nalaze drevni iskopi soli, a divokoze i te kako vole solišta. Oba lovišta su smeštena visoko u planinama, na prvi pogled slična, a u suštini potpuno različita po načinu lova. Ispričaću vam priču iz Halltala. Dirljivu i veoma ličnu.
Jedinstven primerak mužjaka
Neka priča počne od kraja. Negde krajem novembra stekli su se uslovi, pre svega vremenski, da se ode ponovo u lov na divokoze, ali sada sa dvojicom novinara: Borisom Leskovcem, glavnim urednikom zvaničnog slovenačkog lovačkog časopisa „Lovec“ i Jaroslavom Papom, zvaničnim fotoreporterom naših „Lovačkih novina“. Nesumnjivo, jedan od najboljih svetskih fotografa prirode, sa posebnim osećajem za trenutak koji treba zabeležiti kamerom. Za takvu fotografiju treba mnogo strpljenja i velika snaga volje, da se prebrode mnoge nedaće. On to ima oboje. U to sam se uverio. Tiho sam se divio tom omalenom čoveku, koji se sa 16 kg opreme na leđima, hrabro i uporno borio sa velikim visinama, ne posustajući ni po dubokom snegu, a ni po nesigurnim kamenim liticama, samo da bi došao u poziciju da napravi „onu“ pravu fotografiju. I uspeo je. Nagrada je došla sa neba, od same boginje lova. Posle dva dana napornih penjanja i više od hiljadu napravljenih fotografija, ugledali smo jedinstven primerak divokoze. Stari mužjak sa izvanrednim trofejom. Uz pomoć Wolfganga, jednog od naših lovnika, Jaroslavu je omogućeno da napravi izvanredne fotografije te životinje, a potom i možda najbolji hitac u lovačkom životu. Odstrelio je tog mužjaka, starog 14 godina. Veoma redak trofej. Oni obično nastradaju oko desete godine od odrona kamenja ili snežnih lavina. Lovački uspeh je potom proslavljan do duboko u noć sa dobrim vinima, raspoloženjem i bezbrojnim prepričavanjima događaja iz samog lova. Sledeći dan smo iskoristili za obilazak fabrike „Swarovski Optik“, uz upoznavanje procesa proizvodnje lovačkih optičkih sprava, a zatim smo otišli u kraću šetnju po Insbrucku, koji je već bio ukrašen za novogodišnje praznike i blještao je sjajem velikog skijaško-turističkog centra.
Namerno se nisam upuštao u detaljnije opise lova, jer sam početkom septembra bio sa grupom hrvatskih lovaca u ovom istom lovištu i jedan od njih je nadahnut lepotom tirolskih lovišta napisao svoju lovačku priču. Retko dobar tekst. Autentičan, uzbudljiv, emotivan i nadasve istinit. Samo par nedelja posle lova i objave teksta u lokalnom slavonskom lovačkom-ribolovačkom časopisu, autor tog teksta je iznenada preminuo od srčanog udara. U 41. godini života. Dugo je živeo u Futogu, pored Novog Sada i bio jedan od ključnih ljudi koji je uzdigao „Hypo A-A Banku“ u Srbiji. Potom je prešao u Osijek, gde je nastavio uspešnu bankarsku karijeru sve do iznenadne smrti. S ponosom mogu reći da je Dražen Čudina bio moj prijatelj, neobično kvalitetan čovek, sa kojim me je upoznao Milan Turkalj, vlasnik vodeće sportsko-lovačke radnje u Osijeku. Oni su bili sa mnom tog septembra u lovu i smatram da naši lovci zaslužuju i treba da pročitaju ono što je Dražen napisao. Tekst sam malo prilagodio srpskom jeziku i mogućnostima našeg časopisa, ne remeteći duh i način pripovedanja. Ovo je poslednji pozdrav jednom prijatelju, jednom dobrom čoveku!
